Ako je Srbiji zaista potreban jak premijer, teško da je Jorgovanka Tabaković baš najbolji izbor – žena koja je decenijama živela i radila u senci Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, teško da je osoba izraženog autoriteta. Ako je Srbiji potreban stručan premijer, opet dolazimo na isto: postoji mnogo onih koji su stručniji i iskusniji od nje. Uprkos svemu tome, njena karijera pokazuje da ona sigurno nije i najlošiji kandidat
Kako god da okrenemo, Jorgovanki Tabaković ne gine da u najskorije vreme u nečemu bude prva: ili će postati prva srpska premijerka, ili prva direktna „žrtva“ dogovora demokrata sa socijalistima. Čak i ukoliko se dogodi ovo drugo, nikako ne može da se govori o njenom neuspehu. Naprotiv. Činjenica da je u ovom trenutku jedna od najčešće pominjanih osoba na političkoj sceni, kosmički je uspeh za nekoga ko je oduvek stajao u senci „velikih“ lidera i za koga – uprkos višegodišnjem skupštinskom stažu – građani Srbije donedavno nisu ni znali.
NAJBOLJI ĐAK: Jorgovanka Tabaković rođena je u Vučitrnu 20. marta 1960. godine. Iako to eksplicitno ne navodi, zvanična biografija označava je kao „čudo od deteta“: u školu je pošla sa pet godina, „bila je najbolji đak u osnovnoj i srednjoj školi“, sa sedamnaest je upisala Ekonomski fakultet i već sa dvadeset postala diplomirana ekonomistkinja. Kasnije je magistrirala i zaposlila se najpre u prištinskoj gimnaziji, a potom u Telekomu. U Srpskoj radikalnoj stranci, kojoj je pristupila 1992. godine, zauzimala je poziciju članice Predsedničkog kolegijuma, te je u svim mandatima ove stranke bila u poslaničkim klupama što saveznog, što republičkog parlamenta. Tokom 1998, u vreme premijera Mirka Marjanovića i zajedničke vladavine SPS-a, JUL-a i radikala, bila je ministarka za privatizaciju. Nakon raskola u Srpskoj radikalnoj stranci 2008, pridružila se onima koji su pametnije odlučili i priklonili se Tomislavu Nikoliću. „Da je Tomislav Nikolić prekinuo tada da se bavi politikom, verovatno bih to učinila i ja, ne zato što je moja sudbina pupčanom vrpcom vezana za njega, već zato što je moj način bavljenja politikom identičan njegovom. Toma je za mene uvek bio ne samo šef poslaničke grupe, kolega, pouzdan prijatelj, veći u najplemenitijem smislu moja prava i iskrena drugarica“, objasnila je nekoliko meseci kasnije, sad već kao potpredsednica stranke, u ispovesti listu „Danas“.
Za Jorgovankom Tabaković nikada se nisu vukli ozbiljniji „repovi“ i nikada je nisu pratile afere. Jedino što joj spočitavaju kako funkcioneri iz DS-a tako i bivše partijske kolege, jeste stan u Novom Sadu koji, navodno, mnogo košta. Imajući u vidu da je ona s porodicom do 1999. živela u Prištini, stan bi zaista mogao da bude problematičan – kako ga je kupila tek što je stigla u Vojvodinu, odakle joj pare, i slično. No, i tu postoje olakšavajuće okolnosti. S jedne strane, ona tvrdi da taj stan samo koristi i da nije u njenom vlasništvu. S druge, činjenica je da taj jedan stan – ma koliko koštao – nije ni pomena vredan u kontekstu milionski vrednih domova velike većine onih koji su ikada bili nekakav faktor na ovdašnjoj političkoj sceni. Demokrate koji joj taj stan rado pominju, nikako nisu izuzetak.
SENKA: Tokom čitavih šesnaest radikalskih godina, lik Jorgovanke Tabaković znali su samo redovni gledaoci skupštinskih zasedanja, a i oni tek površno. Iako je među naprednjacima imala više šanse da se istakne, teško da bi moglo da se kaže kako je tu konačno izašla u prvi plan. Ne naravno zbog toga što nije imala politič(ars)ke kvalitete, već zato što struktura tih stranaka zapravo ne dozvoljava nikakvo isticanje regularnim putem – u jednoj teško prolazi bilo šta što deluje normalno, a druga od nastanka deluje kao duet Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.
Među radikalima, Šešeljeva senka bila je takva i tolika da su tu donekle mogli da isplivaju samo natrposečno rečiti i politički vešti Nikolić i Vučić, ili izvan svih mogućih granica prosti ljudi (da ne nabrajamo, spisak je podugačak). Tabakovićeva je, kao recimo i Maja Gojković, bila ona pristojnija i tiša radikalska struja, koja je običan svet držala u uverenju da i u među radikalima, eto, postoje pojedinci koji ne mlataraju pištoljem, ne kunu i proklinju, ne izgledaju i ne ponašaju se kao da su juče sišli s brda. Iako u to doba nikakvim specijalnim ekspertizama nije opravdala status radikalskog ekonomskog eksperta, ona svakako nije bila u grupi poslanika kojih bi se neka pristojna stranka postidela – prihvatljivo elokventna i prihvatljivo neupadljiva, bila je zapravo neko ko bi, u određenim situacijama, dobro došao ma kojoj političkoj grupaciji. Tome u prilog govori činjenica da je o njoj praktično nemoguće pronaći bilo šta skandalozno iz vremena SRS-a. Nema izjava od kojih se normalnom čoveku diže kosa na glavi, nema pretnji i sumanutih ideja – sve ono čime i te kako mogu da se diče nekadašnje perjanice radikala, a danas naprednjaka.
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 31. maja 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
