Kako je Vučić u Zeti i Pljevljima preko “Milana-Pipuna-Dinje” započeo borbu za otpriznavanje Kosova i legata “Mila-Britve”
Vazdušno-pomorski desant na Tivat doživeo je naslavan krah, ali je proterivanje 87 pripadnika elitne ćaci-jedinice komandosa-batinaša potvrdilo da predsednik Srbije ne odustaje od pokušaja destabilizacije Crne Gore, sa čijom se nezavisnošću nikada nije pomirio.
Nije se na molovima Porto Montenegra razvio trofejni plakat “Srbija pobeđuje” kojim je Vučić zamislio da pokaže kako je toliko moćan u regionu da svoje legije može da šalje ne pitajući vlasti druge suverene države. Ili da fascinira lidere EU i poruči im da je on taj koji u Srbiji drži komandne palice, a ne pokret studenata.
Katastrofalna epizoda kojom je predsednik naneo veliku štetu imidžu Srbije je zasad arhivirana, ali “Zoro osvetnik” sa adresom na beogradskom Andrićevom vencu ne odustaje od konfrontacije. Crna Gora je vežbanka njegove umišljene svemoći i ambicije da Srbija izađe na more.
IZLIVI LJUBAVI I LJAGANJA
Vučić je nedavno uputio cinično “izvinjenje” građanima Crne Gore povodom dve decenije osamostaljenja koje srpski nacionalisti i dalje nazivaju “otcepljenjem”: “Vi nama niste smetali, doživljavali smo vas kao sestre i braću i hteli da živimo u istoj državi sa vama. Priznajem, krivi smo, i izvinite što smo vas voleli više nego vi nas”.
Jedan od najnovijih u seriji obostranih “izliva ljubavi” je ofanziva kako bi se “sprala najcrnja ljaga s obraza Crne Gore” – priznavanje nezavisnosti Kosova 2008 – i kako bi se poslala poruka da se “narodno biće Crne Gore” nije odreklo “ni oca, ni Boga, ni Crne Gore”.
Kada je vlast Mila Đukanovića donela odluku o priznavanju Kosova, procenjeno je da je to u interesu Podgorice, da predstavlja približavanje Zapadu i ubrzava proces evropskih integracija. Odluka počiva na interesima Crne Gore, ali Beograd i dalje smatra da je to bio čin izdaje, a srpska vlast se ne miri sa činjenicom da Crna Gora državnu politiku kreira i vodi u skladu sa svojim interesima.
Iako se Ohridskim sporazumom obavezala da neće pokretati kampanju otpriznavanja Kosova, Srbija je u Crnoj Gori angažovala svoje pretorijance da ponište odluku o priznavanju nezavisnosti.
Kampanju vodi predsednik prosrpske Demokratske narodne partije (DNP) Milan Knežević. Zahteva da Crna Gora poništi odluku. Kako se radi o sabotiranju crnogorske državne politike, ovaj “institucionalni boj za čast” naravno da uživa podršku vrhova vlasti u Beogradu.
Dok je tokom naprednjačke vladavine Kosovo dobilo himnu, zastavu, dokumenta, tablice i Gazivode, policiju i sudstvo a sada i obrazovanje i zdravstvio na severu, dok je dinar ukinut, Vučić diriguje svojim crnogorskim saveznicima da kliču: “Kosovo je Srbija!”. “Tuzi i Ulcinj su Crna Gora!”.
Nije poenta da mu Srbi iz Crne Gore pomognu da sačuva Kosovo – koje nema ali ne zna kako to da saopšti, a da ostane na vlasti – već da unese podele u susedstvu, da destabilizuje zemlju koja je, na njegov užas, lider u regionu i na putu je da do 2028. postane 28. članica EU.
Vučić je odluku iz Đukanovićevog vremena nazvao “zabadanjem noža u leđa” Srbiji i od tada manje ili više otvoreno radi na podrivanju vlasti u Podgorici, uključujući aktuelnu koja je Demokratsku partiju socijalista (DPS) sklonila posle izbora 2020.
OPŠTINE ZETA, PLJEVLJA I KOSOVO
Iza svih praznih priča o pomirenju krije se nametanje identitetske raspolućenosti i namera o potčinjavanju. Postradikalska vlast u Beogradu, uz činodejstvovanje Srpske pravoslavne crkve, podstiče bitke oko statusa srpske manjine u Crnoj Gori koju upotrebljava kao pione borbe protiv podgoričkih suverenista.
Počelo je 12. maja u Skupštini opštine Zeta kada je svih 19 prisutnih odbornika usvojilo inicijativu DNP-a o poništenju odluke o priznanju Kosova na teritoriji te opštine. Toliko su zabrinuti za Kosovo da godinama ni pjacu ne mogu da naprave iako putnici sa kosovskim dokumentima i dalje nesmetano prolaze kroz aerodrom Golubovci koji se nalazi na teritoriji opštine, a vozila sa kosovskim registracijama bez problema se kreću Zetom.
Onda je na red došla opština Pljevlja. Mandić i lokalni lider NSD-a ispoljili su rezerve uz argument da prvo žele da vide “domete i konkretne rezultate” odluke donete u Zeti ističući da ona nije proizvela nikakve praktične efekte i da samo može da naruši odnose među opštinama. Posle tri dana Mandić se predomislio. Otvoreni pritisak Vučićevih saboraca i njegovih medija, poruke koje mora da je dobijao tajnim kanalima i raspoloženje Srba iz Crne Gore odradili su svoje. Svih deset pljevaljskih odbornika NSD-a prihvatli su Kneževićevu inicijativu. Njihova opština neće priznavati nezavisno Kosovo.
Kneževićeva deklaracija sama po sebi nema pravnu težinu. Ustav Crne Gore jasno određuje nadležnosti opština i lokalnih organa vlasti, a među njima nema spoljne politike, međunarodnog priznanja država, niti mogućnosti da se osporavaju ili “otpriznaju” odluke države.
Lider DNP-a ima drugi plan: da posle Zete i Pljevalja inicijativu usvoje i druge opštine a potom i Skupština kako bi se Vlada na kraju obavezala da povuče “najsramniju odluku u istoriji Crne Gore”. Zeta, pa Pljevlja… Knežević lojalistički cementira postolje uz Vučića i iluzionistički veruje da će svetli primeri dveju crnogorskih opština na kraju doći i do Ovalne sobe Bele kuće i da će i “Tramp Srbin” potpisati dokument o otpriznavanju Kosova. Neka ih, nek nastave da žive u mitovima Lazarevog zaveta čekajući nebesku pravdu.
RADIKALSKI “POVRATAK OTPISANIH”
Kao što je podelio svoju zemlju do neslućeno opsanih razmera, Vučić se tako ponaša i prema susedima. Nastavlja da regrutuje neprijatelje na sve strane. Tvrdi da mu prete smrću.
Vučićev odnos prema Crnoj Gori najbolje razotkriva matricu njegove politike u regionu koja se naslanja na radikalske korene iz 1990-ih, vremena kada je Vojislav Šešelj u praksi najbolje razradio postulate velikosrpskog nacionalizma.
Paternalističkim stavom prema Crnogorcima, narodu koji je Srbima istorijski, verski, kulturološki ili jezički najbliži od svih na Zapadnom Balkanu, Vučić godinama potkopava suverenitet jer Crnogorce doživljava kao “mlađeg brata” koji je tu da sluša.
Novosadski Centar za društvenu stabilnost, propagandna mašina Vučićeve vlasti, izradio je “dokumentarac” povodom referenduma o nezavisnosti Crne Gore 21. maja 2006. Naslov sve govori: “Referendum – priča o izmišljenoj slobodi”. Teza je da su Crnogorci “izmišljena i veštačka nacija koja je zabila nož u leđa svom starijem bratu”. Kain ubio Avelja. Kao da je scenario pisao Vučić, koji je odmah posle referenduma, kao radikalski opozicionar, govorio:
“Radićemo na tome da za 10 ili 20 godina referendumskim putem ostvarimo neku novu državu zato što je naš cilj da živimo zajedno a ne odvojeno!”. Protekle su dve decenije pa je nedavno lamentirao: “Doživljavali smo vas kao sestre i braću i hteli da živimo u istoj državi sa vama”.
Vučić kao da je osmislio pretnju na kraju uratka novosadskog centra: “Vraćamo se po naše!”. “Povratak otpisanih” u verziji srpskog velmože zahteva da njegovi Tihi i Prle, Knežević i Kao što je podelio svoju zemlju do neslućeno opsanih razmera, Vučić se tako ponaša i prema susedima. Nastavlja da regrutuje neprijatelje na sve strane. Tvrdi da mu prete smrću.
KAKO JE VOJVODA MANDIĆ POSTAO SUMNJIV
Andrija Mandić obezbeđuje svom mentoru u Beogradu da utiče na politiku Podgorice. Pritom se ne dozvoljava bilo kakva neposlušnost.
Iako je toliko puta u Beogradu gostio četničkog vojvodu Mandića, ovaj mu se zamerio. Crna Gora nedavno je svečano obeležavala dve decenije obnove svoje državnosti kada se na referendumu većina od 55,5 odsto građana izjasnila protiv ostanka u Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, poslednjem reliktu Jugoslavije.
Mandić se, kao predsednik Narodne skupštine, pojavio na prijemu koji je tim povodom priredio predsednik Jakov Milatović. Viđen je u blizini Đukanovića, koji je Vučiću koliko pritajeni idol toliko i omraženi lider sa harizmom kakvu predsednik Srbije nikada nije imao, niti će imati.
Mandiću se to ne prašta. Šta je trebalo da uradi? Da bojkotuje ili da baci Molotovljev koktel na “antisrpski festival”? Knežević zvani “Pipun” (dinja) nije se pojavio, pa je dobio sve pohvale zbog svoje “moralne čvrstine i nepokolebljivosti” u borbi protiv legata “Britve”, kako zovu Mila.
U Beogradu je to bio povod zlonamernih opaski da se radilo o proslavi poretka koji je godinama radio protiv identiteta, jezika, crkve i istorijskog pamćenja Srba u Crnoj Gori. Arsenal poznatih argumenata.
“Crnogorska nacija nije prirodno nastala – ona je veštački projekat. Nije se izgradila kroz istorijski proces u kome se jedna zajednica tokom vekova samoosvešćuje, kulturno oblikuje i politički artikuliše, nego je posledica državnog i ideološkog inženjering”, piše “Informer” koji osključivo govori o “ustaškoj Crnoj Gori”. “Na Balkanu su Srbi ostali jedini narod kome su ugrožena ljudska prava.”
Mandić se dodatno sumnjiči da zajedno sa premijerom Milojkom Spajićem “pod plaštom evropskih reformi priprema institucionalni povratak u politički život” Đukanovićevog DPS-a, što je još jedna zavera protiv Srbije. To što je DPS glasao za izmene i dopune Zakona o statusu potomaka dinastije Petrović Njegoš, koji pominje srpsku “nasilnu aneksiju” Crne Gore iz 1918, moguće definitivno skida Mandića sa liste Vučićevih miljenika.
Kao što je podelio svoju zemlju do neslućeno opasnih razmera, Vučić se tako ponaša i prema susedima. Nastavlja da regrutuje neprijatelje na sve strane. Tvrdi da mu prete smrću.
Međusobne odnose komplikuju kriminalne grupe i njihovi obračuni. Tvrdi se da je Đukanović bio umešan u mutne švercerske poslove, ali ni jedan od njih nije se ticao droge. Vučića dovode u direktnu vezu sa škaljarskim i kavačkim narko-kartelima. Zašto je i kako dospeo na metu Radoju Zviceru, vođi ove poslednje grupe?
ODLUKA PARTIJSKE ORGANIZACIJE U PJEŠIVCIMA
Posle kampanje otpriznavanja, Vučić bi mogao da podstakne zahtev za povlačenjem Crne Gore iz NATO, sve u skladu sa postulatima svoje politike “otpriznavanja Crne Gore”.
Kada su Sovjeti 1968. ušli u Čehoslovačku, održan je sastanak partijske organizacije u Pješivcima. Usvojen je zapisnik od samo dve tačke. Prva je glasila: “Da se Sovjetski Savez hitno povuče iz ČSSR”, a druga: “Ako se sovjetske trupe ne povuku, zakazati novi sastanak”.
Biće da će u Zeti i Pljevljima morati da zakazuju nov sastanak. “Sve je uzalud kad se čovjek – otpameti”, piše u “Vijestima” Balša Brković.
Uprkos svim naporima, skoro 60 odsto Crnogorca “svih vjera i nacija” Vučića ne mogu da smisle. “Crnogorci ne vole kad ih ismijavate, kad omalovažavate i negirate njihovu istoriju i državu”, kaže za “Vreme” novinarka Tamara Nikčević. “Naročito ne da im psujete i vrijeđate žene. Čak i najgori četnici su, vidjela sam, ogorčeni zbog toga što se u filmu (novosadskog Centra) Cetinjanke nazivaju italijanskim kurvama”.
Politička zrelost nekog lidera često se meri time kakav odnos ima prema narodima u okruženju. Nikada ne prekidaj neprijatelja kada čini greške, izreka je koja se pripisuje Napoleonu.
Nepreglednu i depresivnu listu posledica globalnog zagrevanja u Srbiji u hladnijoj polovini godine možemo da guramo pod tepih, ali već u junu, kada se ponovo vrati osećaj da nešto debelo nije u redu, vreme je da se suočimo sa činjenicama i zapitamo koliko je stanje loše, radimo li išta na umanjenju štete i dokle možemo ovako
Medenica se vlastima Crne Gore i Srbije, koje su glavna meta njegovih sadržaja, ne obraća kao da zna nešto što oni ne znaju, nego kao da zna ono što oni žele da sakriju. Kako je moguće da u Srbiji 2026. godine deo javnosti smatra prvostepeno osuđenog begunca pouzdanijim izvorom informacija od bilo koje institucije, pa i predsednika države
Biljana Nikolić, novinarka “Vijesti”, kaže za “Vreme” kako je jasno da Miloš Medenica ne deluje samostalno. “Te strukture očito imaju interes, a i hrane ga obavještajnim podacima. Fenomen ‘Medeni’ postaje neka vrsta gerilskog formata, u kojem se plasiraju informacije na osnovu kojih se može pretpostaviti ko bi sve mogao da ima korist, kao i šta su motivi takvog djelovanja”
Sva istraživanja koja smo do sada videli ukazuju na to da prvi put postoji mogućnost da vladajuća koalicija ne osvoji većinu u parlamentu, a odluka će verovatno biti doneta u narednim mesecima, u zavisnosti od stalnog merenja rejtinga i pozicioniranja protivničke strane
Vladajuća Srpska napredna stranka gubi podršku birača, ali se još uvek ne zna kada će, i pored brojnih najava predsednika, biti raspisani izbori, ko će biti na studentskoj listi, te kakva može da bude uloga opozicionih stranaka koje (ne)će podržati studentsku listu? Pitanja je mnoštvo: da li se studentska strategija može nazvati keč-ol? Po čemu se onda, u svojoj suštini, razlikuje od keč-ol pristupa SNS-a? Koje su prednosti i mane toga? Koliko je jedan front nužan u okolnostima borbe protiv režima poput ovog? I ako njega nema, šta onda
Kako je informativni razgovor sa Zdravkom Ponošem probio dno beščašća? Imaju li opskurni likovi iz Informera policijske značke, a policajci legitimacije Informera ili to dođe na isto? I zbog čega kmeči Visoko javno tužilaštvo
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Predsednik Srbije očigledno veoma teško podnosi napredak Crne Gore na putu ka punopravnom članstvu u EU, čak i više nego nazadovanje Srbije u EU integracijama. Zato se svim silama trudi da, pre svega pred domaćom javnošću, prikrije tu poraznu činjenicu. Ne bira sredstva, pri tome rizikujući i ozbiljnu blamažu pred evropskom javnošću potezima poput čarter leta u Tivat, koji očigledno nije bio ni spontan ni neočekivan
Sastanak u Tivtu bio je osmi ovakav Samit EU i Zapadnog Balkana otkako je doneta odluka da se održava jednom godišnje. Ako se uporedi šta se dosad čulo i kakve su poruke upućene Srbiji samo u poslednjih osam godina, videće se da je danas u Srbiji najteže biti proevropski nastrojen građanin ili političar. Prosto je postalo preteško objasniti čime su tačno evropski zvaničnici bili zadovoljni početkom juna 2026.
