Srbija nikada nije bila lepša

Subotnje jutro, prvo posle gotovo dva meseca u kojem se u Beogradu oseća svežina. Šetnja ulicom Jove Ilića prija. A onda, odjednom, gotovo nestvarna scena: dugačka kolona ljudi proteže se niz ulicu, sve do Bulevara oslobođenja. Uključujem kameru i snimam. Kadar traje i traje. Ljudi mirno stoje, nema buke, međusobno razgovaraju, ali bez rasprave i nervoze kakva je nekada pratila redove za BUŠ – brašno, ulje i šećer. Nailazim na ženu sa vidljivom oznakom redara. Prolazi pored dugačke zmije strpljivih ljudi i govori im:

foto: marija janković

“Ako žurite, kažite mi. Napravićemo da dođete ranije na red.” Niko se ne javlja. Kao da nikome nije previše teško, niti se iko oseća umornim.

Pitam ljude koji su skoro stigli do ulaza u zgradu, iznad kojeg stoji transparent “Studenti pobeđuju”, koliko dugo čekaju.

“Sat i po, skoro dva”, odgovaraju.

Na pitanje kako podnose čekanje sledi neuobičajen odgovor:

“Pravda voli stajanje, pravda voli pešačenje, pravda voli strpljenje.”

Želim da čujem kako misle da sustignu protivnika, koji je u izbornu trku krenuo mnogo pre njih, odmoran, u skupoj opremi i sa gotovo svim državnim resursima na raspolaganju.

“Apsolutno možemo. Još iz antike znamo za Zenonove paradokse. Mislimo da to nedvosmisleno šljaka. Upornost će uvek pokriti nefer igru.”

Možda tu trku najbolje opisuje poznati deo Zenonovog paradoksa sačuvan u Aristotelovoj Fizici:

“U trci najbrži trkač nikada ne može prestići najsporijeg, zato što gonitelj prvo mora doći do tačke odakle je gonjeni pošao, pa prema tome najsporiji uvek ima prednost.”

Ovi možda sporiji ali uporni trkači pokušavaju da rade po pravilima. Čekaju satima, strpljivi su i ne odustaju. Njihovi “gonitelji” su, bez višesatnih redova koje bi javnost mogla da vidi, za tili čas prikupili potpise za listu “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija”.

ČETIRI POTPISA U MINUTI

Aleksandar Vučić se najpre pohvalio da je za tri sata prikupljeno 170.000 potpisa. Do predavanje liste broj je porastao na 224.557. Za učešće na parlamentarnim izborima bilo je potrebno najmanje 10.000 potpisa.

Ako očitavanje lične karte, unošenje podataka, provera identiteta i overa jednog potpisa traju između četiri i pet minuta, za 170.000 potpisa u tri sata bilo bi potrebno između 3.778 i 4.723 overitelja, koji bi sve vreme radili istovremeno.

Prema računici nekadašnjeg poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, kada bi svih približno 230 javnih beležnika u Srbiji radilo samo za SNS, svaki od njih morao bi da overava oko četiri potpisa u minuti. Jedna kompletna overa morala bi, dakle, da traje petnaestak sekundi.

Ako bi, nasuprot tome, za svakog građanina bila potrebna četiri minuta, svih 230 notara moglo bi za tri sata da overi oko 10.350 potpisa. Sa pet minuta po potpisu, taj broj pada na 8.280. Naravno, potpise mogu da overavaju i opštinski i gradski overitelji, ali bi i sa njima razmera čitave operacije ostala teško objašnjiva.

Ova računica sama po sebi nije dokaz nezakonitosti. Ona je, međutim, dovoljno ozbiljna da zahteva precizan odgovor: koliko je overitelja radilo za listu SNS-a, na kojim mestima, u kojem vremenu i koliko je potpisa svaki od njih overio? Dodatnu sumnju izazvale su objave prema kojima je na pojedinim mestima prikupljanje potpisa bilo najavljeno pre nego što je RIK usvojio odgovarajuće obrasce. Sama najava ne dokazuje da je overa zaista počela pre donošenja obrazaca, ali je to još jedno pitanje na koje bi mogao da odgovori precizan uvid u vreme i mesto nastanka svake overe.

A onda se dogodila i greška koja možda najbolje govori o brzini čitave operacije. Na kutijama sa potpisima, iznetim pred kamere prilikom zvaničnog predavanja liste, velikim slovima trebalo je da piše “Aleksandar Vučić”. Umesto toga pisalo je “Aleksndar Vučić”. U žurbi da prvi stignu do Rika, naprednjaci su uspeli da pogrešno napišu čak i ime čoveka na kojem počiva čitava njihova lista.

foto: zoran drekalović / fonet

REDOVI UZDIGNUTIH GLAVA

Profesor Saobraćajnog fakulteta Aleksandar Čupić, jedan od kandidata Studentske liste, redove za potpisivanje posmatra kao nastavak procesa oslobađanja koji je počeo studentskim protestima.

“Dobrota, čak i kada joj postavite prepreku, nekako ispliva na videlo. Da je bilo dovoljno overivača, ne bi bilo redova. Ali niko nije video redove naprednjaka, a studentske redove videla je cela Srbija”, kaže Čupić. Njemu je najviše prijala slika ljudi koji satima čekaju uzdignutih glava. “Niko se nije stideo. Nije bilo spuštenih pogleda.”

Za Čupića je važnije to što se oslobađanje više ne odnosi samo na studente.

“Ne treba oni mene da oslobađaju. Treba da se ono prelije na ljude koji su im donosili kiflice, ali nisu smeli da izađu iz automobila. Onaj ko se jednom oslobodio, ostaće slobodan šta god da se dogodi.”

Ljudi iz Jove Ilića možda nisu delovali kao neko ko upravo izvodi veliki politički čin. Stajali su, razgovarali, povremeno proveravali telefone i pomerali se nekoliko koraka unapred. Ali su upravo čekanjem pokazivali da su spremni da ulože nešto što se u politici retko daje dobrovoljno – sopstveno vreme.

MITING KOJI NIKO NIJE ORGANIZOVAO

Kao što su tokom prethodne dve godine promene najavljivali šetnjama, biciklističkim turama i originalnim akcijama, studenti su i na dan predavanja liste napravili nešto što Srbija gotovo nije viđala – miting bez klasične najave i stranačke organizacije.

Vasina ulica bila je ispunjena ljudima. Vijorile su se zastave Srbije, fakulteta i zborova građana. Čuli su se smeh i skandiranje “Pobeda, pobeda”. Razlika u odnosu na skupove na koje je Srbija navikla videla se upravo u optimizmu. Nije bilo autobusa, sendviča, spiskova prisutnih niti ljudi koji gledaju kada će im neko dozvoliti da krenu kući.

“Kažu da je Srbija podeljena, a Srbija nikada nije bila lepša”, poručio je sa improvizovane bine docent Učiteljskog fakulteta Nemanja Karović.

Za njim je govorila studentkinja Stomatološkog fakulteta Milica Popović, jedna od onih kojima je bio ubačen špijunski softver “pegaz”. Posle svih šetnji i biciklističkih tura, rekla je da je postalo jasno da se Srbija opredelila.

“Došlo je vreme da preuzmemo institucije ove države, odnosno da ih vratimo građanima”, poručila je Popović. Studentska borba, rekla je, danas pripada “većinskoj Srbiji”. Kutije su zatim podigli predstavnici studenata sa svih univerziteta u Srbiji. Pored njih se nalazila maketa beogradskog Pobednika, koji je takođe držao kutiju sa potpisima.

Potpisi više nisu izgledali kao mrtvo slovo na papiru. Ljudi koji su ih nosili govorili su da pred sobom nose nadu čitave Srbije.

STUDENTI ULAZE U INSTITUCIJU

Kolona koja je krenula od Rektorata stigla je do sedišta Republičke izborne komisije. Ispred ulaza studenti su uz trubače zaigrali kolo. Neuobičajena atmosfera za predavanje izborne liste: bez usiljenosti, klasičnih političkih govora i naučenih stranačkih koreografija. Više je ličilo na spontano slavlje nego na početak zvanične izborne procedure.

Posle gotovo dve godine studenti su ušli u državnu instituciju koja nije fakultet. U zgradu Rika uneli su kutije sa potpisima, a za stolom su ih dočekali članovi Komisije. Dok je unutra počinjala strogo propisana procedura, napolju su i dalje odjekivali trubači, pesma i skandiranje.

Paralelno sa predavanjem potpisa, javnosti je predstavljeno svih 250 kandidata za narodne poslanike. U verziji spiska objavljenoj za javnost, uz imena nije bilo rednih brojeva. Zvanična izborna lista predata Riku, naravno, mora da ima utvrđen redosled kandidata, ali je način njenog predstavljanja nosio jasnu simboliku: bez ijednog imena u naslovu, bez fotografije vođe i bez grafičkog naglašavanja prvog među jednakima.

Direktna demokratija, barem u pokušaju, nije bila samo poruka kampanje već i način na koji je lista nastajala. Čupić ni neposredno pred njeno objavljivanje nije znao na kojem se mestu nalazi. Kaže da to nisu znali ni drugi kandidati sa kojima je razgovarao.

“Niti znam, niti me zanima.”

Mnogo važnijim smatra proces kojim se do 250 imena došlo: rasprave na koje su pozivani i neistomišljenici, odlučivanje različitih univerzitetskih centara i detaljno razmatranje svakog predloženog kandidata.

“Ako se pitate kako je nastala Studentska lista, zapitajte se i kako su nastale sve druge liste.”

Čupić kaže da studenti, kada treba da donesu važnu odluku, pokušavaju da na sastanak privuku i one koji se sa predlogom ne slažu. Kada se pitanje razmotri iz svih uglova, konačna odluka postaje bolja.

Jednu od najvažnijih lekcija dobio je od studentskih logističara koji su organizovali pešačke marševe. Mnogi od njih u početku su bili protiv šetnji, ali ih je preglasala ogromna želja novosadskih studenata. Prihvatili su odluku i zatim preuzeli najteži deo organizacije. “Da je mene neko preglasao u tim godinama, verovatno bih se okrenuo i otišao. Ova generacija je drugačija. To je demokratija.”

U dosadašnjem političkom životu Srbije, struja koja izgubi unutarstranačko glasanje najčešće se odvaja, osniva novu stranku ili postaje smrtni neprijatelj dojučerašnjih saboraca. Studenti pokušavaju da pokažu da je moguće biti preglasan, prihvatiti odluku većine i nastaviti zajednički posao.

foto: marija janković

NOVAC, TELEVIZIJE I PESMA

Dok su studenti kampanju počinjali redovima, šetnjom i unošenjem kutija u Rik, naprednjaci su aktivirali sredstva koja su im već godinama na raspolaganju. Vučićeva obraćanja ponovo su se gotovo bez prekida prenosila na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Istovremeno je počela isplata jednokratne pomoći penzionerima od 20.000 do 35.000 dinara. Uz novac je stiglo i pismo Aleksandra Vučića.

Za dodatnu sliku početka kampanje pobrinuo se ministar finansija Siniša Mali. U klubu za stare pridružio se penzionerima koji su pevali pesmu “Crvene jabuke”.

Na jednoj strani studenti pred Rikom igraju kolo uz trubače. Na drugoj ministar Mali peva sa ljudima kojima je istog dana na račune legao novac iz državnog budžeta.

Jednokratna pomoć nije novac Srpske napredne stranke niti lični poklon njenog nosioca liste. To je novac svih građana Srbije. Ipak, način na koji je pomoć predstavljena treba da proizvede upravo suprotan utisak: da se budžetski novac pretvori u ličnu zahvalnost prema Vučiću i, na kraju, u glas na izborima.

Tako su već prvih dana postale vidljive dve kampanje. Jedna ima televizijske frekvencije, institucije, gotovo neograničen novac i potpise prikupljene brzinom koja prkosi logici čitavog postupka. Druga ima ljude koji satima čekaju u redu, pešače stotinama kilometara, obilaze sela i pokušavaju da izgubljeno vreme nadoknade upornošću.

Zenon bi verovatno bio zadovoljan.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!