Pola čovek, pola blam

Njušio je zastavu, pa se njom ogrnuo. Sedeo je ispred Trampa na hoklici i delovao kao đačić koji čeka da ga profesor prozove. Prebrojavao je koliko se puta sa njim rukovao i time je pokazivao koliko mu je važan lični kontakt, a ne sadržaj razgovora. Nije znao kakav sporazum sa američkim predsednikom potpisuje što je kasnije i sam indirektno potvrdio kroz konfuzna objašnjenja. Tvrdio je da Crnogorci spremaju državni udar na Srbiju, pa je time podizao tenzije koje nisu imale realno uporište. Govorio je i da se Hrvatska i Albanija naoružavaju da bi nas napale i time širio paniku zbog tobožnje stalne ugroženosti. Na koncu, poveo je 87 ljudi čudnih biografija u Tivat na Samit EU–Zapadni Balkan, pa je time potpuno zasenio temu samita. Da, to je on, Aleksandar Vučić, i ovo su samo neki od njegovih gafova.

Prošlog leta zapucao je na Floridu i time otvorio još jednu epizodu spoljnopolitičkog haosa. Vučić je, prisetimo se, tada krenuo na donatorsku večeru kojoj kao strani državljanin nije mogao da prisustvuje, pa je time pokazao elementarno nerazumevanje pravila. Javnost je dobila zvaničnu verziju da mu je skočio pritisak, ali je cela priča delovala neubedljivo. Onda je seo u avion i vratio se kući umesto da potraži medicinsku pomoć, pa je time dodatno produbio sumnje.

ZA SELO MED, ZA KUĆU JED

foto: tiktok

Ako se pažljivo pogleda niz ovakvih epizoda, vidi se obrazac koji se ponavlja. Vučić svaki međunarodni nastup pretvara u ličnu dramu i potvrđuje ono što neki odavno znaju: da mu je potpuno nejasna granica između državne politike i lične promocije.

Jedna od većih grešaka koje pravi deo kritičke javnosti kada je o samom Vučiću reč, jeste pokušaj da mu se postavi nekakva dijagnoza ili, još gore, činjenica da mu se pripisuje nekakva genijalnost i talenat za političku manipulaciju.

Sve što gledamo poslednjih četrnaest godina, a zapravo, trideset i kusur, jeste jedan vrlo banalan obrazac ponašanja, koji fascinira samo zato što se dokopao mnogo moći. U osnovi tog obrasca nalazi se nešto što bi se moglo opisati kao sindrom glavnog lika. Vučić ne učestvuje u događajima, već ih prisvaja. Svaka kriza postaje njegova lična drama, svaki međunarodni susret njegova scena, svaki diplomata ili predsednik neke strane sile je njegov lični prijatelj. Država mu dođe kao scena, institucije postaju kulise, a politika se pretvara u neprekidni monolog. U poslednje vreme, naš glavni junak čak sve češće ruši filmski četvrti zid i, gostujući na televizijama, gleda pravo u kameru i ne konstatuje voditelja, već se obraća direktno publici.

Dakle, uvek i svuda radi se samo o njemu. To smo, uostalom, čuli i posle skandala sa avionom za Tivat. Tada je izjavio da je čarter let sa pristalicama Srpske napredne stranke (SNS) kojima crnogorska policija nije dozvolila ulazak u zemlju, organizovao neko iz njegovog okruženja ko je želeo da mu boravak u Tivtu bude prijatniji, ali da je to bila “velika politička greška”. Naveo je i da su ljudi iz njegovog okruženja želeli da mu omoguće “bolje okruženje kom bi se on obradovao”. I tu stižemo do jezive banalnosti kao jedine motivacije Aleksandra Vučića: on želi “samo” slepo obožavanje. Podsetimo se da je upravo on u javni život uveo reč “lojalisti” govoreći o grupi ljudi koja je, navodno, otišla u neki manastir da se njemu zaklinje na vernost. U suštini, ovaj čovek nas ne bruka samo napolju, nego i ovde, kod kuće, ali tu su još neki mehanizmi na delu.

NEUBEDLJIVI ZAPLETI

Problem za Vučića često nastaje onog trenutka kada izađe iz Srbije jer svet odbija da igra sporedne uloge u njegovoj priči, štaviše, svet i ne zna da je učesnik u Vučićevoj predstavi i potreba za pažnjom od koje ovaj čovek pati postaje parodija.

Sastanak u Vašingtonu 2020. godine predstavlja možda najpoznatiji primer takvog raspada zapleta. Vučić je sedeo na maloj stolici ispred Donalda Trampa i ta slika je dominirala medijima više nego sadržaj sporazuma koji je potpisan. Dokument je sadržao više tačaka o infrastrukturi, saobraćaju, energetici i drugim pitanjima. Jedna od tačaka odnosila se i na preseljenje ambasade Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim. Kamere su zabeležile Vučića kako spušta pogled na dokument, lista papire i deluje iznenađeno. Kasnije je i sam rekao da nije očekivao da će ta tema biti uključena i da je “gledao u papir” kada je Tramp to pomenuo. Inače, kad smo kod one stolice, čak je i ruska zvaničnica Marija Zaharova kasnije ismejala taj prizor poređenjem sa scenom iz filma Niske strasti u kojoj Šeron Stoun prekršta noge tokom ispitivanja u policiji da bi pokazala kako ne nosi donji veš.

Bruka je pukla i u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u maju 2024. tokom glasanja o Rezoluciji o Srebrenici. Pošto je diplomatska bitka bila unapred izgubljena, odlučio je da se prebaci na teren simbolike. Već iz Beograda je najavljivao zastavu koju nosi sa sobom, da bi u sali Ujedinjenih nacija od nje napravio glavni rekvizit. Ljubio ju je, prinosio licu, grlio, a potom se njome i ogrnuo. Dok su predstavnici drugih država učestvovali u raspravi, predsednik Srbije je pozirao za fotografije koje su obišle svet. Rezolucija je usvojena, a u Srbiji je ostala slika čoveka koji je od sednice Generalne skupštine napravio lični performans i državničku blamažu.

Paralelnom montažom, dok je Vučić u Njujorku ljubio zastavu i ogrtao se njome u sali Ujedinjenih nacija, u Beogradu je vlast organizovala nešto što je ličilo na okultni ritual. Ministri, funkcioneri i državni zvaničnici fotografisali su se ogrnuti srpskim zastavama, kao da učestvuju u sinhronizovanoj koreografiji a ne u radu izvršne vlasti. E sad, kako su oni ipak naprednjaci i espeesovci, a ne templari ili iluminati, sve je ličilo na treću probu neke loše režirane predstave. Doduše, vlast u Srbiji poslednjih 14 godina i jeste loše režirana predstava sa gomilom netalentovanih naturščika, a prvak drame zna se ko je.

NEPRIJATELJ NIKADA NE SPAVA (OSIM NOĆU)

Vučić godinama održava politički narativ u kojem Srbiji neprestano preti neka opasnost. Nekada ta opasnost dolazi iz Prištine, nekada iz Zagreba, nekada iz Podgorice, a ponekad iz svih prestonica regiona istovremeno. U različitim periodima govorio je i o planovima za uništavanje Republike Srpske, organizovanim kampanjama protiv Srbije i koordinisanim akcijama susednih država. Zajedničko svim tim upozorenjima jeste da su predstavljana kao događaji od istorijskog značaja, dok su ubrzo nestajala iz javnog prostora bez jasnog epiloga.

U martu 2025. opsedao je narod pričom da su Hrvatska, Albanija i Kosovo potpisivanjem deklaracije o vojnoj saradnji otvorili trku u naoružavanju u regionu i da takav sporazum predstavlja bezbednosni problem za Srbiju. Nekoliko godina ranije tvrdio je da Hrvatska nabavkom francuskih borbenih aviona “rafal” stvara vojnu prednost koja menja regionalni odnos snaga. Ta opsesija je potrajala do 20. septembra 2025. godine i završila se tako što je tog dana ispred Palate Srbija održana vojna pod nazivom “Snaga jedinstva”. Na paradi je učestvovalo oko 10.000 pripadnika vojske, prikazano je oko 2500 komada naoružanja i vojne opreme, više od 600 vozila, 70 letelica i 20 plovnih objekata. Ah, da, za potrebe ovog cirkusa razoran je Bulevar Mihajla Pupina. Tu i tamo još stoji poneka rupa, kao jedino preostalo sećanje na događaj.

A “neprijatelj”? Pa, dok je Vučić upozoravao da Hrvatska menja odnos snaga u regionu, hrvatski predsednik Zoran Milanović istovremeno je javno priznavao da je zemlja ostala gotovo bez rezervnog sastava i da joj nedostaje ljudstvo za vojsku. Malo koji političar može da se pohvali da je predsednika susedne države naterao da pred kamerama objašnjava koliko mu je vojska kadrovski osakaćena. Dok je Vučić upozoravao na regionalne pretnje i promenu vojnih odnosa, Milanović je javno govorio o nedostatku rezervista i problemima hrvatskog odbrambenog sistema. To je verovatno jedinstven diplomatski uspeh: toliko preuveličati opasnost da druga strana počne da nabraja sopstvene slabosti kako bi dokazala da nema nameru nikoga da napada.

foto: zoran mrđa / fonet

CEO SVET JE POZORNICA

Slučaj “Tivat” dodatno je ogolio način na koji Vučić razume međunarodne odnose. On je poveo veliki broj ljudi na samit, pa je time skrenuo pažnju sa same teme. Umesto da se govori o evropskim integracijama, govorilo se o putnicima iz aviona. Činjenica je da je kasnije priznao kako je to bila greška, ali je šteta već bila načinjena. Ovaj događaj je samo pokazao kako unutrašnja politika u Srbiji apsolutno dominira nad spoljnom (koja se i urušila), te da spoljnopolitički odnosi služe samo tome da pošalju neku, najčešće sasvim lažnu sliku unutra, ka građanima Srbije. A slika je banalna koliko i sam Vučić, jer je poruka ili “kako im je sasuo u lice” ili “vidi kako ga cene i uvažavaju”.

Sve te epizode, od hoklice u Beloj kući i zastave u Ujedinjenim nacijama do aviona punog stranačkih aktivista u Tivtu, povezuje ista stvar: Vučićeva potreba da bude glavni lik. U njegovoj interpretaciji spoljne politike nema mnogo mesta za institucije, procedure i dugoročne strategije. Postoji samo neprekidna predstava u kojoj se Srbija pojavljuje kao scenografija, a on kao njen jedini tumač i zaštitnik.

Ali, tamo gde njegove pristalice vide državnika, međunarodna javnost često vidi provincijskog autokratu koji očajnički pokušava da ostavi utisak. To se posebno vidi na istoku, gde njegov politički stil dobija gotovo karikaturalne obrise. U Rusiji godinama insistira na ličnom odnosu sa Putinom, kao da odnose dve države određuje hemija između dvojice ljudi, a ne interesi. U Kini, pak, uspeva da tokom državne posete postane viralan zbog snimaka na kojima se zabavlja sa humanoidnim robotima. Dok kineski domaćini demonstriraju tehnološku moć zemlje koja pretenduje da bude globalna supersila, predsednik Srbije izgleda kao oduševljeni posetilac sajma tehnike.

ON ŽIVI SVOJ SAN, A MI KOŠMAR

Godinama se u Srbiji neguje predstava o Aleksandru Vučiću kao o političkom strategu natprosečnih sposobnosti, čoveku koji nekoliko poteza unapred vidi ono što drugima promiče. Međutim, kada izađe iz prostora koji potpuno kontroliše, ta slika počinje da se raspada. Iza velike priče o političkom geniju ne pojavljuje se naročito složen državnik, već prilično banalan tip političara kakvog istorija dobro poznaje: čovek opsednut sopstvenom ulogom, pažnjom i potvrdom.

Zato gotovo svaki međunarodni nastup završava na istom mestu. Nije važno šta je dogovoreno, već kako je izgledao. Nije važno šta piše u dokumentu, već ko ga je potpisao. Nije važna politika, već fotografija. Takvo ponašanje ne odaje samopouzdanje, već stalnu potrebu za potvrđivanjem. Kao da nijedan susret, nijedan samit i nijedna konferencija nisu dovoljni sami po sebi, već moraju da se pretvore u priču o njemu.

U tome se možda krije i suština njegovog autoritarnog stila. Despot ne traži samo poslušnost. Despot traži divljenje. Njemu nije dovoljno da građani prihvate njegovu vlast, već mora da postoji i predstava o njegovoj izuzetnosti. Zato se svaka politička tema personalizuje, svaka institucija podređuje jednom čoveku, a svaki uspeh pripisuje njemu lično. Problem nastaje kada takav model izađe izvan granica zemlje. Svet uglavnom ne vidi genija koji upravlja istorijskim procesima. Svet vidi još jednog balkanskog autokratu koji očigledno veruje da je mnogo zanimljiviji nego što zaista jeste. Upravo zato se toliko njegovih međunarodnih nastupa završava podsmehom, ne zato što ga svet ne razume, već zato što ga veoma dobro razume.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!