Od kako postoji, Šećerana je uglavnom imala dobra iskustva sa državom – pametnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića je podignuta, a zatim je nekoliko puta spasavana. Tokom narednih mesec dana videće se šta će joj prirediti ova Srbija
“Igrači su različiti, veoma talentovani i manje talentovani, pametni i manje pametni, ali su težak narod jer svi imaju veliku sujetu. Već je podrivanje timskog duha u reprezentaciji kada objavljuješ da si zvao Jokića. Možda sada svi očekuju taj predsednički poziv. I ako ga je Vučić zaista zvao, što mislim da je greška, onda ne treba da to još i objavljuje u funkciji svog marketinga. Naravno, igrači moraju da imaju određene privilegije kada svoj odmor i potrebu za oporavkom žrtvuju igrajući za državni tim; treba da imaju određene privilegija i ako nisu članovi Srpske napredne stranke. Ali mi deluje da je Vučić to učinio kako bi sebi upisao u zasluge i Jokićevo igranje. Njemu smo svi – i Jokić u ovoj situaciji – posredna sredstva”
Šta je koalicija oko SNS-a slavila uz trubače, ko je “polomio zube” u Nišu, a kome ne ide matematika, Nišlije i dalje ne znaju. Iako su rezultati GIK-a objavljeni, nameće se utisak da se oni ipak više ne uzimaju kao merodavni. Pogotovo nakon što se slovne greške tretiraju kao kardinalne i neoprostive. Nišlije, naposletku, ne znaju ni koji su dalji koraci obe strane, s obzirom na to da se o njima ćuti ili vešto izbegava da se o njima govori
Manifestacija neobičnog i zlokobnog naziva “Jedan narod, jedan sabor” desila se prošlog vikenda. Molilo se, jelo, pilo, pretilo, klelo u mir i jedinstvo, doneta je deklaracija o svim Srbima igde ikada, a na kraju se prigodno zaigralo kolo
Predsednica REM-a je svojim javnim stavovima u kojima je otvoreno branila vlast, dala novu dimenziju REM-u šaljući jasnu poruku: mene je izabrala ta partija i ja ću na sve načine da zastupam njene interese. A kada su mediji u pitanju, to nije zagovaranje medijskog koncepta koji propagiraju Pink i Hepi, nego nipodaštavanje one “druge medijske strane” koju je na sve načine pokušavala da omalovaži i pokaže kao jednako lošu kao što su pomenute medijske platforme
Dok vlast srbuje u Beogradu, govori o neverovatnim ekonomskim “uspesima” zemlje, priprema se za Ekspo 2027 i troši milione i milione evara, procenjuje se da oko 800.000 građana Srbije živi u apsolutnom siromaštvu. Većina bez prava na novčanu socijalnu pomoć, ionako nedovoljnu i za puko preživljavanje. Jer ako predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić kaže da sa 40.000 dinara može da preživi nekoliko dana, šta da radi tročlano domaćinstvo sa oko 21.000 dinara za mesec dana? I to, ako “imaju sreće” da obnove zahtev i dobiju pravo na novčanu socijalnu pomoć
Autori platforme za spas obrazovanja, u prvom redu dekani najdeficitarnijih fakulteta, na okruglom stolu održanom u maju izneli su drastične podatke o stanju u prosveti. Profesor dr Goran Roglić, dekan Hemijskog fakulteta, naveo je da je hemiju 2015. upisalo 26 studenata, a 2023. ukupno tri studenta. Fiziku je 2015. upisalo 26, ali 2023. tek sedam studenata. “Slična situacija je na drugim fakultetima iz naše grupacije”, rekao je prof. Roglić, “ali je dominantna na nastavnim smerovima”
Kakvi su efekti i rezultati građanskog vaspitanja koje je u školskom kurikulumu već dvadeset i više godina? O tome za “Vreme” govore stručnjaci za obrazovanje, učenici, nastavnici i roditelji
U ekipi iz Drlače rekoše da više ne orgamizuju takmičenje za Najvećeg lažova, sad to profesionalizovano, niko ne može ni prići Vrhovnom lažovu
Neka vrsta egalitarnog, socijalističkog sentimenta i dalje dominira “u masama”, ali one baš ništa ne znaju o tome kako on funkcioniše. Samo zahvaljujući tome je moguće da obožavaju one koji ih brutalno pljačkaju dok slatkorečivo bajaju da su posvećeni interesu i dobrobiti “malog čoveka”. Ta slepa tačka zahvaljujući kojoj vide sve osim onoga što bi trebalo da im je najvažnije fenomen je koji nikada neće biti dovoljno izučen
Gde ste, Beograđani? Gde si, generacijo? Kad smo se i gde smo se izgubili? Zalutali. Odustali. Pobogu, ljudi, Beograd je svet. Mi smo svet. Imamo i moć, i brojnost, i pamćenje. Jedino smo bez vere ostali. Bez vere i bez volje. Ne dajmo im jer će nam sve uzeti. Na kraju će i po nas doći. Poslednji nam je čas. Poslednji voz. Poslednja šansa
Te noći pred odlazak u JNA s ekipom sam proveo veče u “Šansi”, potom smo pojeli picu kod Vladimira i zaseli da poduvamo na stepeništu Crkve Svetog Marka. Tu mi se dupe navuklo ‘ladnoće pa sam celu noć proveo povraćajući i s tegobnom mučninom odleteo sutradan za Ljubljanu. Po povratku, zimi bi’ redovno zaseo u “Šansu” s drugaricama sa studija, imali su odlične palačinke s orasima. Neposredno pred rat u delu bašte su otvorili bilijar. Flavio i ja nismo izlazili odatle godinama. Flavio igra dinamično i zvao sam ga Cepačoja. Nije mu se dopalo. Rekô bi mi: “Uki, pa nisam ja Cepačoja!” Te noći, imao sam utisak, trajale su beskrajno, dok se stvarnost oko nas urušavala
