Svaki poraz nazvaćemo pobedom

U paralelnoj realnosti koju kreiraju režim i prorežimski mediji u Srbiji, u nedelju 15. marta, piše “Alo” – “Puko (je) Kurti!”. Odnosno: propao je plan Prištine i sprečena katastrofa. Srbija je uspešno odolela, i još uvek odoleva, kako je objasnio predsednik Vučić na naslovnoj strani “Informera” i još ponekih novina, ujedinjenim agresorima iz regiona, odnosno “vojnom savezu Hrvatske, Albanije i tzv. Kosova”.

Usput, i ruska nafta će spasti svet. Koji dan kasnije, u tom istom simulakrumu, “Srbija odlučno nastavlja svoj evropski put i naš cilj ostaje punopravno članstvo u Evropskoj uniji”, piše predsednica Skupštine Ana Brnabić na Instagramu, uz prigodnu fotografiju zagrljaja sa komesarkom za proširenje Martom Kos.

KOSOVO

TERMINOLOŠKE I DRUGE ZBRKE

Ukratko – haos sa dokumentima. Tako bi se moglo opisati stanje na terenu ovih dana na Kosovu, među srpskom zajednicom. Kako za “Vreme” objašnjava Milica Andrić Rakić iz Nove društvene inicijative, ono što se očekivalo i govorilo, odnosno ono što nalaže elementarna logika i ono što se zaista dešava na terenu jednostavno nisu u skladu. U narednim nedeljama pokazaće se koji problemi ostaju, a koji su tek deo procesa uhodavanja. Međutim, kako je rok za usklađivanje tri meseca, već sada počinje trka s vremenom dok ljudi i dalje ne znaju koja dokumenta treba da pribave. Za sada deluje da do pojednostavljivanja nije došlo, uprkos nadama koje su postojale i pre poslednje krize.

“Neki ljudi koji nemaju kosovska dokumenta muče se godinama”, objašnjava Andrić Rakić. “Na primer, najveće probleme imale su žene iz centralne Srbije koje su se udale na Kosovu, promenile prebivalište u srpskim dokumentima i imaju pasoše na Koordinacionu upravu ili lične karte na Kosovsku Mitrovicu. Čak i kada su uspevale da verifikuju brak – da ga ‘prepišu’ u kosovski sistem, jer je bilo perioda kada se to dozvoljavalo – čim dođu da se prijave za boravišnu dozvolu, njihov pasoš se ne priznaje. A nemaju drugu putnu ispravu. Zatim, čak i kada bi dobile boravišnu dozvolu i obnavljale je pet godina, pri pokušaju da apliciraju za državljanstvo dobijale su odgovor – nemoguće s tim pasošem.”

Kako objašnjava sagovornica “Vremena”, bez kosovskih dokumenata ne možete da prijavite dete, ne možete da se zaposlite, ni u kosovskoj instituciji, ni legalno kod privatnika, niti da otvorite račun u banci. A istovremeno, jedan od uslova za apliciranje za državljanstvo bio je i da u nekom trenutku na tom računu – koji ne možete da otvorite – imate šest hiljada evra, i to ne da novac sami položite, već je potrebno da tokom dvanaest meseci sredstva pristižu u kontinuitetu. I tako unedogled.

“Dok je akcenat bio na radnim dozvolama profesora i njihovim osećanjima tim povodom, zašto im se to traži, mnogi su se nadali da će se doći do nekakvog rešenja koje bi im omogućilo normalan život”, ističe Andrić Rakić. Međutim, za sada procedura nije pojednostavljena.

Zatim, ne pravi se razlika između dve kategorije ljudi kada je reč o kosovskim dokumentima – onih koji na državljanstvo imaju pravo po osnovu porekla (jedan roditelj im je sa Kosova) i/ili rođenja i onih koji, recimo, samo studiraju tu. Iako bi pravno morala postojati razlika, u praksi se ona briše, pa se svima nameće isti, duži i komplikovaniji proces naturalizacije.

Takođe, ostaje još jedna važna nepoznanica: da li je, kada su obrazovne i zdravstvene institucije u pitanju, reč o postepenoj institucionalnoj integraciji, kako tvrde vlasti u Prištini, ili pre o svojevrsnoj legalizaciji, kako je to bilo predviđeno (ranije procurelim) statutom Zajednice srpskih opština, što je model pomenut i u Ohridskom sporazumu, tamo nazvan “posebnim nivoom menadžmenta za srpsku zajednicu”.

“Kada neko govori o integraciji u kosovski sistem, ja to razumem kao proces u kojem postojeće institucije postaju deo javnog sistema Kosova, kao što se već desilo sa sudovima ili policijom. Međutim, prema procurelom statutu ZSO, obrazovne i zdravstvene ustanove imale bi drugačiji status – bile bi registrovane na Kosovu, legalno bi postojale, ali kao privatne institucije, čiji bi osnivači bili ministarstva iz Srbije, odakle bi dolazilo i finansiranje”, objašnjava Andrić Rakić.

Nižu se pitanja: da li to znači da se odustalo od ohridskog plana; da li prištinske vlasti rade na svoju ruku; da li je Evropskoj uniji to sasvim okej; da li možda Kurti koristi termin “institucionalna integracija” za domaću upotrebu, znajući da to nije istina, ili zaista pravi meke korake ka onome što je već urađeno sa sudovima i policijom.

“Mislim da vlasti nisu ni razmislile šta znači integracija zaista – koliko je to zapravo novca, koliko je to zaposlenih, koji su to standardi plata… Radilo bi se tu o veoma ozbiljnom poduhvatu”, kaže Andrić Rakić.

I konačno, gde je tu “pobeda Srbije”, odnosno o kakvom se porazu radi? Približavamo li se makar zatvaranju nekog poglavlja, recimo Poglavlja 35?

foto: milica srejić

PROBLEMI ODLOŽENI, PITANJA OTVORENA

Tvrdnja Srpske liste i Beograda o pobedi samo je pokušaj da se prikaže da Srbija još uvek ima neku uticaj na dešavanju u dijalogu, smatra Andrić Rakić. Ali desilo se ovo: Kosovo je unilateralno donelo odluku koja drastično utiče na srpsku zajednicu, a Srpskoj listi je dozvoljeno da nađe alternativne načine kako da se ta odluka sprovede. Sama odluka sa dijalogom nema veze, već je reč o pregovorima kako tehnički izvesti nešto što je po početnim kriterijumima bilo neispunjivo. Na primer – ako Univerzitet u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici nije akreditovan na Kosovu, kako da izda studentima potvrdu koju bi tamošnje vlasti uvažile ili ako zdravstvena ustanova nije registrovana, šta sa radnom dozvolom, itd.?

“Da je formirana Zajednica srpskih opština, svi ovi problemi ne bi postojali. Potrebna je posebna procedura, zato što nedostaje ZSO. A status tih institucija nije rešen, one se i sada drže u nelegalnom stanju i neko sutra može da kaže – dali smo vam godinu dana za te dozvole, ali više nećemo. Ovde se suštinski problem nije promenio, institucije su i dalje nezaštićene”, zaključuje Andrić Rakić.

Što se tiče Ohridskog sporazuma, poslednji događaji nisu doneli neke novine. Već su se zbila priznanja dokumenata, priznaju se kosovske lične karte, a taj je korak bio mnogo veći. Od neispunjenog, Srbija se protivi članstvu Kosova u određenim međunarodnim organizacijama. Međutim, kada je reč o borbi protiv priznanja, deluje da je tu utihnula. Što se tiče prištinske strane, nema Zajednice srpskih opština niti posebne zaštite Srpske pravoslavne crkve.

“U poslednje tri godine očigledno je da je samo došlo do suzbijanja srpskih institucija, što njihovim iseljavanjem van teritorije Kosova, što ovim polublagim merama integracije”, ističe sagovornica “Vremena”.

Kada je reč o odnosu Brisela prema Beogradu po pitanju Kosovu, čuje se da poruka mahom glasi da, dok Kosovo ne formira ZSO, Beograd više nema mnogo šta da pruži, niti se od njega na ovom polju ima bogzna šta tražiti. Skoro sve je, valjda, već isporučeno.

“Kurti napravi korak, pa se gleda kako to da ga sprovede na terenu. Nema tu ni nekog ozbiljnijeg otpora Beograda. Zašto? Režim mora da se bori za vlast i neće da zateže na drugim stranama. Uz to treba da balansiraju između različitih sila, jer je mnogo računa došlo na naplatu, mnogo je požara svuda”, smatra Andrić Rakić.

Deluje da je politika balansiranja politika bez cilja i pravca. Iako ova vlast tvrdi da je njen cilj – članstvo u EU.

SLOBODNOLEBDEĆI PREDLOZI A. VUČIĆA

“Vučić je što namerno, što svojim greškama, praktično do kraja prepustio sever Kosova Prištini, a da nije dobio nikakvu kompenzaciju za to”, kaže za “Vreme” profesor i diplomata Duško Lopandić, bivši ambasador Srbije u EU i potpredsednik pokreta Srbija centar (SRCE). I pored fleksibilnosti u dijalogu, nije došlo do napretka – naprotiv, pregovori su blokirani, što je opet povezano sa drugim pitanjima, kao što je izbegavanje vlasti da usklade spoljne politike sa EU s jedne strane, a s druge sa celim kompleksom (ne)ispunjenja demokratskih standarda (tzv. kopenhaških kriterijuma).

On smatra da stoga Srbija doživljava neuspeh na oba plana – zaštiti srpskih interesa na Kosovu, posebno kada se radi o životu i slobodi Srba koji tamo žive, ali i planu evropskih integracija.

“Ono malo kapitala što je Vučić imao kod demokratskih snaga u Briselu izgubljeno je zbog rastuće autoritarnosti, brutalnosti i represije, kao odgovor na proteste. Vučić je suštinski digao ruke od članstva, što je na kraju i potpisao u onom pismu koje je sastavio zajedno sa Ramom, gde se uopšte više ne poziva na članstvo, već samo uključivanje u jedinstveno tržište i šengenski prostor”, nastavlja Lopandić.

Predlog koji sagovornik “Vremena” pominje zapravo je treći u nizu (nepovezanih, čak kontradiktornih) inicijativa predsednika Srbije u vezi sa evropskim integracijama. Najpre je, krajem prošle godine, govorio o ideji kolektivnog ulaska svih zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju – što deluje prilično apsurdno, imajući u vidu da Srbija zaostaje u odnosu na većinu, dok, recimo, Crna Gora ubrzano napreduje ka članstvu (vidi tekst na strani 9). Zatim je, u februaru ove godine, bez jasnog povoda, pomenuo mogućnost da Srbija prihvati članstvo bez prava veta u Savetu EU. Ubrzo potom usledilo je i pismo koje je razmenio sa Edijem Ramom.

“Ta politika zvuči kao – daj šta daš. Uz to, sve te ideje je ‘ispaljivao’ ničim izazvan, da ga niko nije pitao. A nema ni ustavno pravo da na taj način govori o tome jer postoji platforma za pregovore, dakle – osnova kako se pregovara u međunarodnim odnosima”, smatra Lopandić.

NAJJAČE UPOZORENJE

U prethodnih desetak dana Ana Brnabić bila je u poseti Briselu, na razgovorima sa Martom Kos, komesarkom za proširenje, i Gertom Janom Kopmanom, generalnim direktorom Generalnog direktorata Evropske komisije za proširenje i istočno susedstvo. Iako je Brnabić razgovore na Instagramu okarakterisala kao odlične (sa Kopmanom), te vrlo dobre (sa Martom Kos), na konferenciji za novinare nakon susreta kazala je da evropski dvojac zabrinut zbog pravosudnih, tzv. Mrdićevih zakona i da će sa Venecijanskom komisijom razgovarati o njihovim eventualnim izmenama i dopunama.

Marta Kos je, s druge strane, na mreži Iks poprilično oštro opisala susret: rekla je da koraci srpskih vlasti kojima se ograničava nezavisnost pravosuđa izazivaju veliku zabrinutost i da se očekuje da se primena novih zakona stavi na čekanje. Zatim: “Obavestila sam predsednicu (Skupštine) da je u toku procena da li Srbija i dalje ispunjava uslove za isplate iz finansijskih instrumenata Evropske unije.” Takođe je pozvala na prekid napada na civilno društvo i novinare. Samo tako, bez nekih ulepšavanja.

“Kasni sve što su obećali. Reformska agenda, kao deo plana rasta za Zapadni Balkan, dobrim delom nije ispunjena ili se kasnilo drastično”, objašnjava Lopandić. “Ona se odnosi na period od 2024–2027, na početku smo 2026, a nisu ispunjene obaveze iz 2024. godine. I ne samo to, već se radi upravo suprotno traženom. Recimo, u Reformskoj agendi postoje stavke o ojačanju Tužilaštva za organizovani kriminal.”

Poruku Marte Kos vidi kao do sada najjače upozorenje za Srbiju, odnosno – ne samo da će dobiti manje sredstva nego možda neće uopšte dobiti sredstva iz Reformskog plana. “Za svaku meru imate opšte i specifične uslove”, naglašava Lopandić. “Ali da bi se došlo do ovih drugih, morate da ispunite opšte, a oni se vezuju za pitanje vladavine prava, za dijalog sa Prištinom i za pitanje spoljne politike. Dakle, ako ne ispunjavate opšte, nećete dobiti nikakve sredstva.” To je između redova ono što je napisala Marta Kos. A ako ćemo iskreno, to čak više nije ni između redova.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!