Pobednik nosi sve

...

Ako smo pre dva meseca komentar i presek junsko-julskog raspoloženja građana Srbije saželi Njegoševim rečima: “Niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan”, sada su se stvari donekle izmenile, utoliko što je vodeći politički dvojac još dodatno porastao, a oni ostali gurnuti u još veću političku dubiozu i neizvesnost.

Sviđalo nam se to ili ne, i bilo to dobro i pametno ili ne, takozvana “referendumska atmosfera” i oštra politička polarizacija po osi “za ili protiv Vučića” naprosto su naša politička realnost pred kojom nema smisla zatvarati oči. Pisac ovih redova, kao što je uglavnom poznato, ne misli da je to neka velika sreća, niti politička blagodet. Dugo sam, pored ostalog i na ovim stranicama, predlagao opcije i rešenja koja bi sačuvala oštrinu “frontovske” distance prema vlasti, a ipak zadržala elemente političkog pluralizma i ideološke raznolikosti unutar antirežimskog bloka (takozvani “crnogorski scenario”). No, to se nije dogodilo – bez obzira na to što bi neki optimista, ili pak poneki stranački aktivista, i ovu trenutnu situaciju sa “studentskom”, “proevropskom” i “desnom” listom mogao upravo tako tretirati i zvati.

Zašto je tako ispalo, pa da na kraju nemamo – formalno gledano – ni čistu polarizaciju (mada je to u suštini to), a ni čist “crnogorski scenario”, sa tri međusobno usklađene i koordinisane antirežimske liste, pitanje je na koje će “struka” i opoziciono nastrojeno građanstvo u narednom periodu tražiti odgovor. (A možda i neće, ukoliko se na kraju sve završi srećno po antirežimske snage.) Ali, generalno, bez zalaženja u nijanse, očigledno da je u pitanju bio višak arogancije i samozadovoljstva na jednoj, odnosno prevaga uskostranačkih interesa i sujeta na drugoj strani.

Osim pomenutog samozodovoljstva i ekskluzivizma, Studentskoj listi se može prebaciti potpuno igorisanje teme izbornih uslova i borbe za njihovo popravljanje, dok na konto opozicije pak idu pomenute sujete i jedna gotovo mazohistička sklonost da se tera ideološki mak na konac, takoreći do političkog suicida. S tim što je Studentska lista realno uspela da stvori tu famoznu referendumsku atmosferu, dok je “razdružena” opozicija na jedvite jade uspela (a pitanje je da li čak i to) da koliko-toliko odbrani svoje pravo da se uopšte pojavi na predstojećim izborima. A o nekim većim ambicijama da i ne govorimo.

Neko će se zapitati: “Zašto nije objavljeno kompletno septembarsko istraživanje?” Između ostalog zato što već pet, a pogotovo petnaest dana nakon njegovog završetka, doslovno više ništa nije bilo isto. I te promene nipošto nisu bile tek “kozmetičke”, već tektonske i suštinske. U redovnim okolnostima ne bi bio problem krajem meseca objaviti nalaz sa njegovog početka ili sredine. Ali ovog puta se u tom kratkom međuvremenu previše toga izdešavalo.

Dan-dva pre kraja anketiranja Vučić je raspustio Skupštinu i raspisao izbore, što već, samo po sebi, predstavlja “novu političku realnost”. A još veću i drastičniju promenu predstavlja činjenica da je bukvalno tokom istraživanja i neposredno nakon njegovog završetka, čitav niz političkih subjekata odustao od izlaska na izbore i javno podržao Studentsku listu, pri čemu neki od tih aktera uopšte nisu beznačajni niti politički irelevantni.

foto: aleksa petrovski / vreme

Povrh toga, unutar same Studentske liste došlo je do velike i za mnoge šokantne promene usled “vetiranja”, odnosno skidanja sa liste rektora Vladana Đokića i profesora Mila Lompara. A u danima koji su usledili došlo je i do prave “implozije” unutar pokreta “Mi, snaga naroda” doktora Nestorovića, zbog čega se ta lista, barem kako sada stoje stvari, takođe uopšte neće pojaviti na izborima. (Za one koji misle da to “nije važno”, moram napomenuti da je ta Nestorovića grupacija, uza sve svoje lomove, podele i nesolidnosti, u tom septembarskom istraživanju bila verovatno najizgledniji kandidat za prelazak cenzusa od svih, vašim i našim srcima možda bližih opozicionih lista koje se, sa više ili manje izgleda, nadaju opstanku u prvoj političkoj ligi.)

Sve te stvari dogodile su se u manje od sedam dana, neposredno pre ili odmah nakon okončanja tog septembarskog istraživanja. A kakav će to odjek i uticaj imati na odnose preostalih političkih snaga, zna samo Bog, a eventualno će ga uhvatiti neko novo istraživanje početkom ili sredinom oktobra.

Na primer, prvo i ključno: Da li je “vetiranje” dva istaknuta kandidata za članove Studentske liste i isturanje doktora Ilije Srdanovića kao “prvog među jednakima” tu listu učinilo čvršćom i homogenijom, ili, pak, otvorilo za napade bilo s “leve” bilo, naročito, s desne strane političkog spektra? Da li će svi, ili većina simpatizera Miroslava Aleksića, Save Manojlovića, doktora Milića, Parandilovića, Ćute, DS-a, ZLF-a i PSG glasati za studentsku listu, ili će možda neki od njih u poslednji čas migrirati ka “Evropskoj Srbiji” ili “Autentičnoj desnici”?

Da li će razočarani i na cedilu ostavljeni Nestorovićevi sledbenici otići u apstinenciju ili ka Milošu Jovanoviću, a možda i Vučiću? (Ili možda otići u apstinenciju, što po Vučića i režim takođe nije loša solucija.)

Konačno, mada je to pitanje doskora bilo gotovo jeretički postavljati – ali više nije: da li ranjeni SPS zasigurno prelazi cenzus ili će takođe biti ubačen u borbu za goli politički opstanak?

No, ma koliko da ova komešanja i neizvesnost na dnu tabele mogu biti zanimljivi za kladioničare, kibicere i one o čijoj se političkoj koži radi, ovi izbori će se ipak rešavati odnosom snaga u vrhu, to jest direktnim odmeravanjem između Vučićeve i studentske liste.

Da su ovo iole “normalni” izbori u koliko-toliko “normalnoj”, pa makar i donekle užarenoj političkoj atmosferi, to ne bi bilo tako. Naprotiv. U tom slučaju bi bilo veoma važno, na primer, to da li SPS, “desnica” i “Evropejci” prelaze cenzus, kako će se ponašati manjine, a naročito Mađari i Rasim Ljajić, da li će biti prebega itd. Jer imate dve relativno izjednačene velike liste i onda je, naizgled, logično da se gleda ko bi mogao da bude “tas na vagi” i da se onda ti nadaju nekom ozbiljnom političkom benefitu.

Do sada su to obično bivali Dačić i socijalisti – čak tri puta, 2004. 2008. i 2012. A sada bi se toj ulozi teoretski mogli nadati i svi ostali koji pređu cenzus. Ali moja je teza da je takav scenario malo verovatan i da će se ovi takozvani izbori – ukoliko se uopšte do njih dovučemo – rešavati po principu “pobednik nosi sve”.

Drugim rečima, ukoliko se, kao što rekoh, do izbora uopšte dovučemo (a pogotovo do kraja izbornog dana), i ukoliko stignemo do nekih rezultata koje će manje-više prihvatiti svi akteri – a sve to je, blago rečeno, više nego upitno – mislim da u tom slučaju neće biti prostora za neke dodatne političke igre i presabiranja. Pobednik će biti onaj ko bude imao, ne jedan procenat nego bukvalno makar i samo jedan glas više od drugoplasiranog. I mislim da nema te sile i računice koja bi u taj ishod htela ili smela da se previše meša (i na primer, kaže: “Lepo. Čestitamo. Ali, znate, mi imamo većinu za formiranje vlade”).

Zato ostaje pomalo da lebdi pitanje: Zašto se Vučić uopšte upustio u ovu, u najmanju ruku, neizvesnu izbornu avanturu? Da se ne lažemo, nije morao i nismo ga mi na to naterali, bez obzira na studentske zahteve i stotine hiljada nezadovoljnih građana koje su se povremeno valjale ulicama. Jedan od mogućih odgovora jeste da on iskreno veruje da izbori uopšte nisu neizvesni i da on na njima sigurno pobeđuje. Odnosno, da je opozicija dovoljno podeljena i marginalizovana, a studenti i građani toliko zamoreni da je sad pravi trenutak. (Ili makar da neće biti boljeg.) Plus – što je možda još važnije – da je u međuvremenu toliko toga davao i izobećavao i levo i desno, svim mogućim spoljnim faktorima, da veruje kako mu niko spolja neće ozbiljno osporiti rezultate, kakve god da objavi.

I konačno, ili čak najpre. Mislim da je do poslednjeg časa računao da će uspeti da podeli i pocepa Studentsku listu, bilo po personalnom, bilo po ideološkom principu (Đokić–Lompar, ili “proEU” protiv “proRusa”), tako da uopše nije pomislio da bi mogao doći u opasnost da studentska lista bude ispred njega, ili makar da budu u egalu. A to mu se, evo, već drugi put (jul-septembar) dešava, pri čemu uopšte nije nemoguće (naprotiv!) da je ta razlika čak i znatno veća nego što je to u ova naša dva poslednja nalaza.

Ponavljam: mislim da je Vučić bio apsolutno siguran da će svojim resursima i već bezbroj puta oprobanim tehnikama izbušiti i pocepati Studentsku listu i onda, sa već odavno urnisanom i izmučenom opozicijom, mirno i sa velikom prednošću proći kroz ciljnu ravninu. U protivnom, verujem da ne bi ni raspisivao izbore (ili se barem ne bi tako olako odrekao socijalista ili Ljajića, na primer). A pošto se to što je očekivao nije dogodilo, ostala mu je samo ova suluda, histerična i potencijalno dvosekla kampanja blaćenja te liste i svih ljudi na njoj. A u slučaju potrebe i velike nužde, ako ova akutna kampanja i “udar zdesna” ne daju željeni efekat, ne treba isključiti ni izazivanje ozbiljnih incidenata pre i tokom izbora, za koje bi, po već uhodanom obrascu, rutinski optužili “strane agente”, “blokadere” i “piculiće”.

U protivnom, ne uspe li da okrene trend i u poslednji čas promeni trenutni odnos snaga, ono “studenti pobeđuju” lako bi moglo postati stvarnost, a ne samo naziv jedne izborne liste.

Autor je glavni urednik NSPM

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!