“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Vladajuća Srpska napredna stranka gubi podršku birača, ali se još uvek ne zna kada će, i pored brojnih najava predsednika, biti raspisani izbori, ko će biti na studentskoj listi, te kakva može da bude uloga opozicionih stranaka koje (ne)će podržati studentsku listu? Pitanja je mnoštvo: da li se studentska strategija može nazvati keč-ol? Po čemu se onda, u svojoj suštini, razlikuje od keč-ol pristupa SNS-a? Koje su prednosti i mane toga? Koliko je jedan front nužan u okolnostima borbe protiv režima poput ovog? I ako njega nema, šta onda
Kada je sagovornik “Vremena” došao u Srbiju, imao je 16 godina i nije imao nikog svog. U školi, u kojoj nije razumeo ni reč srpskog, mogao je samo da gleda u zidove. Danas na srpskom sanja, završava master studije i ima prijatelje na svakom koraku
“Ja sam na protestima od kada sam u Beogradu. Bio sam i 1968, kada smo iz Novog Beograda išli prema gradu. Ti studenti su tad bili kao ja, bili smo ista generacija manje-više. Posle sam 1996. i 1997, od 88 dana, samo dva dana izostao. Pa onda u Kolarčevoj, kordon protiv kordona, sada sam stalno sa ovim studentima...”
Ide li Srbija ovih nedelja ka Zapadu ili Istoku? Šta režim želi, a šta mu se dešava? Kako Brisel gleda na Beograd? Šta znači pohvala Marte Kos novim izbornim zakonima? Da li je to najava odmrzavanja sredstava ili sa tim nema veze? Ako nema, hoće li onda Peking uskočiti sa još jednim, pa još jednim kreditom? Šta donosi Mercova inicijativa za Srbiju, a šta novi dokument Stejt departmenta? Može li se uopšte balansirati između Pekinga i Vašingtona
Ide li Srbija ovih nedelja ka Zapadu ili Istoku? Šta režim želi, a šta mu se dešava? O tome „Vreme“ piše u novom broju
Na globalnom nivou nekažnjivost nasilja i zločina nad novinarima iznosi čak 90 odsto... Od 1993. do avgusta 2025, to je poslednji podatak koji sam unela u knjigu, ubijeno je 1805 novinara. A kada sam pre dve nedelje ponovo otišla na sajt Uneska, videla sam da se radi o 1850 novinara… U sukobima u Gazi je od 2023. ubijeno više novinara i novinarki nego u svim ratovima koje smo imali u 20. veku, uključujući Vijetnam, sukobe u Koreji, Drugi svetski rat... A da ne govorimo o hapšenjima novinara, koja se dešavaju na dnevnom nivou
“Pokušavajući da ublaže krizu, Danci i Amerikanci su, uz učešće Grenlanđana, ušli u pregovore. Danci su izjavili da je suverenitet Kraljevine Danske crvena linija, ali da su spremni da razmotre pojačano vojno prisustvo SAD na Grenlandu”
Nije Dule morao da sebe zove hrišćaninom da bi bio so zemlje, borac protiv svih bljutavosti i mlakosti. Nije morao da veruje u Boga jer, uverena sam, Bog je verovao u Duleta. Putuj, Generale, procvetali su cvetovi. I tek će
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ovo je test za izbore koji dolaze. Teško da će danas, u ovakvim uslovima, SNS izgubiti. Jedna opština bila bi veliki uspeh. Ali pad glasova je siguran
Šta se zaista dešava u poslednjih nedelju-dve na Kosovu? Da li je zaista rešeno pitanje boravišnih dozvola i da li je uzimanje, odnosno dobijanje kosovskih dokumenata veliki ili mali korak i ka čemu? Da li je srpskoj zajednici na Kosovu išta lakše ili ne? Kako na to gleda, ako uopšte gleda, Brisel? Hoće li Srbija zatvoriti makar jedno pregovaračko poglavlje u okviru onog čuvenog i sve daljeg puta ka članstvu u EU? I kakve veze, ako ikakve, sa tim imaju predlozi Aleksandra Vučića
Zašto se u Aranđelovcu zbio napad na službenika britanske ambasade? Koliko je toga tu već mnogo puta viđeno, a šta je novo? Kako funkcioniše mehanizam zastrašivanja? Šta vlast time misli da dobija
Da li film Svadba, sa stotinama hiljada gledalaca, predstavlja samo veoma uspešnu formulu za zabavljanje širokih masa ili taj fenomen krije u sebi nešto drugo? Kako je moguće da je skoro svaki četvrti građanin Hrvatske otišao u bioskop da pogleda ostvarenje o braku Srbina i Hrvatice, a da su stotine hiljada prisustvovale Tompsonovim koncertima? Kako mladići, obučeni u crno, marširaju Splitom i zabranjuju folklorni nastup grupe iz Novog Sada, dok se istovremeno srpska folk muzika sluša na žurkama diljem Hrvatske? Da li ti ljudi žive u različitim svetovima, svojim informacionim i kulturnim mehurima ili se sve to prepliće
“Kako bismo u budućnosti pronašli održiv oblik postojanja pravoslavlja u Ukrajini, neophodno je započeti smirenu i otvorenu raspravu o ovom pitanju sa drugim pomesnim Crkvama. Što duže svi zajedno odbijamo takav razgovor, to će rešavanje ovog problema u budućnosti biti složenije”
“Dobila sam informaciju od prosvetne inspektorke koja je zbog svih pritisaka koje je trpela dala otkaz da je ministar prosvete naložio da se moj imejl odmah obriše, budući da sam prijave poslala elektronskim putem i poštom, a da se ono što je stiglo poštom, odnosno preko pisarnice, stavi u fioku i da po tome ne sme da se postupa. Tako da od septembra po pitanju mojih prijava nije ništa urađeno iako su bili zakonski obavezni. Nakon toga sam dobila upozorenje pred otkaz”
Da li bi žrtava u švajcarskom baru bilo manje da prisutni, umesto da beže, nisu snimali požar? Da li bi, u nekim drugim situacijama, posledice stradanja bile manje da očevici nisu posezali za telefonima umesto da priteknu u pomoć? Da li strah od egzistencijalne opasnosti može biti potisnut željom da budemo viđeni, a da naš sadržaj bude popularan? Kakve dugoročne posledice tehnološke promene i život na društvenim mrežama mogu imati ne samo po pojedinca već i po društvo u celini
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
“Bilo je mnogo rasprava u ‘Njujork tajmsu’ kada je Tramp prvi put izabran da li treba da ga nazivamo lažovom. Ja mislim – da, treba. I tu se ne radi o aktivizmu, već o činjenicama. Iskreno, u SAD mene mnogo više brine kapitulacija… Pogledajte šta radi ‘Vašington post’. Dali su novac Trampu za renoviranje balske sale, a zatim objavili uvodnik o tome kako je divno što imamo novu balsku salu ne pominjući da su je zapravo oni platili. Za mene je to pravi problem”
Šta se režim nada da će dobiti čekanjem? Jesu li te nade opravdane? Šta pobunjeno društvo – studenti, građani, opozicione partije – može da učini da natera Vučića da što pre raspiše vanredne parlamentarne izbore? Koje su lekcije iz Mionice, Negotina i Sečnja? Da li išta više znamo
“Postoji i to očekivanje – radio si najbolje što umeš, u skladu sa pravilima i dosadašnjom praksom. Veruješ da te to štiti, a zapravo te ne štiti. Znam da i danas ima kolega koji misle: ‘Sama je tražila, što je morala toliko da govori; dok god sam ja ovde, ušuškan i ne pravim veliku buku, meni tako nešto ne može da se desi.’... Cilj im je svakako osveta, za početak. Zatim hoće da pokažu da mogu. A onda i da to bude poruka za sve druge koji dižu glas na različitim stranama. Od odgovora akademske zajednice zavisiće u kojoj meri ćemo pristati na to, da li ćemo i koliko snage imati da kažemo: ‘Ovo nije slučaj samo jedne profesorke, nego se radi o principu’”
“Mi sada nemamo politički život u Srbiji i moramo da ga obnovimo, da obnovimo elementarnu demokratiju i platforme kritičkog mišljenja. Ako budemo insistirali na ideološkim ekskluzivnostima, tu promenu nećemo izvojevati, jer da smo mogli, to bi se već dogodilo. Dakle, sad imamo jednog snažnog aktera, i tog aktera treba podržati, jer u referendumskoj atmosferi na potencijalnim izborima Vučić gubi”
“Ja sam sveštenik Dragan Radovanović, sa parohije u Peći pri hramu Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Dolazim sa severa KiM, sela Banje kod Zubinog Potoka. Ovde živim sa suprugom i sa dvoje maloletne dece”, predstavlja se otac Dragan. Danas su on i njegova porodica jedini Srbi u Peći
Što je režim više pokušavao da osujeti komemorativni skup u Novom Sadu, to je snažnije mahao rukama u sopstvenom živom blatu. Naspram toga, stajala je snaga zajedništva i dostojanstva, solidarnosti i bola
“Prvi potez posle smene vlasti mora biti da se podvuče crta, da se tačno kaže koliko se duguje, koliko je fiktivno ljudi bilo zaposleno, koliko je službenih vozila korišćeno, koliki su minusi gradski preduzeća, ko su podizvođači…”, kaže Stefan Simić navodeći da je ozbiljan problem Grada danas – netransparentnost. “Imamo projekte poput ‘Obezbeđenje Beograda’ … Od dobre ideje nastane sumnja jer je sve netransparentno – ko su ljudi koji su zaposleni, koje su njihove kvalifikacije, kako funkcioniše sistem nadzora, gde se skladište snimci, da li postoji prostor za zloupotrebu? Ništa od toga ne znamo iako svakodnevno postavljamo pitanja”
“Trenutno se rusofobija, za koju postoje dobri razlozi, koristi i kao sredstvo da se skrene pažnja s britanskih problema. Uključujući problem Palestine i Izraela, zato što je to tamo stvarni dinamit. A Balkan tu dođe poput neke razonode: ode, vrati se, kako u popularnim pričama, tako i u tim podgrevanjima ideje o ponovnom sukobu, što, racionalno gledano, zaista nije lako zamisliti”
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
', title: 'Da li bi nas napadali da smo partijski vojnici', pubdate: '2026-07-15 23:14:01', authors: authors, sections: "Vreme", tags: "REM,Rodoljub Šabić,Savet REM-a", access_level: access_level, article_type: "news", reader_type: reader_type }; (function (d, s) { var sf = d.createElement(s); sf.type = 'text/javascript'; sf.async = true; sf.src = (('https:' == d.location.protocol) ? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com' : 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js'; var t = d.getElementsByTagName(s)[0]; t.parentNode.insertBefore(sf, t); })(document, 'script'); dataLayer.push({ 'event': 'Pageview', 'pagePath': url, 'pageTitle': 'Da li bi nas napadali da smo partijski vojnici', 'pageContent': '“Kada bi u Srbiji postojao REM...”, početak je rečenice koja bi zahtevala duge, sitno ispisane stranice nastavka. Ovaj organ već dugo nije ono što bi trebalo da bude, a od početka novembra 2024. suštinski i ne postoji. Godinu dana kasnije (12. novembra 2025), izabran je novi, krnji Savet Rema od osam članova. Nakon što je vlast, uz kršenje zakona, pokušala da na mesto devetog člana iz redova nacionalnih manjina progura Ištvana Bodžonija, praktično Orbanovog čoveka, novoizabrani nezavisni članovi – Rodoljub Šabić, Ira Prodanov Krajišnik, Mileva Malešić i Dubravka Valić Nedeljković – podneli su ostavke. Status kvo prekinut je pre nekoliko dana. Skupština je usvojila Autentično tumačenje Zakona o elektronskim medijima, a ono kaže – mandat može prestati ostavkom tek nakon što formalno i započne. Pomenuta četvorka potom je odlučila da učestvuje u radu Saveta Rema. Takva odluka izazvala je burne reakcije s obe strane – i vlasti i njenih protivnika. Deo opozicione javnosti oštrim kritikama zasuo je pre svih Rodoljuba Šabića, ali i tri članice, smatrajući da su tom odlukom o povratku dali paravan režimu za briselske pohvale. A neke od tih kritika nisu ni bile kritike – već optužbe i uvrede. O Remu iz više uglova, ali i srpskom društvo i politici, razgovaramo sa Rodoljubom Šabićem. VREME: Pošto se, u kontekstu Rema, često govori o relaciji srpsko društvo – vlast – Brisel, kako bi, imajući u vidu tu osu, izgledalo da niste prihvatili Autentično tumačenje Zakona o elektronskim medijima? RODOLJUB ŠABIĆ: Zaista ne vidim šta bi društvo dobilo da mi nismo to prihvatili. Situacija je, ako objektivno gledamo na stvari, krajnje jasna. Naime, podsetiću vas da je dokument Evropske komisije kojim je predloženo otvaranje klastera za Srbiju bio pripremljen pre ovog događaja i pre nego što se vlast uopšte upustila u kreiranje Autentičnog tumačenja. I u tom dokumentu naglašeno je da Rema, doduše, nema, ali da je vlast pokazala maksimalnu konstruktivnost. Vlast je znači već bila postigla svoje poene. Prema tome, da smo odbili da postupimo po Autentičnom tumačenju, predstavili bismo sebe kao nekoga ko odbija da poštuje zakon, što vlast ne bi propustila da iskoristi. Dakle, vlast je sve vreme i plasirala Evropi da je civilni sektor nekonstruktivan i da je on zapravo blokirao REM, iako je istina da vlast ne želi REM, pogotovo ne onaj u kome ima i nezavisnih članova. Činjenice to obilato potvrđuju: od samog početka vlast je kasnila s tim procesom bez ikakvog razloga i tako nas dovela do situacije u kojoj Srbija nema regulatorno telo. Prema tome, odgovor na vaše pitanje glasi – ne bi se desilo apsolutno ništa dobro za Srbiju. Glavna kritika koja se ovih dana čuje na vaš račun jeste da ste time dali legitimitet režimu. Ta priča o “davanju legitimiteta” samo je ofucana fraza koja se koristi već godinama, a u osnovi je defetistička. Što to znači? Ne smete ući ni u jednu utakmicu, ne smete pokušati da popravite stanje, jer tako navodno dajete legitimitet nedemokratskom režimu. A najsmešnije i najžešće kritike dolaze od opozicionih predstavnika koji sede u parlamentu. Dakle, sede u Skupštini – koja je rezultat izbora koje smo proglasili za pokradene – i ne misle da time daju legitimitet. Ali zato ljudima koji uz podršku civilnog sektora pokušaju da uđu u neku instituciju i tamo uspostave nešto drugačije, njima prebacuju jer, bože moj, oni daju legitimitet! Verujete li da se u Remu, u ovakvim uslovima, zaista može nešto uraditi? I ako da, onda kako, s obzirom na opstrukcije koje vlast sprovodi kada u institucije uđu ljudi koji nisu “njeni”? Postoji jedna Brehtova rečenica koje se pridržavam čitav život – ko se bori, može i da izgubi, ko se ne bori, već je izgubio. Ako nešto ne pokušamo, sasvim sigurno nećemo uspeti. Da se razumemo, nisam ja preveliki optimista, ali je naša obaveza da pokušamo. Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Jer i tamo je većini članova istekao mandat. Javni servis sada nema organ upravljanja, a ne može ga ni imati budući da bi članove Upravnog odbora trebalo da izabere ovaj Savet Rema. Brojne su situacije u kojima egzistencijalno važni zahtevi građana mesecima stoje nerešeni. Reč je o obveznicima čija prava zavise od Saveta Rema, poput izdavanja ili produženja dozvola, a čiji predmeti čekaju jer o njima naprosto nema ko da odlučuje. Ponavljam, nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati. Šta može konkretno vas četvoro, eventualno petoro, da uradi u Remu? Možemo da sprečimo donošenje odluka koje su u interesu vlasti. Za početak, to nije malo. Ako ne možemo da utičemo na predloge koji su došli sa druge strane, da te ljude podsetimo na zakon – da oni tu nisu predstavnici vlasti, a mi predstavnici opozicije, već ljudi koji po savesti treba da odlučuju o pitanjima koja su u funkciji zaštite javnog interesa i primene zakona – a onda ćemo makar sprečiti donošenje nezakonitih odluka i informisati javnost kako bismo joj pružili potpuno jasnu sliku o tome šta se tamo dešava. Na kraju krajeva, a šta onda možemo da uradimo u Narodnoj skupštini? Šta možemo u bilo kojoj instituciji u Srbiji? Ako se to pitanje tako postavlja – to je potpuni defetizam. Znači ne možemo ništa, hajde da se svi povučemo iz svih institucija. [caption id="attachment_5005278" align="aligncenter" width="1200"]
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
', 'pageDate': '2026-07-15 23:14:01', 'pageAuthor': authors, 'visitorType': visitor_type, }); console.log(post_id); console.log('Pushed'); });
