Znamo, sasvim dobro, s kim smo živeli. Znamo odlično ko je Teofil i znamo odlično šta je Teofil nama. A opet, posle svega, to ne možemo znati. Isuviše smo bili blizu, isuviše je veliki da bismo ga, odavde i sada, obuhvatili pogledom
Rekao sam mu, tada u “Imperijalu”, da sam dugo mislio kako je Teofil Pančić pseudonim. Ovoga jutra, prvog kojemu zora sviće bez Teofila, čini mi se da bi zapravo bilo bolje da je moglo tako i da se može živjeti bez tijela, samo u knjigama i u pozorišnim predstavama, u filmovima i stripovima, s Oljom i među prijateljima, u novinskim tekstovima, jer su s tijelom nailazili samo neki sumorni i žalosni problemi. Tijelo je stradavalo od onog što se zbivalo oko njega
U noći u kojoj pišem ove redove, onoj sa prvog martovskog četvrtka na petak, ostajem bez adrese iz naslova. Ponoć već je uveliko otkucala, nikoga odavno nema ni na trećem ni na četvrtom spratu Mišarske 12-14, samo noćni portir dole drema i pita se kad li će onaj kosmati ludak poći na počinak. A ja sam još tu jer ovi redovi samo tu mogu i moraju nastati, u poslednjem trenutku u kojem kuca već opako ranjeno, ali još živo srce moje Mišarske
Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
Ovih dana, tačnije, 5. februara, navršava se pet godina od smrti našeg osnivača i glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića. Žare je “Vreme” vodio kroz najteže trenutke, ne samo za redakciju, već i za čitavo društvo, od Devetog marta, preko Vučićevog zakona o informisanju, cenzure tokom bombardovanja, Petog oktobra, pa i kroz ovaj period, koji se, nadamo se, bliži kraju. Tim povodom, prenosimo njegov tekst iz “Vremena” br. 1474, od 4. aprila 2019. godine kada je vlast simulirala da želi dijalog, baš kao što i danas čini
Jalovi su pokušaji da se simulira postojanje dijaloga u društvu dva sata nedeljno u programu koji nedeljno traje 168 sati, a da je 166 sati posvećeno ubijanju ideje o dijalogu i gde se "konj’ma na repove" razvlače, čerupaju i blate politički neistomišljenici
Vlast od 27. januara poziva studente i profesore na dijalog. Međutim, na putu dijalogu stoji nekoliko stvari: studentski zahtevi su toliko jasni da nema o čemu da se razgovara, a vlast nastavlja sa nasiljem nad građanima na blokadama. Osim toga, onaj koji zove na pregovore – nije nadležan
“Voleo bih da ovaj osećaj upamtimo. Ovo nikad neće biti funkcionalna demokratija bez aktivnih građana, ljudi koji su voljni da žrtvuju svoje vreme i pokažu ljudima na vlasti šta misle. Kako god da se ovo završi, potrebno je da zapamtimo kako izgleda biti aktivni građanin. Vlast onda reaguje. Neće biti dobro da prepustimo da ovo završavaju političke elite. Vlast bez kontrole se pretvara u apsolutnu, to smo u ovoj zemlji videli više puta u par decenija. Institucije su slabe, civilni sektor baš i nije sposoban za tako nešto, mediji svi znamo kakvi su – nema ko da bude taj kontrolor osim građana samih”
Šta su sve pokrenuli studenti svojom pobunom, zahtevima i načinom na koji se za njih bore? Šta nam se, u stvari, događa? Kakva je klica zasađena? A kakve efekte može imati ovaj bunt? Na duže staze, menja li se vlast ili sistem? Kako se odjednom ta mladost – opanjkavana godinama da je nezainteresovana i sebična – pokazala toliko promišljena i plemenita
Odavno se nije jasnije videlo koliki je javašluk zavladao Srbijom nego u toj dvodnevnoj poseti Aleksandra Vučića i njegove svite Varvarinu, Aleksandrovcu, Brusu i Ćićevcu. Za ovu priču imena tih mesta i okolnih sela nisu najvažnija jer princip je isti. U svakom malom gradu postoji neki Slavoljub Miljković za kojeg narod priča da se jedini pita za radna mesta ili se kolima Doma zdravlja prevozi kupus ili nameštaj za vikendicu
“Nikola Vasiljević, dojučerašnji regionalni načelnik BIA, a sadašnji Vučevićev savetnik za bezbednost drugovao je, a i dalje druguje sa Zvonkom Veselinovićem i Goranom Kovačevićem Gorancem. Ta praksa ostala je i posle Vasiljevića, samo je sada prisnija i čvršća. Naime, sadašnji načelnik BIA za Novi Sad Bečić, njegov zamenik Simo Aleksić i Goranac se poznaju još iz Vrbasa i ‘sada je samo nebo granica’! Ta bestijalnost Nikole Vasiljevića je otišla toliko daleko da on i ne skriva svoju koruptivnu ušteđevinu. Na svoju suprugu registrovao je elitnu vinoteku ‘Dekanter’ u ekskluzivnom delu Beograda na vodi. Procenjena vrednost vinoteke je oko 2.000.000 evra”
Peške, korak po korak, hodala sam sa studentima osamdesetak kilometara od Beograda do Novog Sada. Ljudi su ih usput sa suzama u očima pozdravljali kao oslobodioce. Od čega? Od beznađa u koje je propala ova nesrećna zemlja, od nenormalnosti koju svi osećaju u grudima, od bespomoćnosti naspram samožive vlasti
“Videla sam i po potpisima peticije za podršku studentima da je kod velikog dela policajaca prošao strah. Studenti u svojim zahtevima traže rad institucija i pravnu državu. Zbog toga MUP postoji. Ali, naravno, ima i onaj manji deo policajaca kojem ovaj sistem odgovara jer se neosnovano bogate i nalaze na pozicijama na kojim nikad ne bi bili da je ova država uređena”
U Srbiji se godišnje rodi oko 50.000 rasnih štenaca i nebrojeno mešanaca na ulici. Kakva je sudbina većine pasa i zašto je država i na ovom testu čovečnosti prošla sa čistom jedinicom
"Verujem da članovi SPS-a i JUL-a, oni koji se u novinama i na televiziji ne pominju kao lopovi, bogataši ili da su po nekom drugom osnovu sumnjivi i odgovorni – verujem da su to oni koji su sa novim vlastima sklopili sporazum da im ta vlast zaštiti njihove materijalne i druge interese, njihovo prilično veliko bogatstvo, a da oni za uzvrat doprinesu u haranzi na svoje dojučerašnje drugove i lične prijatelje"
"Izbeglicama se manipulisalo kao nijednom drugom populacijom u poslednje vreme. Možda se tako manipulisalo jedino duševnim bolesnicima u Sovjetskom Savezu u vreme Staljinove strahovlade"
Nove vlasti na sav glas kliču da će krivcima za propast države biti suđeno. Zar ne bi bilo logičnije da se prvo rehabilituju žrtve
U nekim razmišljanjima o poslednjim događajima ne samo u Makedoniji već i na jugu Srbije, čuje se kako albanska strana navodno pokušava da uhvati "poslednji voz" za celovitije rešavanje sopstvenog pitanja i da radikalizacijom prilika na terenu stigne, eventualno, do nekog novog Dejtona
Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
