Počinilac nepoznat, nalogodavac svima znan

Nakon što je 11. jula napadnut pisac Vladimir Arsenijević ispod Brankovog mosta, neposredno pred komemoraciju žrtvama genocida u Srebrenici, napadači su ostavili grafite kojima se veličaju Ratko Mladić i Vojska Republike Srpske. Tužilaštvo je taj događaj, iako su napadači identifikovani, kvalifikovalo kao prekršaj, što je Arsenijevićev advokat javno nazvao zataškavanjem.

Kada je 5. avgusta napadnut reditelj Stevan Filipović, policija i tužilaštvo pokrenuli su istragu, dok je sam Filipović zadobio potres mozga, hematom na kuku i povredu noge. U međuvremenu, u Valjevu advokat koji zastupa građane pretučene tokom protesta pozvan je u tužilaštvo kao osumnjičeni za napad na službeno lice, dok je krivična prijava 27 oštećenih protiv policajaca jedanaest meseci čekala na institucionalni odgovor.

Ovi događaji se ne mogu izjednačiti, niti bi bilo ozbiljno tvrditi da iza svakog od njih stoje iste strukture. Oni se, međutim, mogu posmatrati zajedno ako se postavi pitanje – da nije možda isti nalogodavac? Šta se događa sa društvom u kojem nasilje postaje sve prihvatljiviji način obračuna sa politički nepoželjnima, dok institucije sve češće zakazuju upravo onda kada bi trebalo da utvrde odgovornost, a građani postaju posve naviknuti na ovo?

foto: instagram /krokodil_engaging_words

ANATOMIJA JEDNE PESNICE

U noći između 5. i 6. avgusta, Stevan Filipović se našao na uglu Makedonske i Nušićeve u Beogradu, gde je, prema sopstvenom svedočenju, fotografisao grupu muškaraca koji su pisali skaredne, a istovremeno prorežimske grafite na zaštićenoj zgradi. Sukob je ubrzo prerastao u fizički napad, tokom kog je Filipović oboren i pretučen. Lekarski nalazi pokazali su da je zadobio potres mozga, hematom na kuku i povredu noge, a prema dostupnim informacijama, napad su zabeležile nadzorne kamere i videlo ga je oko petnaest svedoka.

Policija i tužilaštvo otvorili su istragu, pa će dalji postupak pokazati kako će događaj biti kvalifikovan i ko će za njega odgovarati. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić osudio je napad, ali je u istoj reakciji govorio i o “onima koji guraju Srbiju u sukobe”, čime je osuda nasilja dobila dodatak koji je pažnju ponovo pomerio prema političkom ponašanju onih koji su mu bili izloženi.

U slučaju Filipovića, istraga još traje, dok je u slučaju Arsenijevića već doneta odluka o kvalifikaciji dela. Ono što ih povezuje jeste pitanje koje se pojavljuje tek kada se pogleda ono što dolazi posle samog napada: kako to da svi znamo šta će se desiti? Naime, institucije nasilje neće tretirati kao ozbiljan napad na čoveka, već će ga svesti na događaj koji se može relativizovati i skloniti sa dnevnog reda.

Postoji tačka u raspadanju jednog režima kada nasilje prestane da bude vest i postane atmosfera. Društvo tada počinje da se navikava na ono što bi u normalnim okolnostima predstavljalo ozbiljan poremećaj javnog reda i političkog života, pa prebijanje reditelja, napad na pisca ili policijska brutalnost prema demonstrantima sve češće dobijaju status još jednog događaja koji će nekoliko dana puniti naslovne strane. Navikavanje na nasilje predstavlja možda i njegov najvažniji politički učinak režima, jer društvo koje prestane da očekuje reakciju institucija počinje da nasilje prihvata kao deo svakodnevice.

KAKO SE NASILJE “AUTSORSUJE”

Političko nasilje u Srbiji već je imalo svoje prepoznatljive oblike, od organizovanih batinaških grupa i pritisaka na birače do fizičkih napada na demonstrante, novinare i političke protivnike. Prethodnih godina često se moglo pratiti ko organizuje određenu akciju, ko se pojavljuje na terenu i ko uživa zaštitu političkih struktura. Danas je mehanizam manje jednostavan, ali zbog toga ne mora biti manje efikasan.

Vlast ne mora svakom pojedinačnom nasilniku da izda naredbu da bi proizvela ambijent u kojem nasilje postaje verovatnije. Dovoljno je da kroz svoje medijske i političke kanale prilično dugo označava određene ljude kao neprijatelje, izdajnike, strane plaćenike ili osobe koje rade protiv države. Takav jezik sam po sebi nije isto što i fizički napad i bilo bi pogrešno tvrditi da svako ko nekoga targetira u medijima neposredno naređuje nasilje. Problem nastaje kada se targetiranje ponavlja, kada se žrtve unapred prikazuju kao legitimni objekti mržnje i kada institucije nakon napada ne pokažu da će počinilac zaista snositi posledice.

Tada se deo odgovornosti za izvršenje nasilja može prepustiti onima koji će poverovati da time brane državu, naciju ili “pristojnu Srbiju”, dok politički i medijski akteri koji su prethodno proizvodili takav narativ mogu da se od napada distanciraju. To je forma političkog nasilja koja više ne zahteva nužno centralizovanu organizaciju. Ona funkcioniše tako što se granica dopuštenog pomera u javnom prostoru, a zatim se proverava na ulici.

Slučaj Stevana Filipovića možda ne treba unapred tumačiti kao dokaz da je vlast naredila njegov napad. Štaviše, i sam kaže da ne veruje kako napadači znaju ko je, oni su samo videli čoveka koji ih snima i negoduje. Ali činjenica da je Filipović godinama bio izložen javnom targetiranju predstavlja relevantan kontekst za pitanje kako nastaje atmosfera u kojoj fizičko nasilje nad javnom ličnošću više ne deluje kao nezamisliv događaj.

Isto pitanje postavlja se i u slučaju Vladimira Arsenijevića: da li je više uopšte potrebno da vlast naredi? Šta ako je naredba izdata davno, još onog dana kad su članovi Srpske napredne stranke nasrnuli na studente Fakulteta dramskih umetnosti, što je neposredan povod za blokade koje su usledile?

VALJEVO KAO OGLEDALO

Valjevo pokazuje šta se događa kada nasilje ne dolazi samo sa ulice, već kada se u njega uključi i institucionalni aparat. Uskoro, dan nakon što izađe ovaj broj “Vremena”, navršiće se punih godinu dana od jezive policijske brutalnosti u tom gradu. Tokom protesta 14. avgusta 2025. godine, građani Valjeva tvrdili su da su bili izloženi policijskoj brutalnosti, a 27 oštećenih podnelo je krivičnu prijavu protiv policajaca. Umesto da taj postupak brzo dobije jasan institucionalni epilog, prijava je jedanaest meseci ostala bez odgovarajućeg pomaka, sve dok je Vrhovno javno tužilaštvo nije prebacilo Tužilaštvu za organizovani kriminal.

Istovremeno, policija nije čekala toliko dugo kada je trebalo da podnese prijave protiv učesnika protesta. Protiv devet građana pokrenuti su prekršajni postupci, dok je policija podnela i više krivičnih prijava protiv učesnika protesta. Još snažniji paradoks pojavio se kada je Nikola Mirković, advokat koji zastupa pretučene Valjevce, pozvan u tužilaštvo kao osumnjičeni za napad na službeno lice u vezi sa istim protestom. Tako se čovek koji zastupa građane koji tvrde da su bili žrtve policijskog nasilja našao u situaciji da i sam mora da objašnjava svoj odnos prema policiji.

Ovaj slučaj ne dokazuje sam po sebi da je tužilaštvo postupalo po političkom nalogu, ali pokazuje koliko je neravnopravno raspoređen institucionalni kapacitet kada se uporedi brzina kojom se postupa prema građanima sa vremenom koje je bilo potrebno da se ispita odgovornost policajaca.

Još jedna epizoda iz Valjeva pokazuje da pritisak nije ostao ograničen na one koji su bili na ulici. Jana Aćimović Planojević, advokatica koja sa još devet kolega zastupa 27 građana koji su prijavili policijsko nasilje, zajedno sa članovima porodice bila je izložena intenzivnom medijskom targetiranju i pritiscima. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić javno je govorio o njoj, dok su se napadi proširili i na njenu porodicu, a kapija na ulazu u njenu advokatsku kancelariju bila je oštećena.

Upravni odbor Advokatske komore Srbije dva puta je onemogućio održavanje sednice na kojoj je trebalo da se raspravlja o ugrožavanju bezbednosti Jane Aćimović Planojević i o obaveštavanju međunarodnih advokatskih organizacija. Advokat Vladimir Beljanski je 5. avgusta podneo ostavku na mesto u Upravnom odboru navodeći da bi njegov ostanak značio prihvatanje odgovornosti za ćutanje.

Time se priča o Valjevu proširila izvan odnosa između policije i građana. Građani su tražili odgovornost za policijsko nasilje, advokati su pokušavali da im obezbede pravnu zaštitu, jedan od advokata je postao osumnjičen, druga advokatica je postala meta javnog targetiranja, a profesionalno telo koje bi trebalo da štiti advokaturu nije uspelo da zauzme jasan stav.

Ako želimo da razumemo kako nekažnjivost funkcioniše kao politički mehanizam, teško je pronaći konkretniji primer.

NEKAŽNJIVOST KAO POLITIČKI RESURS

U svakom društvu postoje nasilnici, ekstremisti i ljudi spremni da fizičku silu koriste za rešavanje sukoba. Razlika između države koja funkcioniše i države koja gubi svoje zaštitne mehanizme ne nastaje zato što prva nema monopol na silu, nego zato što njene institucije moraju da pokažu da nasilje ima posledice.

Kada država brzo identifikuje počinioca, sprovede postupak i izrekne kaznu koja odgovara delu, smanjuje verovatnoću da će nasilje biti ponovljeno. Kada postupak izostane, kada se ozbiljan napad kvalifikuje kao prekršaj ili kada se pažnja sa nasilnika prebaci na žrtvu, institucija šalje suprotnu poruku.

U slučaju Vladimira Arsenijevića, napadači su identifikovani, ali je događaj kvalifikovan kao prekršaj. U Valjevu, 27 građana jedanaest meseci je čekalo da se njihovom prijavom protiv policajaca ozbiljno pozabavi tužilaštvo, dok su protiv građana u međuvremenu pokretani postupci, a njihov advokat pozivan kao osumnjičeni. Kad je reč o Jani Aćimović Planojević, pritisak se proširio i na osobu koja je pokušavala da građanima obezbedi pravnu zaštitu, dok je institucija čija je jedna od osnovnih funkcija da štiti nezavisnost advokature ostala bez jasnog odgovora.

Ovi slučajevi pokazuju posledice sistema u kojem građani više ne mogu sa sigurnošću da pretpostave da će institucije stati na stranu onoga ko je pretrpeo nasilje. Nekažnjivost tada postaje politički resurs.

Onaj ko veruje da neće biti kažnjen lakše će posegnuti za nasiljem, dok će onaj ko očekuje da posle prijave može postati meta početi da razmišlja da li mu se uopšte isplati da nasilje prijavi.

TIHI NALOGODAVAC

Nasilje koje se ne kažnjava ima tendenciju da se širi, ali ono ne mora uvek da se širi tako što isti ljudi ponavljaju iste postupke. Ono se širi tako što društvo prihvata sve širi krug ponašanja kao nešto što se može očekivati (premda ne i prihvatiti). Ako je moguće da javno targetiranje preraste u fizički napad, a da se posle toga raspravlja o tome šta je žrtva govorila ili kome se politički zamerila, granica se pomera. Ako građani koji su pretučeni tokom protesta mesecima čekaju na reakciju institucija, dok se protiv njih pokreću postupci, granica se pomera još jednom. Ako advokat koji zastupa te građane postane osumnjičen, a advokatica koja zastupa iste ljude postane meta javnog targetiranja, dok njena profesionalna institucija ne uspeva da zauzme stav, granica se pomera još dalje.

foto: instagram /@sejtanov_radnik

Ovi događaji su samo najsvežiji primeri nasilja režima koji sebe poistovećuje sa državom i sistemom. Oni samo naizgled nisu međusobno povezani, jer su različiti načini napada, različiti izvršioci, žrtve i mesta događaja. Ali jedno im je zajedničko: nalogodavac. Naravno da Aleksandar Vučić ne zove sa Andrićevog venca pojedinačne hulje i batinaše, naravno da im ne šalje poruku tipa “Idite i premlatite onog Filipovića”. On to više i ne mora. Imao je 14 godina da pripremi teren tako da ne mora da izdaje direktne naloge.

No, da li je sve ovo razlog za pesimizam? Kratkoročno – još kako, ali na duge staze, ne bi se reklo. Naime, niko, ali baš niko od ovih ljudi, kao ni mnogi drugi pre njih, nije ni pomislio da odustane ili da se povuče iz borbe protiv diktature. Štaviše, čini se da ih potezi jednog raspadnutog režima kom je ostala samo gola sila još više ohrabruju.

A mi, mediji, pa i građani, pamtimo. Za 14. avgust je u Valjevu zakazan protest povodom godinu dana od one užasne noći. A onda sledi još jedna godišnjica: Novi Sad, Kampus, 5. septembar. Jer niko od pobunjenih građana nema nameru, a ni luksuz da im išta zaboravi i oprosti.