Napad na Stevana Filipovića, progon advokata iz Valjeva, prebijanje Vladimira Arsenijevića, događaji su koji se razlikuju samo u detaljima. Šire gledano, deo su iste slike, slike režima koji nam se raspada pred očima i sada radi samo ono što najbolje zna: muči i bije
Poslednjih nedelja psihijatru dr Milutinu Kostiću događa se nešto što pokazuje da je režim spreman i na gore od otkaza. U toku su pokušaji uništavanja profesionalnog kredibiliteta među pacijentima, osporavanje profesionalne etike i dovođenje u sumnju njegove stručnosti
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Medenica se vlastima Crne Gore i Srbije, koje su glavna meta njegovih sadržaja, ne obraća kao da zna nešto što oni ne znaju, nego kao da zna ono što oni žele da sakriju. Kako je moguće da u Srbiji 2026. godine deo javnosti smatra prvostepeno osuđenog begunca pouzdanijim izvorom informacija od bilo koje institucije, pa i predsednika države
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Pogrešno je pitati da li je Ilon Mask odgovoran za nasilje u Severnoj Irskoj. Za nasilje su odgovorni oni koji su ga počinili. Mnogo je neprijatnije pitanje zašto je njegovo mišljenje o Belfastu uopšte relevantno. Odgovor na to pitanje ne govori mnogo o Ilonu Masku. Govori o društvu koje je privatno bogatstvo postepeno pretvorilo u političku moć, a zatim se iznenadilo kada je ta moć počela da se koristi
Svet u Vučiću uglavnom ne vidi genija koji upravlja istorijskim procesima, već još jednog provincijalnog autokratu koji veruje da je mnogo zanimljiviji nego što zaista jeste. Upravo zato toliko njegovih međunarodnih nastupa završava podsmehom. Ali ne zato što ga svet ne razume, već zato što ga veoma dobro razume
Zašto je Slavija u postala politički barometar koji režimu ne govori ništa dobro? To je naslovna tema novog „Vremena“
Ako je Slavija u međuvremenu postala neka vrsta političkog barometra, onda je ovog 23. maja kazaljka otišla duboko u crveno, ali ne onako kako bi vlast volela da prikaže. Nije to crveno od nasilja, nego od pritiska koji više ne može da se ignoriše, od društva koje je naučilo da se okuplja, prepoznaje i što je za svaku vlast najopasnije, pamti. Nije ovde više reč o jednom protestu niti o jednoj pobunjenoj generaciji, nego o novom obrascu ponašanja društva koje odbija da se vrati u političku apatiju
Pred snagom zajedništva i željom za pravdom, pred radošću života koji ispliva uvek, čak i kad je okružen krvožednim lojalistima i kad se kašlje od suzavca. Reče neko ovih dana: na Slaviju se ne zove, na Slaviju se dolazi
Kako sada stoje stvari, Srbija propušta istorijsku šansu: Evropska unija raspoložena je za proširenje više nego ikad, ali “mudro rukovodstvo” naše zemlje umesto EU bira put represije i korupcije
“Ključni faktor za izbore na leto jeste to što će vlast proceniti da na jesen neće imati bolju situaciju po sebe kad je reč o izbornom rezultatu. Naime, posle leta, zbog ekonomske situacije, može da im se desi dodatno krunjenje glasača”, smatra analitičar Aleksandar Ivković
Represija po pravilu pojačava reakciju kolektiva, u našem slučaju, pobunjenih građana. No, ne znamo koliko se ljudi u poslednjih godinu i po dana umorilo i povuklo, koliko pregorelo u žaru borbe, ali ni koliko novih se priključilo. Neki su, poput autoprevoznika Milomira Jaćimovića, izdržali sve. Kako se sve to izdržava psihologija daje odgovor: iz traumatičnih iskustava neku ljudi izađu jači, pogotovo kad strahote preživljavaju u političkom kontekstu
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Nerazjašnjena smrt devojke na Filozofskom fakultetu dovela je onde policiju koja uredno dotura sve što nađe Informeru. „Vreme“ u novom broju raspetljava slučaj koji je uvod u novi talas odmazde prema univerzitetu i „blokaderima“
Smrt jedne devojke zahteva istinu i dostojanstvo, ali način na koji se o njoj govori i način na koji se koristi pokazuje da je pretvorena u sredstvo političkog obračuna. U tome leži najveći problem, jer kada smrt postane sredstvo za odmazdu vlasti nad univerzitetom, ostaje zastrašujuće pitanje – na šta su sve spremni
Građanke i građani koji su danas do krvi branili izborne rezultate podigli su moral svima koji su poslednjih meseci klonuli duhom. Studentski pokret, posle godinu i po dana protesta, hapšenja, batina, pešačenja, biciklanja, sada ubira prve plodove tog rada
Devojka je stradala. Institucije i režim nisu rešili da rade svoj posao, nego su njenu smrt iskoristili za jedan od najjačih udara na psihu građana, za obračun sa Filozofskim fakultetom i Univerzitetom u Beogradu. Ali i za napad na sve pobunjene građane
Kada vlast ignoriše posledice svojih odluka, ne samo da zanemaruje sadašnje žrtve, nego i stvara kulturu u kojoj svaka buduća katastrofa postaje legitimna
„Viđao sam na protestima nasilne situacije, ali ovo je nešto drugo, nisu to bile uvrede, već zaista ne znam kako posle toga odu kući”, kaže fotograf Gavrilo Andrić, nakon što je u utorak priveden u Loznici, na skupu podrške aktivisti Zlatku Kokanoviću
Centar za društvenu stabilnost i njihov zastrašujući uradak o direktoru Fonda B92 Veranu Matiću nenamerno su vratili u fokus zločine za koje nije bilo volje da budu rešeni, poput masakra u kafeu Panda i ubistva braće Bitići. Mada im je namera bila da oblate, zalude i slažu, odškrinuli su vrata da tračak istine o zločinima ugleda svetlost dana
Otkud ovaj i ovakav kod Vučića na Tiktoku? Izbor nije slučajan, ali jeste besmislen. Namera onog ko je to smislio bila je da pošalje poruku kako je vlast “bliska”, “normalna”... To je potez očajnika, jer mladi su na ulici, razbijaju im glave, vijaju ih po mraku, dok deca čak i u vrtićima govore: “Kad porastem, biću student”. Vučić je zauvek izgubio mladost ove zemlje
Ne sme da nas iznenadi ako se ispostavi da je i studentski pokret i cela 2025. samo jedna faza u rušenju autokratskog režima. Mesecima se mnogo govori o bezuslovnoj podršci studentima, da li su dovoljno artikulisani, dovoljno politički zreli, dovoljno “ovakvi” ili “onakvi”... Ali nije to ključ uspeha ovog procesa. Ključ uspeha je bezuslovno otkazivanje podrške Aleksandru Vučiću
Springstin je napisao Streets of Minneapolis 24. januara. Tog dana je na TV Nova S emitovan film Presedan o policijskoj brutalnosti koja se dogodila u Valjevu 14. avgusta prošle godine. Mineapolis je lako zameniti sa “Valjevo, čujem ti glas…”, ili, još strašnije “Novi Sade, čujem ti glas dok pevaš kroz krvavu maglu…”
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
