Nije Dule morao da sebe zove hrišćaninom da bi bio so zemlje, borac protiv svih bljutavosti i mlakosti. Nije morao da veruje u Boga jer, uverena sam, Bog je verovao u Duleta. Putuj, Generale, procvetali su cvetovi. I tek će
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ovo je test za izbore koji dolaze. Teško da će danas, u ovakvim uslovima, SNS izgubiti. Jedna opština bila bi veliki uspeh. Ali pad glasova je siguran
Šta se zaista dešava u poslednjih nedelju-dve na Kosovu? Da li je zaista rešeno pitanje boravišnih dozvola i da li je uzimanje, odnosno dobijanje kosovskih dokumenata veliki ili mali korak i ka čemu? Da li je srpskoj zajednici na Kosovu išta lakše ili ne? Kako na to gleda, ako uopšte gleda, Brisel? Hoće li Srbija zatvoriti makar jedno pregovaračko poglavlje u okviru onog čuvenog i sve daljeg puta ka članstvu u EU? I kakve veze, ako ikakve, sa tim imaju predlozi Aleksandra Vučića
Zašto se u Aranđelovcu zbio napad na službenika britanske ambasade? Koliko je toga tu već mnogo puta viđeno, a šta je novo? Kako funkcioniše mehanizam zastrašivanja? Šta vlast time misli da dobija
Da li film Svadba, sa stotinama hiljada gledalaca, predstavlja samo veoma uspešnu formulu za zabavljanje širokih masa ili taj fenomen krije u sebi nešto drugo? Kako je moguće da je skoro svaki četvrti građanin Hrvatske otišao u bioskop da pogleda ostvarenje o braku Srbina i Hrvatice, a da su stotine hiljada prisustvovale Tompsonovim koncertima? Kako mladići, obučeni u crno, marširaju Splitom i zabranjuju folklorni nastup grupe iz Novog Sada, dok se istovremeno srpska folk muzika sluša na žurkama diljem Hrvatske? Da li ti ljudi žive u različitim svetovima, svojim informacionim i kulturnim mehurima ili se sve to prepliće
“Kako bismo u budućnosti pronašli održiv oblik postojanja pravoslavlja u Ukrajini, neophodno je započeti smirenu i otvorenu raspravu o ovom pitanju sa drugim pomesnim Crkvama. Što duže svi zajedno odbijamo takav razgovor, to će rešavanje ovog problema u budućnosti biti složenije”
“Dobila sam informaciju od prosvetne inspektorke koja je zbog svih pritisaka koje je trpela dala otkaz da je ministar prosvete naložio da se moj imejl odmah obriše, budući da sam prijave poslala elektronskim putem i poštom, a da se ono što je stiglo poštom, odnosno preko pisarnice, stavi u fioku i da po tome ne sme da se postupa. Tako da od septembra po pitanju mojih prijava nije ništa urađeno iako su bili zakonski obavezni. Nakon toga sam dobila upozorenje pred otkaz”
Da li bi žrtava u švajcarskom baru bilo manje da prisutni, umesto da beže, nisu snimali požar? Da li bi, u nekim drugim situacijama, posledice stradanja bile manje da očevici nisu posezali za telefonima umesto da priteknu u pomoć? Da li strah od egzistencijalne opasnosti može biti potisnut željom da budemo viđeni, a da naš sadržaj bude popularan? Kakve dugoročne posledice tehnološke promene i život na društvenim mrežama mogu imati ne samo po pojedinca već i po društvo u celini
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
“Bilo je mnogo rasprava u ‘Njujork tajmsu’ kada je Tramp prvi put izabran da li treba da ga nazivamo lažovom. Ja mislim – da, treba. I tu se ne radi o aktivizmu, već o činjenicama. Iskreno, u SAD mene mnogo više brine kapitulacija… Pogledajte šta radi ‘Vašington post’. Dali su novac Trampu za renoviranje balske sale, a zatim objavili uvodnik o tome kako je divno što imamo novu balsku salu ne pominjući da su je zapravo oni platili. Za mene je to pravi problem”
Šta se režim nada da će dobiti čekanjem? Jesu li te nade opravdane? Šta pobunjeno društvo – studenti, građani, opozicione partije – može da učini da natera Vučića da što pre raspiše vanredne parlamentarne izbore? Koje su lekcije iz Mionice, Negotina i Sečnja? Da li išta više znamo
“Postoji i to očekivanje – radio si najbolje što umeš, u skladu sa pravilima i dosadašnjom praksom. Veruješ da te to štiti, a zapravo te ne štiti. Znam da i danas ima kolega koji misle: ‘Sama je tražila, što je morala toliko da govori; dok god sam ja ovde, ušuškan i ne pravim veliku buku, meni tako nešto ne može da se desi.’... Cilj im je svakako osveta, za početak. Zatim hoće da pokažu da mogu. A onda i da to bude poruka za sve druge koji dižu glas na različitim stranama. Od odgovora akademske zajednice zavisiće u kojoj meri ćemo pristati na to, da li ćemo i koliko snage imati da kažemo: ‘Ovo nije slučaj samo jedne profesorke, nego se radi o principu’”
“Mi sada nemamo politički život u Srbiji i moramo da ga obnovimo, da obnovimo elementarnu demokratiju i platforme kritičkog mišljenja. Ako budemo insistirali na ideološkim ekskluzivnostima, tu promenu nećemo izvojevati, jer da smo mogli, to bi se već dogodilo. Dakle, sad imamo jednog snažnog aktera, i tog aktera treba podržati, jer u referendumskoj atmosferi na potencijalnim izborima Vučić gubi”
“Ja sam sveštenik Dragan Radovanović, sa parohije u Peći pri hramu Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Dolazim sa severa KiM, sela Banje kod Zubinog Potoka. Ovde živim sa suprugom i sa dvoje maloletne dece”, predstavlja se otac Dragan. Danas su on i njegova porodica jedini Srbi u Peći
Što je režim više pokušavao da osujeti komemorativni skup u Novom Sadu, to je snažnije mahao rukama u sopstvenom živom blatu. Naspram toga, stajala je snaga zajedništva i dostojanstva, solidarnosti i bola
“Prvi potez posle smene vlasti mora biti da se podvuče crta, da se tačno kaže koliko se duguje, koliko je fiktivno ljudi bilo zaposleno, koliko je službenih vozila korišćeno, koliki su minusi gradski preduzeća, ko su podizvođači…”, kaže Stefan Simić navodeći da je ozbiljan problem Grada danas – netransparentnost. “Imamo projekte poput ‘Obezbeđenje Beograda’ … Od dobre ideje nastane sumnja jer je sve netransparentno – ko su ljudi koji su zaposleni, koje su njihove kvalifikacije, kako funkcioniše sistem nadzora, gde se skladište snimci, da li postoji prostor za zloupotrebu? Ništa od toga ne znamo iako svakodnevno postavljamo pitanja”
“Trenutno se rusofobija, za koju postoje dobri razlozi, koristi i kao sredstvo da se skrene pažnja s britanskih problema. Uključujući problem Palestine i Izraela, zato što je to tamo stvarni dinamit. A Balkan tu dođe poput neke razonode: ode, vrati se, kako u popularnim pričama, tako i u tim podgrevanjima ideje o ponovnom sukobu, što, racionalno gledano, zaista nije lako zamisliti”
Stefan Simić iz Pokreta slobodnih građana u intervjuu za „Vreme“ govori o korupciji u prestonici, poput „Obezbeđenja Beograda“ i „besplatnog“ javnog prevoza
“Zemlje koje vodi Evropska narodna partija često zažmure kada je reč o njihovom partijskom prijatelju Vučiću. Pored toga, Evropska unija ima ekonomske interese u Srbiji, koje mnogi evropski lideri ne žele da ugroze”, kaže Andreas Šider, dodajući da nije optimističan da će ta briselska zavesa ćutanja o autokratizaciji Srbije uskoro pasti
Vučićev režim ima dva tipa batinaša – one sa krimi-biografijama i one kojima je partija jedina biografija. Šta drugo da rade osim onog što im se kaže? Ali, to bi isto radili i za drugog gazdu, bez problema
“Onog trenutka kada je pala nadstrešnica i kada je sve počelo da se odvija, napravili smo redakcijski sastanak i dogovorili se: ovog puta moramo da izaberemo stranu. Ja sam se bavila sportskim novinarstvom, uvek sam strastveno navijala za ‘Partizan’ i nikada nisam na terenu pokazala simpatije. Međutim, ovo je situacija – najteža za mojih dvadesetak godina novinarstva – u kojoj moraš jasno da se odrediš. Ne možemo da podržimo niti da ublažimo ono što se dešava građanima ove zemlje”
Otići će i ova vlast, već im otkucava. Ali šta će ostati iza njih? Kakav će biti Beograd posle glavnog meštra rušiteljstva Aleksandra Vučića
Mitropolit žički Justin otvoreno je stao na stranu studenata i upozorio vlast da “moć nije data radi nasilja, nego radi služenja“. Šta je to trebalo arhijereju poznatom po tome da se kloni sukoba
Šta studenti u plenumu misle – koji je najveći problem Srbije, šta ih najviše motiviše da istraju u protestu, koji je njihov stav prema političkim strankama, da li su za ulazak u EU ili ne, koliko je snažan njihov osećaj nacionalnog identiteta, da li su više konzervativni ili liberalni, kako se informišu, šta sve to može da nam kaže o budućnosti ovog društva i države… Ovo su samo neka od pitanja na koja odgovara najnovije istraživanje profesora Fakulteta političkih nauka Slobodana G. Markovića i Miloša Bešića
Šta je sve pokazao protest u subotu 28. juna? Kakve poruke i pouke odatle može da izvuče vlast – i čini li to – a kakve studenti i građani koji demonstriraju? Da li je manifestacija nacionalizma na Vidovdan bila očekivana, potencijalno opasna ili predstavlja nešto sasvim drugo? U kakvom se položaju sada nalazi režim, a u kakvom njegovi protivnici
Dule je imao razvijeno čulo za lepo – naslikano, napisano, odigrano. Takođe i osetljivost za sve one ranjene i čiste duše na koje svet reži jer mu se može. Bio je majstor za najfinije tkanje života - preobražaj gusenice u leptira.
Onako srčan, znao je da bude naprasit – nekada grub i besan – ali je malo kome bilo stalo do onoga što je radio i verovao kao njemu. To se videlo gde god da ste sedeli u Pioniru i gde god biste ga slušali i čitali.
Košarka nije bila njegov posao, već poziv, opsesija, strast. Nije on bio samo vrhunski košarkaški trener, nego i trener mladih duša. Nije ih štedeo. Naprotiv, izlagao ih je vetrovima bez milosti. Ali uvek je njima gradio sintezu forme i sadržaja, sportskog talenta i opšteg obrazovanja, osećaja za umetnost i igru. Košarku su morali da vole, bez ljubavi ne ide.
Sinteza je neophodna da bi se formirali ljudi, a ne samo igrači, stručnjaci, naučnici… Kao što su potrebne i prave vrednosti. Jer ko ne razlikuje dobro i zlo i ne ume da se pobuni kada zlo krene da se kotrlja još kao omanja grudva, taj se odrekao Čoveka u sebi. Zato je on bio učitelj u tradiciji onih najvećih.
I sigurno je da bi Duletovi igrači – ma gde da su posle igrali, ostajali su njegovi – bili uspešni i bez njega, ali on im je gradio putokaze da sa uskih staza ugledaju široke horizonte. Od kada je umro, nižu se pozdravi koji nanovo pokazuju koliko se davao, do sopstvenog sagorevanja.
Imao je Dule i mana, nije ih i ni krio, ali su njegove vrline društvu bile potrebne kao voda. Hrabar, posvećen do srži, uvek svoj. Onako načitan, uporno je tragao za dobrim knjigama.
Dule je sinonim za Partizan. On je Partizanu dao i ovaj duh buntovništva. Njega su oterali, Partizan lome, ali taj duh živi. A po njima se ama baš ništa neće zvati.
Pozdravljati se s nekim uvek je lično. Poznavala sam ga površno, ali bila sam mu duboko zahvalna zbog onoga što nam je značio njegov Partizan, svega što je govorio, svih igrača – domaćih i stranih – koji su postali naši.
Jednom je prišao štandu „Vremena” na Sajmu knjiga, dok je još bilo pravog Sajma, a tu direktor „Vremena”, tadašnji urednik fotografije Milenković i ja – ukleti Partizanovci – zatrčali smo se kao tinejdžerke na rok koncertu da tražimo da se fotografiše sa nama. Ćeba, prijatelj i kolega, koji je isto prerano otišao, a inače navijač onog drugog kluba, uzeo je telefon, ali prva slika isečena, druga malo mutna.... Dule gleda, pa onako šeretski: „Ovaj garant navija za Zvezdu.”
Tokom prvog razgovora sa Duletom – u kom on na kraju izgovara rečenicu iz Kišove Grobnice „Nisam se dao pasjim sinovima” – toliko sam bila ushićena da je naša sadašnja urednica fotografije rekla da me nikada takvu nije videla. A radila sam na stotine intervjua. Ali, čoveče, pričala sam sa Duletom.
Kazao je tada: „Luksuz je danas imati stav i ponos, a porez na luksuz sam platio, pre svega, u zdravlju. Ali ne smatram se žrtvom. Od gnjide može da postane samo vaš, bez obzira kakve su okolnosti u kojima se razvija, a nekom sokolu možete potkresati krila, ali će ostati soko. Čovek u težim okolnostima pokaže karakter i pokaže koja mu je ‘tačka topljenja’. Celokupni život, geni koje nosiš, porodica, sve to razvije sistem vrednosti u čoveku. Znam koliko me je koštalo moje ponašanje i ne smatram da sam izgubio rat. Izgubio sam bitku jer sam je vodio sa čovekom koji ima sve pozicije moći i koji je porobio sve instrumente vlasti. Takva bitka nije mogla da se dobije, niti se tu radilo o budalastoj proceni da može. Ali je morala da se vodi. Znam da me je koštala, međutim, znam i koliko bi me koštalo da je nisam vodio.”
Nazivao je stvari pravim imenom, ma koliko da su ta „imena” nekad zvučala kao psovke.
Već je loše video, a hteo je da neke delove ipak autorizuje. Vozila sam se kolima sa mojima, Dule zove, vičem mužu da koči, da mogu na miru naglas da čitam Duletu intervju. Ostavlja me na parkingu, jer to čitanje traje. I nije Dule ništa promenio, skoro ni reč, ali kada smo došli do jednog Zvezdinog nepomenika, prvobitno je kazao: „naš narod kaže, u laži su kratke noge, a pored predsednika, ima i jedan čovek sa kratkim nogama koji je…” pa nešto onako, oštro, ali umereno, pristojno.
„Stani, blago mi je to”.
Ćutim.
„Ispravi… sa kratkim nogama koji je bukvalno personifikacija svega najgoreg i laži. Tako je bolje!”
Drugi intervju koji smo radili imao je naslov, opet iz književnosti, „Ja sam general mrtve vojske.”
Pre dve i nešto godine sedeli smo na kafi, nakon što su ga snimili u okviru kampanje gde su poznati pričali o „Vremenu.” Bilo je to koju nedelju nakon izbora, 17. decembra (2023).
Prilazi mu prosjak, jasno je da se znaju i da mu Dule inače daje novac. Ali Dule je ovog puta ljut, kreće da se raspravlja kako je ovaj glasao za Vučića i neka mu sad onaj daje novac. Smejem se, čitava situacija je bizarna, ovaj se mučenik pravda: „Nisam, Dule, nisam“, pa onda: „Dobro, jesam, ali cela familija me terala, šta ću Dule, ali neću više dece mi, znam ja kakav je Vučić.“
Duletu tada zazvoni telefon, mislim da je opet dogovarao da mu se sačuva neka knjiga, a sagovornik što čeka novce pokazuje na njega pa uzdiše i koluta očima. I shvatih tek posle šta je u toj sceni bilo posebno simpatično – svađao se s njim Dule kao sa sebi ravnim, kao što bih se ja svađala sa nekim iz porodice. Nije tu bilo potcenjivanja, paternalizma, dokazivanja, nego ono, kako, bre, čoveče možeš…
Na kraju, nije morao Dule da sebe zove hrišćaninom da bi bio so zemlje, borac protiv svih bljutavosti i mlakosti. Nije morao da veruje u Boga jer, uverena sam, Bog je verovao u Duleta. Putuj, Generale, procvetali su cvetovi. I tek će.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!', 'pageDate': '2026-04-09 18:17:13', 'pageAuthor': authors, 'visitorType': visitor_type, }); console.log(post_id); console.log('Pushed'); });
