Pobedićemo, narod pravi kampanju za sve nas

Profesor Jovo Bakić je u javnom životu Srbije prepoznatjiv po oštroj reči, smelom javnom nastupu, kulinarskim metaforama, kao i bezuslovnoj podršci Studentskom pokretu, te bi sada trebalo da sledi rečenica kako ga ne treba predstavljti. Ali to nije tačno. Pisca knjiga Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918–1941 iz 2004, Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači iz 2011. godine, te Evropska krajnja desnica 1945–2018 iz 2019. godine, uvek iznova treba predstavljati kako bismo se, u dobu razaranja, podsetili da se kompetencija stiče ozbiljnim i upornim radom, građanskom odgovornošću i svešću o važnosti slobode.

“VREME”: Da li ste gledali dijalog između Ane Brnabić i profesorke Mirjane Nikolić?

JOVO BAKIĆ: Jesam, gledao sam. Sve je bilo očekivano.

Šta je bilo očekivano?

Pa s jedne strane razobručeni primitivizam, a s druge civilizovani nastup, koji ne može do kraja da odgovori na primitivizam. Drugim rečima, uvek prema svecu treba prilagoditi tropar.

A da li biste vi prihvatili poziv na suočavanje s Brnabić, recimo?

S velikim zadovoljstvom bih prihvatio poziv za razgovor sa dotičnom osobom, a i sa njenim šefom.

Da li biste zahtevali neke uslove pre razgovora? Susret Brnabić i profesorke Nikolić teško da se može nazvati dijalogom.

Ne treba tu očekivati nikakav dijalog. To je bila, da to kažem jedinim primerenim rečnikom, tuča. I čovek mora da bude spreman na tuču, ne na dijalog. Razgovara se sa normalnim ljudima. Ovakvi ljudi se napadaju svim diskurzivnim sredstvima.

Da li verbalna tuča ima ikakvog smisla?

Može se izvući smisao kada se javno nešto kaže o nekome.

Šta na primer?

Dakle, za razliku od njih koji bi se služili neistinama, ja bih se služio istinama o njihovom delima. Jako je važno da se te istine čuju što dalje. Na RTS-u nisam bio više od deset godina. Na Radiju jesam, na televiziji ne. Ali ukoliko bi me Radio-televizija Srbije pozvala da razgovaram sa dotičnim osobama, vrlo rado bih prihvatio, ako ide uživo.

U javnosti odišete optimizmom.

Optimista sam dve godine. Zapravo, ako se sećate intervjua koji sam dao “Vremenu” novembra 2024. godine (br. 1768), nešto pre toga postao sam veliki optimista jer sam video raspoloženje u akademskoj zajednici. Shvatio sam da su i studenti i nastavnici rešeni da ne dopuste više ovakvo iživljavanje organizovanog kriminala nad čitavim društvom. Kad sam to video, znao sam da će krenuti borba i da iz te borbe nema povratka. Znači, ona se vodi dok se ne pobedi. U tom smislu, evo već dve godine optimista sam 100 odsto. Bilo je izuzetno teških trenutaka i u privatnom i u javnom životu, ali znao sam da ću to prebroditi i da će na kraju doći pobeda.

Ovo je borba između onih koji se bore za opšte dobro i onih koji su zarobili državu, koji siluju društvo i rasturaju ga. U toj borbi ova prva strana mora da pobedi. U protivnom, postaćemo kao one zemlje Latinske Amerike u kojima narkokarteli državu drže zarobljenom: povezani su s političarima, krajnjom desnicom, najčešće i sa Crkvom, sa vojskom i policijom i, naravno, vrhovnim sudom. Mi smo na početku tog puta. I sad je ključna stvar da se onemogući da se taj embrion razvije. On mora da bude abortiran jer je to način da majka preživi.

Na početku odgovora rekli ste da vam je optimizam ulilo držanje akademske zajednice. Ali akademska zajednica je tek jedan segment društva. Nije li to premali uzorak za optimizam?

Junački se borila cela prosveta. Prosvetni radnik u osnovnom i srednjem obrazovanju ima platu ispod proseka u Republici, a to je skandal po sebi. I oni su ljudi izašli, izdržavali čak i bez plata neko vreme. To me je najiskrenije impresioniralo. Šteta je što nije bilo više solidarnosti drugih. Bilo je solidarnosti među advokatima i, što se ne zna dovoljno, među socijalnim radnicima. Od 17 filijala Gradskog centra za socijalni rad, 16 je bilo u štrajku. I to dugo. Dakle, tu se pokazalo da je društvo živo, da ima dovoljno nas koji shvatamo u kakvom se problemu društvo nalazi, da je režim izvor tih problema i da bez odlaska režima ti problemi ne mogu da budu rešeni.

Pad nadstrešnice je tragedija koja je bila povod za pobunu, ali uzroci su mnogo dublji. U ovakvim režimima tragedije se zakonomerno dešavaju. Njih je nemoguće izbeći. Videli ste, uostalom, pre nekoliko dana, u Braće Jerković na Voždovcu, obrušilo se gradilište. Jednostavno, ako imate sistem organizovanog kriminala i korupcije, tu ljudi dobijaju poslove po rodbinskim, kumovskim, prijateljskim, stranačkim vezama. Često nemaju pojma šta rade, ne osećaju se odgovornim, pa naravno da dođe do tragedije. To je zakonomerno. U tom smislu društvo je pokazalo da je svesno problema i da je svesno na koji se način problem rešava.

Ipak, najviše su povukli studenti.

Studenti su podneli neverovatnu žrtvu. Oni su istinski junaci svega ovoga što se dešava. I na kraju su iznedrili i studentsku listu.

Uprkos tome što ste naveli nekoliko grupa koje su pokrenule pobunu, studente pre svih, za optimizam su, i dalje, potrebni još neki elementi…

Započeo sam o studentima. Kada su se rastrčali po Srbiji, bio sam protiv toga. Smatrao sam da prevelikim trošenjem energije mogu da naruše svoje zdravlje. Bojazan je ostala, ali nisam bio u pravu. Trčanje, hodanje, biciklističke ture probudile su deo usnulog naroda. I to je neverovatan učinak. Došlo je do katarze. Ne znam nikoga ko makar jednom nije zaplakao. Hoćeš da zaustaviš suze, ali ne ide, ne možeš, to lije. A i kako da se osećanja ne razbuktaju kad vidite očigledno siromašnu osobu koja izađe i nudi to malo što ima studentu koji je došao do njega. To govori da ovo društvo ima potencijal, da ovo društvo može mnogo bolje nego što je do sada radilo. Da možemo da se prisetimo da smo bića solidarnosti i saradnje, a ne samo takmičari. U redu, neka bude i takmičenje, ali ključna vrednost u jednom društvu jeste solidarnost. Bez solidarnosti ne može ništa da funkcioniše i to se vidi. Videlo se i na tragičan, a sad se vidi i na pozitivan način.

Druga strana se, međutim, ne ističe u toj elementarnoj disciplini. Sklonija je, recimo, grabeži.

Pa, solidarnost ume da bude zarazna. Bilo bi lepo kada bi se i neki od naprednjaka koji vrlo dobro znaju sve ovo o čemu govorimo – dakle, znaju koji su problemi i otkud potiču – trgli. Oni znaju da je, recimo, lokalnog kabadahiju postavio vrhovni dahija. Znaju da nijedan kabadahija nije sam došao, nego je postavljen, zapravo je imenovan. A ko ga imenuje? Pa dahija. Čini mi se da takva svest kod nekih razumnih naprednjaka nije do kraja razvijena. Oni se plaše da će se s promenama dogoditi ne znam šta, a zapravo će promene uneti veliko poboljšanje i u njihove živote.

foto: marija janković

Pa nije baš da ih ohrabrujete, često govorite o hapšenjima.

Da, vrlo često govorim o hapšenjima. Ali naravno da ne mislim da treba hapsiti obične članove Srpske napredne stranke. Mislim isključivo na one koji su u kriminalu, dakle, one koji su u vrhu vlasti. Kada oni budu po zatvorima, svi drugi će osetiti olakšanje. Neće morati da stalno, po zadatku, idu na neke skupove, nego će ići na skup na koji žele da idu. Neće biti primorani da idu jer im se preti gubitkom posla. Znači, može samo svima da nam lakne.

U ovom trenutku se esenesovskoj mašineriji spremnoj na sve suprotstavlja lista od 250 ljudi čistih biografija, uz podršku desetine hiljada studenta i, verovatno, više od dva miliona građana. Takvo se nešto u novijoj istoriji Evrope nije videlo. Sve to deluje bajkovito. Da li mislite da i ishod može da isprati logiku bajke?

Mislim da studenti pobeđuju i da će predstavnici studentske liste imati priliku da urade neke bazične stvari. Vrlo su različiti ljudi na studentskoj listi. Tu ima šarenih idejno-političkih opredeljenja. Velike su razlike. I ne treba očekivati od Studentske liste neki ideološki program koji će ona ostvarivati. To je nemoguće. Ali se može očekivati da iznedri operativnu vladu koja će u kratkom vremenskom roku, to znači godinu i po do dve dana, biti u stanju da osnovne stvari dovede u red. Naravno, naglašavam, osnovne stvari.

Šta to znači?

To znači da se u tužilaštvu izvuku slučajevi iz fioka i da krene njihovo procesuiranje. To podrazumeva da će u policiji biti ljudi koji su spremni da hapse vodeće kriminalce, što, opet, znači značajno reformisanje Ministarstva unutrašnjih poslova. Mislim da tamo ima ozbiljnih profesionalaca, uz čiju pomoć to može relativno brzo da se uradi. Neki od policajaca će, razume se, uniforme policije morati da zamene uniformama zatvorenika. To je preduslov da se krene u ozdravljenje bitnih institucija. Dakle, policija mora da uživa apsolutno poverenje svih građana koji nisu kriminalci, bez obzira na stranačku pripadnost, ili bilo kakvu drugu pripadnost. Za policiju je bitna isključivo razlika između kriminalaca i građana. Kad sam bio dete, sećam se da je policija uživala opšte poverenje, majke su učile decu – mene je pokojna majka tome učila – da pitam policajca ako se slučajno izgubim. Dakle, moramo da vratimo poverenje građana u policiju, a to može da se uradi ako se policija postavi na zdrave temelje. I to će sigurno biti. Program stiudentske liste predviđa obrazovanje specijalne policijske jedinice koja će se baviti raskrinkavanjem i hapšenjem ljudi koji su u organizovanom kriminalu, a bliski su vlasti ili su u samoj vlasti. Pazite, mi smo jedinstven slučaj. Kod nas ministri uopšte ne završavaju u zatvoru. Svuda se ministri koji su prekršili zakon hapse, jedino ne kod nas. Verovatno zato što su naši ministri neobično pošteni. Šta to govori? Upravo to da su državu zarobili kriminalci. U tom smislu, taj deo posla će biti najvažniji.

Vi ocrtavate idealnu situaciju, ali to neće ići lako.

Mi očekujemo da će se profesionalci vrlo lako prilagoditi novim uslovima uspostavljanja funkcionalnih ustanova, funkcionalnih institucija. I onda je samo važno među tim profesionalcima izabrati najbolje, koji će dalje raditi po dubini na ustrojavanju ustanova po meri građanki i građana. Naravno, greške su moguće, greške su i očekivane, to je neminovno. Čovek je kvarljiva roba, dakle neko od ljudi sa Studentske liste može da izda, niko ne može da jemči za sve, možda ima potkupljivih, videćemo. Nadam da ih nema, a ako ih ima, onda, nadam se, ne puno. Mogu za sebe da tvrdim da nema tog novca koji me može kupiti, ali ne mogu da tvrdim za sve njih, jer većinu i ne poznajem, mi se sada upoznajemo.

Jedna od stavki programa je uvođenje jasnih kriterijuma kompetencije, umesto partijskog zapošljavanja?

Preispitivanje diploma različitih državnih činovnika, na primer. Videti kome je mesto u državnom aparatu, a kome nije. Opet, članovi Srpske napredne stranke koji nisu u kriminalu, koji imaju validne diplome i koji rade svoj posao kako treba – a siguran sam da takvih ima – neće ostati bez posla, najnormalnije će nastaviti da rade. To je nešto što svi treba da znamo. Dakle, ovo nije neka bezumna osveta nad političkim protivnicima, nego vraćanje poverenja u državu, u državne institucije. Ako konačno dođemo do toga za zapošljavanje u javnoj upravi da nije bitna stranačka pripadnost nego su bitne kvalifikovanost onoga ko se zapošljava, njegova marljivost, odgovornost, onda je sve u redu, onda ćemo mi moći da gradimo državu koja će biti u službi svih građanki i građana, jer to jeste posao države, da bude u službi svih nas. I to uopšte ne zavisi od čelnika države, nego od ustrojstva čitavog državnog aparata, odnosno državnih ustanova. Ako se ustanove ustroje kako treba, potpuno je nevažno ko će biti na čelu države.

Za koji se model političkog uređenja zalažete?

Za republiku, naravno. Nama je republika oteta i moramo da je vratimo. Republika je javna stvar, što znači da svi moramo da se bavimo republikom. Čim vidimo da se neko od naših službenika – oni koje biramo naši su službenici – pokvario, pozivamo ga odgovornost. Kao što na fakultetu služim studentima, tako isto sutra, ako budem bio u Skupštini, služiću svim građankama i građanima. Ako budem ministar, opet ću služiti u tom resoru svim građankama i građanima. Dakle, onaj ko obavlja javnu službu nije vlast. On je naš službenik. I on mora da se ponaša u skladu s tim, a ne da javno “pljuje” ljude, da ih nipodaštava, naziva ovako ili onako, da vodi kampanju protiv običnih građana. To je neshvatljivo i neprihvatljivo. Zato je važno da razumemo da što je neko na višoj poziciji to treba da bude ponizniji, jer njegova je odgovornost ogromna. Ogromna je odgovornost kada znate da vaša greška može uticati na život i zdravlje građana. Morate da budete ponizni i odgovorni.

Vi umete u svojim nastupima biti veoma oštri.

Kada ste u opoziciji, možete da koristite oštrije reči. Kao što je poznato, volim da ih koristim. Međutim, kada niste u opoziciji, nego odgovarate narodu za službu koju vršite u njegovo ime i za njegovo dobro, ne smete da budete bahati. Ni prema političkim protivnicima, a kamoli prema običnome građaninu, ne smete da se odnosite kao da su vam neprijatelji.

Nimalo ne krijete da ste levičar. Ipak, zalažete se za višepartijski model i predstavničku demokratiju?

Pristalica sam neposredne demokratije, kad god je to moguće. Mislim da je na lokalnom nivou neposredna demokratija ne samo moguća nego je izvanredno dostignuće.

Da li se oblici neposredne demokratije mogu formalizovati?

Pa evo, na primer, ovi zborovi. Bilo bi jako lepo da oni opstanu i u budućnosti i da budu svojevrsna kontrola opštinskoj vlasti. Ukoliko nema kontrole, vrlo lako se sklapaju razni poslovi iza kulisa, sve to može da se sakrije od javnosti, bar neko vreme. Ako, međutim, imate stalnu kontrolu, onda je teže stvarati takve aranžmane u sopstvenu korist, a na štetu građana. Lokalne samouprave, opštine i gradovi treba da sarađuju, kao i zborovi. Na taj način se mapiraju problemi. Primerice, Krnjača, Ovča, Borča nemaju kanalizaciju. Zbog toga treba da se udruže bez obzira na stranačku pripadnost, jer valjda je svima potrebno da imaju vodovod i kanalizaciju, to ne zavisi od pripadnosti stranci. Prema tome, zborovi mogu da vrše pritisak na lokalne samouprave. Lokalne samouprave konačno mogu da se bave svojim poslovima, a ne stranačkom propagandom. Do sada su se bavile stranačkom propagandom umesto da rešavaju probleme ljudi na licu mesta. I, naravno, kada, recimo, nedostaju sredstva, kada stanovnici opština ili gradova ne mogu sami da reše neki problem, tada republika ima obavezu da pritekne u pomoć. I sve se to radi javno, a ne nekim zakulisnim dogovorima i javno-privatnim partnerstvima gde se, zapravo, vrlo često peru pare i gde građani uopšte nemaju kontrolu nad čitavim procesom, pa se javnim parama finansiraju privatni profiti.

Na nivou republike, međutim, model neposredne demokratije nije moguć. Zbog toga su političke partije nužne.

Tako je, ali vanpartijski oblici organizovanja, što je najbitnije, jesu kontrolna instanca. Dakle i ovi studentski plenumi, osim što mogu da ostanu kao model organizacije studenata na univerzitetu, mogu takođe da budu jedan kontrolni mehanizam, da ukazuju na određene probleme u funkcionisanju države, u funkcionisanju, recimo, skupštine, posebno da eventualno kritikuju kandidate koji se ne pridržavaju programa, odnosno onoga što su potpisali.

Vi, zapravo, govorite o permanentnoj politizaciji društva?

Mi moramo da budemo budni. Ne možete glasati jednom u četiri godine i misliti da ste time rešili sve probleme. Politički je nezrelo tako razmišljati. Za početak morate da kontrolišete svoje poslanike. Šta oni rade u toj skupštini? Da li su oni tamo da bi se nadvikivali, da bi jedan drugog vređali, možda se bogatili, ili su tamo da rade za opšte dobro? Pa neko će zastupati, naravno, i interese grada iz kojeg je došao. To je logično, to je normalno. Neko iz Pirota, na primer, kaže “evo, imamo ove probleme, ne možemo sami da ih rešimo, molimo republiku da se pozabavi našim problemom”. Ili Zrenjanin, problem s vodom. Hajde da vidimo da to zajedno rešimo. Zašto su Zrenjaninci diskriminisani u odnosu na druge građane ove zemlje, jer oni na godišnjem nivou imaju ogromne troškove za vodu koju kupuju. A da ne govorim o tome da je u pitanju zdravlje. To nam je najvažnije. Šta je jednoj republici najvažnije? Pa zdravlje i obrazovanje stanovništva. Ako su ljudi u republici zdravi i obrazovani, oni će raditi za opšte dobro, a kriminalci će ići u zatvor. To je stvar zdravog razuma.

Dobro, ali kako ćemo onda doći do letećih automobila?

Pa da, zamajavaju nas letećim automobilima, čudima, pa metroom koji samo što nije izgrađen, što je tema za koju sam prvi put čuo u ranom detinjstvu. To nije samo stvar ovoga režima, nego traje još duže. Dajte da za početak vidimo vodovod i kanalizaciju. A ovde trećina Beograda nema kanalizaciju. Pa to je bruka! U tom smislu moraju da se postave prioriteti. Mislim da će studenska lista napraviti preduslove za postavljanje prioriteta. Dakle, da se ne zaluđujemo “letećim” glupostima (metro je, naravno, neophodan Beogradu), nego da omogućavamo civilizovan život našim građankama i građanima.

Kako teku pripreme za izbore, na čemu se naročito insistira?

Predizborna kampanja se zahuktala. Mislim da smo je jako dobro započeli, tačno tamo gde je trebalo, u ranjenom gradu Novom Sadu. Studenti i deo kandidata krenuli su u isprobane akcije biciklističkih tura i obilaženja sela (“Student u svakom selu”), u koje sad idu i studenti i kandidati. Mi smo, zapravo, primorani na takvu kampanju, jer nemamo pristup sredstvima masovnog opštenja sa nacionalnom pokrivenošću. S druge strane, sa zadovoljstvom radimo tu kampanju. Uočljivo je da nas narod prihvata sa velikom predusretljivošću. Pravo je zadovoljstvo bilo kada smo gledali kako narod pravi kampanju za sve nas.

Šta to znači?

Kada je režim napravio jednu od mnogih gluposti i blokirao sopstvene javne beležnike da overavaju potpise za Studentsku listu – studenti pobeđuju, ljudi su izašli u ogromnom broju i bili su spremni da čekaju koliko je god potrebno da bi došli na red, pri čemu je atmosfera u tim redovima po pravilu bila izvanredna. I to je nešto neverovatno. Dakle, vidiš kako narod vodi najefektniju moguću kampanju za nas, jer veruje da smo njegovi istinski predstavnici. Nismo mi rekli građanima da dođu i drežde u redovima. Neki su čekali po deset sati da bi došli na red, a neki nisu ni došli na red. I ništa, nisu ljuti, značilo im je da budu prisutni. Znači jedna , potpuno nadrealna situacija. Međutim, ta nadrealnost je izrazito pozitivna. Kao lepa latinoamerička književost. Sve deluje potpuno nestvarno, a dešava se i prelepo je. Dakle, takvo međusobno poverenje naroda i kandidata, koji svoj legitimitet duguju na prvom mestu studentima, zapravo odvaja ovu kampanju od svake druge.

Da li možete nešto da nam kažete o onome što se ne vidi? U toku je intenzivna obuka kontrolora i posmatrača.

Tu se radi zaista mnogo, obuke su u toku. Dobar broj ljudi je sve završio, obučen je, ali ima još ljudi koji se obučavaju. Biće mobilnih timova. Dakle ljudi koji će biti spremni da se vrlo brzo kreću s mesta na mesto i da, ako se utvrde nepravilnosti, reaguju.

foto: marija janković

A ako se ukažu esenesovski batinaši?

Naravno, i tu postoji spremnost na reagovanje. Ali, iskreno, ne očekujem neke incidente na sam dan izbora. Ne očekujem jer je prostor republike relativno veliki, a nije lako svuda organizovati kriminalce. Možda mogu da se koncentrišu na Beograd ili Novi Sad, pošto se tu očekuje ubedljiv poraz naprednjaka. Možda će tu pokušavati nešto da rade, videćemo. U svakom slučaju mi smo spremni.

Režim govori o 250.000 ljudi s Kosova i Metohije, ali na tom prostoru nema toliko Srba. Dakle, i tu se spremaju da muljaju.

Mislim da neće moći mnogo, tako da kažem, da vršljaju, jer, recimo, u Kraljevu je Lokalni front, pa Udruženje starosedelaca, to su ljudi koji su spremni da vrlo budno motre na moguće manipulacije i u njih imam puno poverenje. Oni neće dozvoliti krađu, nedopuštene radnje.

A šta je s ljudima iz Bosne i Hercegovine?

To će biti najteže kontrolisati. Po svemu sudeći, oni će u manjem broju dolaziti ovde zbog toga što znaju da smo sada jako dobro organizovani i da bismo ih snimali kako prelaze granicu i kuda idu, šta rade, tako da će verovatno glasati u samoj Bosni i Hercegovini. Ono što će se tamo događati ne možemo da kontrolišemo.

Da li verujete da bi, ukoliko izgubi, režim mogao da prizna poraz?

Bio bih prijatno iznenađen da priznaju poraz. Poznajući prirodu tog režima i, naročito, sklonost sistematskom laganju o svemu i svačemu, može se očekivati da će i tu lagati.

Da li se spremate za takvu mogoćnost?

Pa moramo da se spremamo. Nema druge.

Možete li da nam kažete kako se spremate?

Ne mogu (smeh).

Kako izgledaju susreti s ljudima po Srbiji?

Uživam u susretima i razgovorima s ljudima. Uvek želim da saznam šta muči ljude, a atmosfera je izuzetno pozitivna gde god se pojavimo moje koleginice, kolege i ja. Pokazuju nam veliko poverenje, pa čak i ljubav, a to obavezuje.

Kako se držite kada naiđete na tvrdog oponenta?

Sve zavisi opet kakav je. Ako je čovek civilizovan, onda ćemo malo razgovarati, saglasiti se da se ne slažemo i to je to.

Da li se susrećete s agresijom?

U Paraćinu su huljisti došli na mesto na kojem smo najavili svoj skup, želeći da izazovu sukob, a mi smo se samo prebacili na drugo mesto i bilo je fascinantno. Dodatno su nas omasovili i oraspoložili. Svuda je ogroman broj naših pristalica, susreti su više no srdačni i prožeti međusobnim poverenjem. Proces je izuzetno pozitivan i dinamičan, pa nas ispunjava dodatnim zadovoljstvom i optimizmom.

Kako komuniciraju mladi ljudi, studenti?

Treba znati da su univerziteti rasadnici najraznovrsnijih profesija. Mi imamo stručnjake za sve oblasti društvenog života. Nema oblasti koju ne pokrivamo i za koju nemamo najbolje profesionalce u zemlji. Utoliko je ovo pitanje za studente. Oni imaju otvoreno srce mladih ljudi, što pridobija starije na prvu loptu. No, tu su i razne obuke, na primer s našim psiholozima, koji su stručni za to kako se upravlja sukobima, na koji način se sukob izbegava, pa sa novinarima, pravnicima, raznovrsnim inženjerima, ekonomistima, sociolozima itd.

Politika, naravno, nikada nije skup brojeva, niti to, po svojoj prirodi, može to biti, ali bez brojeva ne možemo. Da li se oslanjate na ispitivanja javnog mnjenja?

Odmah da kažem, jedan sam od onih koji sumnjaju u delotvornost ispitivanja u ovakvom tipu režima kakav je ovaj, dakle autoritaran režim, osim što je još i režim organizovanog kriminala. Vrlo često ispitanici daju društveno poželjne odgovore. Ovde se ljudi plaše da javno iznesu svoj politički stav, naročito ako su u javnoj upravi ili u nekim privatnim preduzećima koja su bliska režimu. Zbog toga sumnjam u istraživanja javnog mnenja, doslovno u sva istraživanja, iako neke istraživače cenim.

Da li se pribojavate optičke varke još iz doba Miloševića? Naime, Vuk Drašković je s lakoćom ispunjavao trgove po Srbiji, ali je glatko gubio od Miloševića. Posle su se ljudi pitali gde se dede toliki svet…

Da, sećam se, broj ljudi na trgu može da zavara. Između ostalih, uvek sam bio na trgu kad je Drašković organizovao skupove, ali nikada nisam glasao za Srpski pokret obnove. Naravno, nisam bio usamljen. Drugi primer je Šešelj, koji je u svakom istraživanju javnog mnenja dobijao pet i više procentnih poena manje nego što bi dobio na izborima. Zašto? Zato što su se njegove obrazovanije pristalice stidele da kažu da će glasati za Srpsku radikalnu stranku.

Dušom i telom sam u ovoj borbi. I naravno, kao takav sam subjektivan. Vrlo mi je teško da se izmestim, pa da gledam sa strane. A opet, mislim da imam dosta iskustva i da mogu da vidim razliku u odnosu na Miloševićevo doba i to s Vukom Draškovićem. Na osnovu tog iskustva, čini mi se da bi pobeda Studentske liste trebalo da bude prilično ubedljiva. Ako se dogodi ono što očekujemo, a to su ubedljive pobede Studentske liste u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i u Nišu, mislim da nijedna krađa neće za režim biti dovoljna.

Dokle sežu vaše kulinarske metafore? Najpre je bilo kuvanje, potom prženje, zatim dinstanje, pa flambiranje. Šta sledi?

Ako bude bilo neophodno, što zavisi isključivo od režima – karamelizacija.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!