Nekad reči tako malo znače

Na početku beše zabluda, možda namerna. Da Srbiji treba “dijalog u društvu” govori ko stigne jer ništa ne košta. Tu frazu ponavlja i bivši predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Eto, veli da je godinama “zvao na dijalog”, ali “oni” neće. I istu frazu može da kaže kakav ugledni profesor ili predstavnik nevladine organizacije.

Odnekud se stvar sa “dijalogom” svaki put pobrka sa debatama u predizbornoj kampanji mada su one, i u demokratijama daleko boljim od Srbije, manje “dijalog”, a više bitka, odašiljanje pripremljenih poruka, nešto upadica i doskočica kako bi se “sagovornik” preveslao i izborna volja građana usmerila promil po promil na svoju vodenicu. Manje je “dijalog”, a više sučeljavanje ili duel. Latinska reč duellum je arhaični naziv za rat. Tek kad se pojavilo modernije bellum, duel je postao tuča jedan na jedan. Neki bi rekli – ferka, ali u kampanji ništa nije fer.

Iz opisane zablude niču razočaranja jer, eto, “dijalog” nije bio “pristojan”, jer neko ne odgovara na pitanja ambiciozne voditeljke i jer sve izađe na papazjaniju kojom publika ne dobija ništa osim povišene moralne temperature, a teško je biti stena.

Ali, gleda se! Televizija N1 proslavila je šer od 48,1 odsto koliko je postiglo sučeljavanje Ane Brnabić i Mirjane Nikolić sa Studentske liste. Uzorak su samo onih 700.000 domaćinstava koja imaju N1 i o apsolutnim brojkama se ništa ne zna. Pa ipak, skoro polovina uključenih televizora na jednom kanalu, to je bitno više od udela koji je u istoj kablovskoj mreži i iste sedmice gledao fudbalsku reprezentaciju ili košarkaše Partizana ili Zvezde na startu Evrolige.

MISTIČNI NEOPREDELJENI BIRAČI

Kakva je vajda od ovakvih emisija? Slaba, uglavnom kažu istraživači. Jedna studija Univerziteta Kalifornije ispitala je izborno ponašanje 172.000 ljudi u 61 državi. Autori su bili kategorični – u poslednja dva meseca se opredeljuje u proseku svega 15 odsto birača, a nigde nema dokaza da su televizijske debate za to presudne. One su tek kap kiše u okeanu.

“Gledaoci koji posmatraju debate mahom su opredeljeni i sve gledaju kroz taj ključ”, kaže Ivana Jakšić, docentkinja socijalne psihologije na Fakultetu političkih nauka. “Efekata može da bude na neopredeljene, nesigurne, a veliko je pitanje koliko takvih ima. To je realno fascinantno pitanje – ko su ti kolebljivi danas u Srbiji?”

Na fascinantno pitanje teško je dobiti odgovor u zemlji gde se istraživanja javnog mnjenja retko rade i još ređe objavljuju, a ni tada im se ne veruje. Ako je suditi po dosadašnjim, sprema se veća izlaznost i više ljudi je pre zvaničnog dela kampanje rešilo za koga će da glasa nego što je to obično slučaj.

No, kolebljivci nikada nemaju svoj “lobi” i uvek ćute. Još su manje primetni u suluda vremena kada je društvo polarizovano, kada između crnog i belog nema sivog. A opet kada je izborna trka ovako gusta i sa nekoliko nepoznatih – od toga ko će preći cenzus do toga koliko vlast može da manipuliše – taj tabor neodlučnih postaje vrlo bitan.

“Naprednjacima trebaju debate jer su u buli”, kaže stručnjak za komunikacije Đorđe Trikoš. Nije slučajno, misli, što su sada prihvatili da idu na debatu na N1, teren koji sami zovu “neprijateljskim”. Onde među gledaocima nemaju nijednog birača kojeg mogu da izgube, a verovatno nijednog kojeg mogu da dobiju. Ali možda dodatno pokolebaju nekog.

“Ciljaju onu publiku koja može da kaže ‘pa možda ni ovi studenti nisu rešenje, neću ni da izađem na izbore’. Da što više relativno lenjih birača ostave kod kuće. Zato im i nije ideja da ‘pobede’ u debati nego da pokažu da je sagovornik smotan, nepripremljen, nesposoban i obeshrabre ljude da idu na glasanje”, priča Trikoš za “Vreme”.

To se poklapa sa tezom da SNS jedina raspolaže doslovno “sigurnim” glasovima – velikim brojem zavisnih ljudi koji su evidentirani u partijskoj bazi. Utoliko naprednjacima odgovara što manja izlaznost, pa nije zgoreg prikazati malo valjanja po blatu kao prilog staroj srpskoj mudroliji da su “svi isti”…

“PUSTITE ME DA ZAVRŠIM REČENICU!”

Ako je ideja od kolebljivaca načiniti apstinente, onda je to možda Ani Brnabić donekle pošlo za rukom. U sat vremena je o samoj temi – obrazovanju u Srbiji – izdeklamovala tek koliko su porasle plate od vaspitačica do profesora, ali je ređala digresije i rešetala pitanjima. Sa druge strane, rektorka Univerziteta umetnosti Mirjana Nikolić više puta se nije snašla. Rekla je da joj podaci o platama “nisu dostupni”, čak je ničim izazvana “podsetila” Anu Brnabić da je aktuelna vlast zaposlila hiljadu mladih istraživača.

Na kraju je Mira Nikolić proizvela viralan momenat kad je profesorski rekla: “Ana, pali ste”. To Ivani Jakšić govori da studentska lista uspeva da “iz ne sasvim uspešnih nastupa” izvuče sadržaj koji “postiže uspeh” na mrežama.

“Navijači” u duelu tvrde da je njihov takmac pobedio iako je sudija bio protiv njih. Naprednjaci mogu da kažu kako je voditeljka stalno prekidala Anu Brnabić, što je tačno. Tabor studenata može da kaže da je Ana Brnabić mnogo više govorila od njihove kandidatkinje, što je takođe tačno.

“Mislim da su svi bili srećni”, kaže jedna osoba iz redakcije N1. “Gorljivi podržavaoci studenata jer su imali šta da lajkuju. Ovi moji sa televizije jer se, eto, nismo obrukali. A naprednjaci najsrećniji. Jedino ako neko to gleda bočno, pa uopšte ima ove dileme… Ali takvih nas je malo.”

Dosadašnji razgovori pokazuju značaj iskustva pred kamerama – to ne važi samo za vlast. Može se uzeti i verzirani nastup Marinike Tepić u “Utisku nedelje”. Doduše, ona kao veteranka politike u takvoj emisiji i nije baš imala “drugu stranu”.

Što se tiče vlasti, i odsustvo stida ponekad može da bude prednost. Recimo, prva debata na televiziji Insajder – opet na jednoj nerežimskoj televiziji. Ugrubo računato, najviše je govorila voditeljka Svetlana Janićijević (22 minuta i 40 sekundi). Potom Marina Raguš iz SNS-a (22.20), Dunja Simonović Bratić iz SPS-a (16.30) pa Dušan Veljković sa Studentske liste (13.10) i Jasna Matić iz Evropske Srbije (9.30). Preostalo vreme bilo je priča uglas.

To znači da su, među gostima, dve političarke vlasti uzele 68 odsto vremena! Voditeljka je govorila jednako koliko i dvoje protivnika vlasti zbirno.

Pri tome, Marina Raguš i Dunja Simonović Bratić nisu se preterano otimale niti dovodile tonce u nepriliku sa reglerima, ali jesu pokazale umetnost da pričaju rečenice bez kraja. I jedino su one, tobože ugrožene, kumile i molile da “završe rečenicu”. Kada je voditeljka jednom priskočila da tumači Veljkovićeve reči, Dunja Simonović Bratić je imala upadicu: “Što Vi njemu pomažete da bude pametniji nego što jeste?”

UTISAKA PUNA GLAVA

Kaže se šta se kaže, ali nekad reči tako malo znače pošto se ulazi na teren utisaka. Do danas se veruje da je dojam jedne večeri prelomio američke predsedničke izbore na stranu Džona Kenedija 1960. godine. Bile su to prve televizijske debate do tada, ni blizu današnje pompe. Republikanski kandidat Ričard Nikson je dobro govorio, ali je staromodno odbio šminku jer šta ima muškarac da se šminka. To pod televizijskim reflektorima zna da bude nezgodno. Brzo je počeo da se znoji i briše maramicom. Prekoputa njega, fotogenični i napuderisani demokrata Kenedi nije imao tih problema.

Utisci ispred reči, priča Trikoš, jer ovo nije debatni klub univerziteta gde stručne sudije ocenjuju argumente: “Treba da se spremiš i razumeš teren na koji ideš – da će te prekidati, nabacivati trivijalne podatke kojima moraš da vladaš da bi pokazao znanje ili barem veštinu. Moraš biti tečan, samouveren, ne dopuštajući da te neko prekida i vlada situacijom”.

U jednom radu troje nemačkih profesora koji su analizirali debate kandidata za kancelara u eri Angele Merkel, ističu se i “indirektni efekti” TV duela. Ljudi posle odgledanog čitaju o tome i razgovaraju sa ukućanima, kolegama i prijateljima. Jedan procenat građana sklon je da onda “prilagodi” svoj stav o tome ko je “pobedio” u debati onome što im deluje kao većinski stav.

Ali dok nemačka medijska scena još liči na scenu, dotle je srpska odavno polarizovana kao celo društvo. Režimskim medijima je, kad su već došli dovde, najisplativije da rade ono što upravo rade – pišu kako je Ana Brnabić “razbucala” studentsku listu, recimo. Valja kroz ponavljanje, majku propagande, stvoriti privid da je opšti utisak o pobedniku debate takav.

Socijalni mehanizam podilaženja većini u izbornom ponašanju ustanovila je još jedna Nemica, čuvena istraživačica javnog mnjenja Elizabet Nele Nojman. U knjizi Spirala ćutnje, ona je na osnovu anketa pokazala da solidan procenat ljudi pokušava da glasa za pobednike, pa u stvari procenjuje koji je tabor jači. Ili, ako su glasali za gubitnike, kasnije lažu da su glasali za pobednike. U pozadini je iskonski ljudski strah od izgnanstva, od bojkota celog plemena.

Teško je reći kako se to prevodi na srpski slučaj gde su tabori davno utvrđeni pa mnogi gledaju da budu udobno smešteni u svom mehuru. No kao i sa kolebljivcima, premalo znamo o motivima ljudi koji glasaju za pobednike, ali znamo da ih ima. Uostalom, kadgod je u nekom istraživanju valjalo oceniti Vučića školskom ocenom, očekivano je najviše bilo jedinica i petica. Ali uvek se nalazilo i 10-15 odsto trojki. Ti ljudi napeto osluškuju šta se priča u kampanji i odakle vetar duva.

foto: print skrin

HUMORISTI SA RTS–a

Studentska lista od svojih zametaka insistira na drukčijoj komunikaciji sa tradicionalnim medijima. Upiti se obrađuju centralno, sagovornici moraju da se “odobre”, unapred se traže teme. Ko se na mleko opeče i u jogurt duva, a na listi realno imaju više viđenih lekara nego majstora javnog nastupa. Moguće da će studenti za kraj pričuvati neke od teškaša političke debate koji, po potrebi, umeju da budu i bezobrazni – profesora Jovu Bakića, recimo.

Do tada, Radio-televizija Srbije je umislila da je baš kardiolog Ilija Srdanović, prvi na listi, ujedno i glavni na toj listi ili kandidat za premijera. Zvali su ga u “duel” sa kandidatom SNS-a Aleksandrom Vučićem pa je iz toga izišla javna prepiska sa bizarnim obrisima. Posebno jer je RTS, nejasno u kojem svojstvu, u istu emisiju zvao i predstavnika posmatračke misije i nevladine organizacije CRTA.

Srdanović svakako neće sesti preko puta Vučića i poručuje da je “ignore jako bolan”, te da “niko od nas nema apsolutno potrebe da se na taj način uključuje sa osobom koja to zaslužila nije”.

Ivana Jakšić tumači da stvar nije banalna za Studentsku listu koju naprednjaci gledaju da uteraju u tamni vilajet. Ili da neko ide u duel sa čovekom koji zna samo za monolog, ali istovremeno ima najveći screen time u istoriji svetske politike i time neprocenjivo iskustvo javnog nastupa. Ili da rizikuju utisak kako beže od megdana.

“Naprednjaci koriste bojazan tog famoznog neutralnog biračkog tela da su na Studentskoj listi neki ljudi neiskusni u politici – naravno da jesu. Ali studenti su našli balans jer načelno u debate idu. Srdanović signalizira da ima neku snagu, daje vickaste odgovore. Javnost može to uzeti kao srpski inat – kad Vučić nije debatovao ni sa kim petnaest godina, vala neće ni sada”, kaže Jakšićeva za “Vreme”.

Vučić je u nedelju (27. septembra) podneo ostavku sa puno tuge u očima, ali nije propustio da kaže kako je spreman da ide na RTS sam na njih dvoje. Ali oni, eto, ne smeju.

“Može i kod ovih njihovih šefova na N1 ili Novoj S. Može da bude i dva, tri, četiri prema jedan”, rekao je Vučić na TikToku.

Nije se ni osušilo mastilo na saopštenju RTS-a koji je studente podsetio da svakog dana puštaju njihov “predizborni program” u trajanju od trideset sekundi, a javni servis je te nedelje ispratio Vučića posvetivši mu više od sedamdeset minuta u Dnevniku koji se razvukao koliko god treba.

CRTA je ranije objavila statistiku predsedničkog bivanja na RTS-u, i to pre kampanje. Tamo je sve jasno ko na dlanu – Vučić je od januara do avgusta imao 84 uključenja u program RTS-a, gostovao je jedanaest puta (osam od toga usred Dnevnika), njemu je na javnom servisu bilo posvećeno petnaest puta više vremena nego celokupnoj opoziciji. Posle svega toga, humoristi sa RTS-a su saopštili da će pratiti kampanju “pravično” i u skladu sa “tehničkim mogućnostima”.

Otuda ovo iz odgovora studenata u kojem su zadržali pravo da se pojave u kasnijim debatama RTS-a, ali tako što sami odrede svog čoveka kojeg šalju: “Očekujemo da RTS tokom ove kampanje svoju ulogu javnog servisa ostvaruje dosledno i van pojedinačnih debatnih emisija”.

Tako vreme do izbora curi u duelima, debatama, ali i debatama o debatama ili debatama o tome zašto nema debate. Kako bi rekla Ivana Jakšić, izbori se posmatraju kao odsudni pa je javnost “hiperfokusirana” na svaku reč i svaki nastup. Ili što bi rekao jedan čovek iz naroda, poznat autoru: “Mora nešto da se priča”.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!