Istina ne maše konfetama

Kada je 2012. Aleksandar Vučić došao na vlast, Aleksandar Čupić je sa suprugom Anom napustio Beograd i preselio se u selo na teritoriji opštine Sopot. Oboje su iz Prokuplja, poznavali su život na selu i želeli da tamo podignu veliku porodicu. Danas imaju šestoro dece.

“Ljudi su mislili da smo potpuno ludi kada smo otišli iz gradskog života”, kaže Čupić.

Njihova predstava o selu bila je zasnovana na iskustvu sa juga Srbije. Verovali su da će tamo moći da kupuju zdravu hranu za decu. Ubrzo su, međutim, shvatili da se i seoska domaćinstva uglavnom snabdevaju na kvantaškim pijacama. Zato su počeli da proizvode hranu za sebe, a kada su se pojavili viškovi, porodično imanje preraslo je u ozbiljniju proizvodnju. Sertifikovali su je 2017. godine.

“To nije nikakva bajkovita priča”, upozorava Čupić. Život na selu, organska proizvodnja, šestoro dece i dva zahtevna zanimanja mnogo su manje romantični nego što izgledaju u televizijskim reportažama.

Njegova supruga je prethodno napustila posao na klinici i počela da volontira u Domu zdravlja u Sopotu, uz uveravanja da će biti primljena. Međutim, dobijala je samo ugovore na određeno vreme. Čak ni priznanje počasne građanke Sopota nije promenilo njen status, iako tom domu zdravlja nedostaju lekari.

Posle noćenja studenata na njihovom imanju, društvenim mrežama proširila se vest da je zbog toga ostala bez posla. Čupić kaže da to nije sasvim tačno: ona je i pre tog događaja razmišljala da ode jer više nije želela da pristaje na beskonačan rad na određeno vreme. “Nismo želeli da dođemo u situaciju da neko pokuša da nas ucenjuje.”

Njegovo približavanje studentskom pokretu počelo je u decembru 2024, kada su ga studenti pozvali na tribinu sa još trojicom profesora. Poziv ga je iznenadio i počastvovao, posebno zato što među studentima nije važio za lakog profesora.

Do tada nije znao kako plenumi zaista funkcionišu. Smatrao je da profesori treba da budu uz studente pre svega da bi ih zaštitili. Ne bi, kaže, mogao da sedi u kabinetu dok su oni na ulici izloženi opasnosti. Stao bi ispred njih čak i kada bi protestovali zbog ciljeva sa kojima se sam ne slaže. A onda je prisustvovao plenumu.

“Bio sam pozitivno zaprepašćen. Shvatio sam da oni imaju bolju komunikaciju nego bilo ko u našem društvenom sistemu. Ta kultura dijaloga kao da je izvan ovog društva i ovog vremena. Posle tri sata bolela me je glava od koncentracije, ali sam tada shvatio da je ovo nešto drugačije.”

Profesori su studentima govorili da se svet neće srušiti i nudili savete iz iskustva svoje generacije. Čupić je, međutim, ubrzo promenio perspektivu: “Oni sada ispravljaju naše krive Drine, koje mi nismo ispravili 6. oktobra 2000.”

Kada su studenti pešačili prema Kragujevcu, u Sopotu dugo niko nije smeo da im otvori javni prostor za noćenje. Čupići su pokušavali da pronađu balon, salu ili drugi smeštaj, ali su ljudi, verovatno iz straha, odbijali da ih prime. Porodica je zato pripremila plastenike na svom imanju.

Prvobitno je trebalo da stigne između 200 i 300 studenata. Dok se kolona približavala iz pravca Kumodraža, procene su rasle: petsto, šeststo, zatim sedamsto ljudi. Čupić je seo u automobil i otišao do začelja kolone da proveri koliko ih zaista dolazi. Počela je iscrpljujuća logistička operacija.

Neki bliski prijatelji porodice donosili su hranu. Kiflice su, međutim, dodavali kroz prozor automobila, ne usuđujući se da izađu.

“Vidite da u čoveku gori nešto ljudsko, a da sa druge strane postoje strah i pritisak. Kažu mi: ‘Ti me bar razumeš.’ A nema nikakve logike da od mene očekuju razumevanje za toliki strah. Moja želja je da više niko nikada nema takav osećaj.”

Upravo je taj prizor, možda više nego samo noćenje studenata, uticao na njegovu kasniju odluku da prihvati kandidaturu. Studentski pokret za njega nije samo politička pobuna već proces oslobađanja ljudi koji se još plaše da izađu iz automobila.

Čupić insistira na tome da otvaranje plastenika nije bilo herojski čin, pa čak ni gest političke podrške.

“Primio bih i studente iz kontrablokade da im je bilo potrebno prenoćište. To je bio izraz čovekoljublja. Mi smo od sitnih dela napravili herojstvo i za taj gest dobili nesrazmerno mnogo ljubavi. Nismo mi nikakvi heroji. Heroj je moj saplemenik Ljubo Čupić (partizan i narodni heroj – op. aut.), koji je sa osmehom gledao u puške kada su ga streljali.”

Ako se obična ljudskost proglašava junaštvom, smatra on, onda ljudi time samo traže opravdanje za sopstveni strah. “Ne treba teoretski da pričaš da si human. Jednostavno nešto uradiš.”

Tog dana su na imanje dolazili i nepoznati ljudi u džipovima, raspitujući se gde će studenti spavati. Čupići su im pokazali plastenike. Nisu se uplašili. Na ulazu u ulicu nalazili su se policijska patrola i vatrogasci, kako bi sprečili eventualne incidente.

Ali odluku da se nađe na izbornoj listi Čupić nije doneo tako lako.

“Na prvu loptu mi uopšte nije delovalo kao dobra ideja. Imao sam kamen u stomaku kada su me pozvali.”

Na jednom od sastanaka otvoreno je rekao da sumnja u kandidaturu. Niko ga zbog toga nije odstranjivao niti pokušavao da ućutka. Upravo ga je način na koji su studenti razmatrali prigovore na kraju ubedio da prihvati.

“Studenti su jedina organizacija koju sam video da, kada treba da donese važnu odluku, pokušava da privuče i one koji se ne slažu. Uglavnom ljudi ne žele neistomišljenike na sastanku. Ovde se odluka pretresa iz svih uglova da bi na kraju bila kvalitetnija.” Kada je prihvatio kandidaturu, nije znao koje će mesto zauzeti. Nije ga ni zanimalo. Kaže da ni drugi kandidati sa kojima je razgovarao nisu znali gde će se naći na listi.

U takvom načinu odlučivanja vidi možda i najvažniju političku novinu koju su studenti doneli: decentralizaciju. O kandidatima nisu odlučivali mali partijski krugovi u Beogradu, već univerzitetski centri i lokalne sredine.

“Zamislite da pronađete 250 ljudi širom Srbije i da svako poznaje nekoga sa te liste. Kada za njih počnu da govore da su teroristi ili izdajnici, ljudi će znati da lažu jer poznaju makar jednog od tih ljudi.”

U Sopotu, kaže, nije imao ozbiljnih neprijatnosti jer ga komšije poznaju. Kada mu neko dobaci: “Gde si, pravi Srbine”, odgovara: “Ne, ne, ja sam terorista i ustaša.” Sagovornici mu zatim kažu da vlast možda govori istinu o drugima, ali da za njega sigurno greši.

Upravo tu Čupić vidi slabost propagande: kada se apstraktna meta pretvori u poznatog čoveka, etiketa prestaje da deluje.

Svestan je da niko ne može biti spreman za ono što sledi. Targetiranje može postati veoma opasno, ali neko, kaže, mora da bude među tih 250 ljudi.

“Ne možete da svedočite istinu, a da vas se laž ne dotakne. Laž je antipod istine. Ako posvedočite ono što ste videli, ne možete očekivati da će svi da vam aplaudiraju. I laž ima svoju svrhu i svoj posao.” Najveću žrtvu podnosi njegova supruga, koja sada, dok je on angažovan u kampanji, mora sama da se stara o šestoro dece.

Sebe u poslaničkoj sali zamišlja kao deo grupe koja će na provokacije odgovarati pristojno i argumentovano. Veruje da ljudi ipak ne mogu zauvek ostati imuni na čestitost i normalnost.

“Naši političari nisu profesionalni već hronični političari. Hajde da im u Skupštini ponudimo obrazovni program. Možda zvuči detinjasto, ali ako ljudi sa ove liste pokažu zbog čega su tu i budu vodili računa o tome šta govore, nisam siguran da rijaliti može da pobedi.”

A zatim, gotovo kao zaključak čitave njegove priče – od odlaska na selo, preko plastenika do kandidature – izgovara rečenicu koja bi mogla biti i opis kampanje kakvu očekuje:

“Istina se ne nadima. Laž je ta koja maše konfetama. Istina je svedena.”

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!