Nedim Sejdinović je novinar nedeljnika "Vreme" od 2018. godine, književnik i esejista. Autor je dve prozne, jedne poetske i jedne knjige političkih eseja. Novinarstvom se bavi od 1992. godine. Saradnik je brojnih medija u Srbiji i regionu, kao i osnivač i urednik izdavačkog preduzeća "Cenzura". Član je Nadzornog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Od 2004. do 2012. godine je generalni sekretar Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), a od 2012. godine do aprila 2016. nalazio se na mestu predsednika Izvršnog odbora ovog udruženja. Predsednik NDNV-a bio je 2016. do 2019. godine. Dobitnik je OEBS-ove nagrade za ličnost 2018. godine za lični doprinos borbi za medijske slobode u Srbiji.
Iz saopštenja tužilaštva stiče se utisak da se uloga bivšeg šefa beogradske policije u čitavom događaju kontinuirano umanjuje. Da li je to zaista rezultat do sada sprovedenih dokaznih radnji i novih saznanja prikupljenih tokom istrage ili je reč o relativizaciji njegove uloge iz nekog drugog razloga, teško je utvrditi. Ipak, imajući u vidu sve čudne i neuobičajene poteze Visokog javnog tužilaštva u Beogradu, sasvim je opravdano sumnjati da se radi o relativizaciji odgovornosti i da neko sa veoma visokog položaja pokušava da zaštiti Milića
Srbija, korak po korak, postaje ne samo nestabilna iznutra već i faktor nervoze u regionu. Pričam o ekscesima i trzavicama sa vlastima Crne Gore, pa Hrvatske, Bosne i Hercegovine. I, naravno, zapaljivoj atmosferi u odnosima sa Prištinom – čemu, doduše, Priština mnogo više kumuje. Ni jedan od naših suseda nema toliko komplikovane i napete odnose sa okruženjem kao današnja vlast u Srbiji. A to uopšte ne odražava ono kako mi – narod i građani ove zemlje, želimo da živimo i kako doživljavamo druge zemlje i narode oko nas
Naprednjaci u Novom Sadu nastavljaju da „treniraju strogoću”, što je zapravo deminutiv za sadističko političko nasilje koje se sprovodi prema kritičarima režima. U glavnom gradu Vojvodine otpor je najžešći i najjači, i valjda je ideja da se tu na njega mora najjače i udariti
Zahtevi za ostavkom direktora Radivoja Petrovog Stojkovića (na slici) postoje praktično od početka protesta. Zbog načina na koji su odavali počast žrtvama nadstrešnice, nazivao je učenike “paganima”, poredio ih sa “albanskom iredentom”, bili su “petokolonaši”, a ustvrdio je i da oni koji nisu religiozni – nemaju dušu! Đaci i zaposleni tvrde da ih je psihički maltretirao i šikanirao na različite načine
Korupcija je prvi i najveći neprijatelj EU članstva. Prilagodba evropskim normativnim, institucionalnim i proceduralnim standardima značajniji je dio ulaska neke države u EU. To je način da se ubrza izgradnja političke samosvijesti i institucionalne infrastrukture demokratske države u zemljama s vrlo oskudnom ili nikakvom demokratskom tradicijom. Bez zadovoljavanja bar minimuma tih standarda, ne samo da nije moguće funkcionirati unutar EU već članstvo nema nikakvog smisla. Dakle, neka “utješna nagrada” nema nikakvog smisla
Postavlja se već neko vreme pitanje da li je Vučićeva vladavina zapravo hipertrofija i metastaza političkog liderstva, koje su neprestano proizvodili kreatori javnog mnjenja, svih ovih godina. Da li je, zahvaljujući njemu, potreba za liderima koji će se pitati za sve – građanima postala kost u grlu od koje se ne može disati? Da li je u tom pogledu studentski pokret u pravu kada želi da preokrene ovu tradiciju, odnosno kada veruje da neliderskom politikom može promeniti Srbiju? Odnosno – da li se Vučić može srušiti bez “jakog lidera”
Verujete li anketama koje se odnose na snagu i slabost političkih aktera? Šta su u tom pravcu pokazali izbori u Mađarskoj? Da li ste čuli za bandwagon efekat i znate li o čemu je reč? Koji su istraživački, a koji neistraživački razlozi za odstupanje rezultata od realnog stanja na terenu? Kakve veze s tim imaju i metodološke “zavrzlame”? Zašto u Srbiji ne postoji tržište za utvrđivanje javnog mnjenja i koliku tu ulogu igra novac onog ko je na vlasti? Kako je došlo do krize poverenja u celu profesiju istraživača? I šta su sve posledice autoritarizma, represije i otete države
Režim je pozvao građane da iskažu bunt zbog “policijske torture”. Usput i da policija hitno obustavi “blokadersko nasilje”, odnosno da hapsi, bije, ako treba i ubije (da parafraziramo ministra informisanja) svakoga ko digne glas protiv režima. Ukratko – uz nešto naprednjačkih aktivista, protestvovali su Miloš Vučević, Maja Gojković, Žarko Mićin i niko drugi
Kako se pobeđuje autokratija nalik srpskoj pokazao je Peter Mađar sa svojom mladom partijom Tisa. Ubedljivo je porazio Viktora Orbana koga su podržavali i Vladimir Putin i Donald Tramp, uprkos režimskoj kontroli medija u zloupotrebi državnih resursa
Šta kaže politikologija – šta treba činiti u predizbornom periodu, osim što se priprema infrastruktura za sam izborni dan, a u uslovima bespravlja, medijske blokade i satanizacije? Kako da u teškim uslovima doprete do što većeg broja birača, izgradite njihovo poverenje i podstaknete ih da izađu na izbore? Za to treba vojska obučenih ljudi i ozbiljna strategija. Potencijal i te kako postoji, ali da se on iskoristi, biće potrebno mnogo Alija Sirotanovića
Evo izbornog komentara jedne “obične žene”: “ Bio je to trenutak u kojem su mnogi prvi put stali uspravno. Bez galame, bez velikih reči, ali sa nečim što se ne može fingirati – dostojanstvom. Rezultati su objavljeni kako su objavljeni. Papir trpi svašta, brojevi još više. Ali ono što ne trpi jeste osećaj u stomaku kad znaš da si uradio kako treba. I to vam, deco, niko ne može oduzeti”
Nije Vučić Putin, niti to može biti. Putina se ljudi plaše, a od Vučića im se samo ide u toalet. Da bi postao ozbiljan diktator, čovek mora za to da bude talentovan. I mora imati validniju diplomu od one dobijene od Vojislava Šešelja
Može se reći da su izbori koji se održavaju u deset lokalnih samouprava – najskuplji lokalni izbori u istoriji svetskog višestranačja. Upregli su naprednjaci sve svoje resurse da bi pobedili na tim izborima, ne bi li održali utisak nepobedivosti. Represija koju svakodnevno sprovode ima pre svega za cilj da stvori percepciju režimske moći i odlučnosti. Bitka se, kako stvari stoje, vodi pre svega na psihološkom planu. Ključno je pitanje da li će utiske koje produkuju naprednjaci uspeti da nametnu većini građana i da im oduzmu svaku nadu da su političke promene moguće
Antirežimski blok veoma dobro stoji u Sevojnu, Boru, Kuli, Bajinoj Bašti i Aranđelovcu. Nešto je slabiji u Smederevskoj Palanci, Kladovu, Majdanpeku, Knjaževcu i Lučanima. Manje zbog toga što se nije baš najbolje organizovao, više usled visoke startne pozicije režima u pojedinim delovima zemlje – analitičari kažu da je SNS najmanje oslabio na jugu i istoku Srbije
SNS je kampanju za netom raspisane izbore počeo već pre nekoliko meseci. Za naprednjake ovi izbori imaju ogroman značaj, popularnost im se strovalila, valja to nadoknaditi, prikazati da ih “narod još hoće”. Nema sumnje da će vreće novca, megavati energije i najširi slojevi batinaštva biti angažovani u ovu svrhu. Verovatno će biti i žešće nego prošle godine u Kosjeriću. A sa čim će opozicija – kako ova stranačka, tako i studentski pokret – protiv SNS i kako? U jednoj ili više kolona? Kakva ih situacija čeka? Gde će biti najgora borba? I, nije li zanimljiv pokazatelj da se sva mesta u kojima će izbori biti održani suočavaju sa zastrašujućom depopulacijom, a sve po pravilu – što je SNS jači, to je stanovnika manje
Skoro da je opšte mesto da su totalitarni vladari, koji se propagandno predstavljaju kao veliki junaci, zapravo prilično strašljive individue. Zauzvrat, stalno govore o svojoj snazi, odlučnosti i hrabrosti i ličnom heroizmu, istovremeno se okružujući desetinama slojeva superlojalista
“Viktor Orban je počeo kao stipendista Soroša, nastavio kao istaknuti liberal, ali je prepoznao dominantni vrednosni sistem mađarskog društva i pomerio se ka desnom centru, gde je stekao trajnu vlast. Aleksandar Vučić je krenuo sa krajnje desnice, s vremenom je svoje mesto potražio na desnom centru, gde je takođe stekao trajnu vlast. Obojica su za glavne protivnike označili liberalizam i levicu”
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Aleksandru Vučiću je istekao rok trajanja. Njegov kleptokratsko-šalabajzerski režim puca po šavovima. Mogu da ga spasu samo trvenja u širokom antivučićevskom bloku, ukoliko njegovi akteri ne budu na visini svoje istorijske odgovornosti
Zbog trauma u našem društvu iz devedesetih jak je sentiment da je revizija svetskog poretka korisna za Srbiju, jer će za njenu politiku biti manje nadzora spoljnih aktera da je ograničavaju. Međutim, u toj kalkulaciji često se zaboravlja da bi krah takvog poretka izvesno bio poguban za manje razvijene države, kakva je i Srbija
Konsolidacija autoritarnog sistema unutar bezbednosnog aparata, zamena lojalista superlojalistima, njihovo finansijsko nagrađivanje – govori u prilog tome da režim priprema teren za nasilnu odbranu vlasti. Imali smo nekoliko proba za takvo šta, recimo upotrebu zvučnog topa, masovno batinanje građana bez ikakvog razloga, zasipanje demonstranata nelegalnim hemijskim sredstvima, i tako dalje. Režim je očigledno spreman za masovnu upotrebu represije nad građanima kako bi opstao
“I dalje postoji onaj nekadašnji Mostar – on živi. Postoji i nekadašnje Sarajevo, i nekadašnji Beograd – ali kao manjinska energija. Koja neće nestati. Zbog toga je nemoguće da se prostor do kraja 'presiječe' i da se sve završi onako kako nacionalisti priželjkuju. Iz tog razloga i dolazi nacionalistički grč. Oni bi toliko željeli da te manjine, tog zajedničkog kulturnog i društvenog refleksa nema – da to ne postoji, da ne opstaje – ali ne mogu protiv toga da se izbore. I to je, paradoksalno, i naša snaga i naš najgori problem: mi jesmo medijski i javno uticajna manjina, brojna dovoljno da smeta, ali nedovoljno snažna da preokrene stvari”
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
Ukoliko u Visokom savetu tužilaštva većinu budu zadobili predstavnici režima, pravosuđe će biti pokoreno. Srbija će iz autoritarnog sistema skliznuti u diktaturu. Vučić i kompanija moći će nekažnjeno da rade šta hoće
Potpuno mi je nejasno šta zaista znače floskule koje pojedinci koriste o otuđenju, odvajanju i ugrožavanju države od javnih tužilaca. Simptomatično mi je da su se one pojavile kada su nadležna javna tužilaštva, postupajući po zakonima, otpočela postupanje po službenoj dužnosti u vezi sa krivičnim postupcima u koje su uključeni i visoki predstavnici izvršne vlasti. Podsetiću da je vlada više puta proklamovala borbu protiv korupcije kao jedan od najbitnijih ciljeva svog rada
Međutim, dodaje da mu se čini kako je predmet već sada toliko kontaminiran da je teško da će se ovaj postupak završiti tako da možemo reći da je pravda na kraju zadovoljena.
“VREME”: Po ovome što ste do sada videli i saznali, zvanično ili putem medija, koje ključne procesne i pravne probleme prepoznajete u slučaju ubistva Aleksandra Nešovića u restoranu “27” u beogradskom naselju Senjak? Koje su nelogičnosti i kontradikcije u postupanju Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, a koje u postupanju policije?
RADOVAN LAZIĆ: Od samog početka VJT u Beogradu preduzima prilično čudne i nelogične radnje u ovom postupku. Prvo što smo mogli da primetimo jeste da pravne kvalifikacije dela koja se stavlja na teret načelniku beogradske policije Veselinu Miliću ne odgovaraju činjeničnom opisu događaja. Nisam imao uvid u naredbu o sprovođenju istrage, ali ako je tačno da se u njoj navodi da je on “namamio” žrtvu u restoran “27”, onda se nikako ne može raditi o krivičnom delu pomoći učiniocu posle izvršenja krivičnog dela ili delu neprijavljivanja krivičnog dela, već o saučesništvu. Ako vi nekome stavljate na teret da je “namamio” oštećenog kojem je potom oduzet život, onda se on tereti za krivično delo teškog ubistva na podmukao način. Veoma je neuobičajeno u tužilačkoj praksi da tužilac na početku postupka primeni lakšu pravnu kvalifikaciju od one koja proizlazi iz opisanih činjenica. U istragu se obično ulazi sa težom kvalifikacijom, pa se ona kasnije, ukoliko istraga pokaže da je reč o nečem drugom ili lakšem, prilikom podizanja optužnice može prekvalifikovati u lakše krivično delo.
Osim toga, vrlo je neuobičajen način na koji VJT u Beogradu komunicira sa javnošću. Praktično nas zasipa saopštenjima: oglašavaju se na svakih nekoliko dana, a ponekad i češće. To je potpuno van uobičajene prakse javnih tužilaštava, a još je čudnije to što su neka saopštenja u suprotnosti sa onim što je navedeno u prethodnim.
Na kraju je iznenađenje predstavljalo poslednje saopštenje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, u kojem se navodi da je krivična prijava odbačena u odnosu na jedno krivično delo, dok je za drugo krivično delo gonjenje nastavljeno. U slučaju načelnika Milića preostalo je samo delo neprijavljivanje krivičnog dela. To je potpuno van tužilačke prakse, a pitanje je i da li je zakonito da javni tužilac odbaci samo jednu pravnu kvalifikaciju krivičnog dela. Ovde je reč o jednom događaju. Za taj događaj tužilaštvo je ocenilo da su u radnjama prijavljenog Veselina Milića izvršena dva krivična dela. Kada se krivična prijava odbacuje, ona se odbacuje u odnosu na ceo prijavljeni događaj i sva krivična dela koja bi iz njega mogla proisteći. Da se krivična prijava odbaci u odnosu na jednu pravnu kvalifikaciju, a da se za drugu kvalifikaciju nastavi krivično gonjenje, nešto je što dosadašnja tužilačka praksa ne poznaje.
U kom bi slučaju tužilaštvo moglo da odustane od jednog, a nastavi gonjenje po drugom krivičnom kvalifikativu? I kada se može odbaciti krivična prijava u ovom delu istrage?
Zakon propisuje više razloga za odbacivanje krivične prijave, a u konkretnom slučaju se radi o tome da ne postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Dakle, iz same zakonske formulacije je jasno da se, kada se radi o istom događaju, krivična prijava odbacuje za svako od krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti. Drugačija bi bila situacija kada bi krivična prijava obuhvatala više potpuno odvojenih događaja. Na primer, ako imate jedan događaj od 5. maja, drugi od 10. juna i treći od 20. jula, i ako ti događaji nisu međusobno povezani, tada je moguće delimično odbaciti krivičnu prijavu u odnosu na neki od tih događaja. Međutim, ako je reč o jednom događaju i jednoj radnji osumnjičenog, ne možete jedan deo prijave odbaciti a za drugi nastaviti krivično gonjenje.
Krajnje je neobično da u saopštenju stoji da je krivična prijava odbačena u trenutku dok se vodi istraga povodom ubistva Nešovića. Ako je naredbom o sprovođenju istrage obuhvaćen i Milić, onda se krivična prijava u odnosu na Milića više ne može odbacivati, jer je ona već rešena donošenjem naredbe o sprovođenju istrage. Onog trenutka kada je doneta naredba o sprovođenju istrage, krivična prijava, u procesno-pravnom smislu, više ne postoji kao nerešena prijava. To nisu samo neobične procesne situacije. To su stvari sa kojima se ja, tokom svoje tužilačke prakse, do sada nisam susretao. A VJT u Beogradu, uprkos svim saopštenjima koja objavljuje, nije nam objasnio ove nelogičnosti i neuobičajenosti.
U javnosti postoji ogromna sumnja u ovaj proces, mnogima deluje da je on kontradiktoran upravo zbog postojanja političkog pritiska da se neke stvari zataškaju. Da li smatrate da su nelogičnosti na koje ukazujete već dovoljne da se u predmet uključi Vrhovno javno tužilaštvo?
Mislim da već sada postoje razlozi da se Vrhovno javno tužilaštvo uključi u proces, da izvrši uvid u predmet, da sagleda šta se u njemu zapravo zbiva i da po potrebi izda obavezno uputstvo.
[caption id="attachment_5000742" align="alignright" width="225"] ...[/caption]
Kako stvari stoje sa “propustima” policije? Dva dana tužilaštvo nije znalo da se ovo krivično delo uopšte desilo.
Jedan od osumnjičenih je visoki policijski funkcioner. Ako je bio uključen u događaj i ako je tačno ono što mu je krivičnom prijavom stavljeno na teret, možemo samo da pretpostavimo kakve su sve opstrukcije postojale unutar policije. Sve radnje preduzimane su sa velikim zakašnjenjem, što je, naravno, dodatno otežalo postupak. Za to ne možemo kriviti tužilaštvo niti policijske operativce koji neposredno postupaju u ovom predmetu. Naprotiv, možemo imati razumevanja za okolnosti u kojima rade, jer je njihovo postupanje izuzetno otežano ukoliko se istraga opstruiše sa samog vrha policije.
Može li se reći da je celokupna konfuzija o kojoj govorimo upravo posledica raznih opstrukcija? Možda kombinovana sa nestručnošću nekih tužilaca?
Teško je proceniti šta su razlozi za ovakav razvoj događaja. Prve informacije u javnosti su objavljene tako da se stekao utisak da je uloga Veselina Milića u ovom slučaju bila izuzetno značajna. Govorimo o čoveku koji je logično, zbog funkcije koju je obavljao i položaja na kojem se donedavno nalazio, bio najzanimljiviji javnosti. Sama informacija da je jedan od najviših funkcionera osumnjičen u ovako teškom slučaju predstavljala je veliki šok. Posmatrano kroz policijsku hijerarhiju, reč je o funkcioneru koji se nalazio neposredno ispod direktora policije, praktično na drugom nivou policijske piramide, gledano od vrha nadole.
Prve informacije nisu ukazivale samo na to da je bio umešan već da je praktično rukovodio uništavanjem tragova i zataškavanjem događaja u kojem je jedno lice lišeno života. Prema opisu koji je dospeo u javnost – iako ne znamo da li je u potpunosti tačan – čak se navodilo da je pokojnog oštećenog, kako rekoh, “namamio” da dođe na mesto događaja. To je scenario koji deluje gotovo neverovatno. Kada biste uredniku ponudili rukopis romana sa takvim zapletom, verovatno bi vam rekao da je priča nerealna. Upravo zato je sve ovo predstavljalo strašan šok za celokupnu javnost i sasvim je razumljiva njena potreba da o ovom postupku bude obaveštena.
Međutim, iz saopštenja tužilaštva stiče se utisak da se Milićeva uloga u čitavom događaju kontinuirano umanjuje. Da li je to zaista rezultat do sada sprovedenih dokaznih radnji i novih saznanja prikupljenih tokom istrage ili je reč o relativizaciji njegove uloge iz nekog drugog razloga, teško je utvrditi. Ipak, imajući u vidu sve čudne i neuobičajene poteze VJT u Beogradu o kojima sam govorio, sasvim je opravdano sumnjati da se radi o relativizaciji odgovornosti i da neko sa veoma visokog položaja pokušava da zaštiti Milića.
Već je odavno postalo uobičajeno da predsednik Srbije izlazi u javnost sa vrlo osetljivim detaljima iz istražnog i predistražnog postupka u slučaju teških krivičnih dela. Ko bi morao institucionalno da reaguje na ovu pojavu, s obzirom na to da je u pitanju eklatantno kršenje zakona?
Svakako je u pitanju kršenje zakona. Ali čak i da nije, takvo postupanje u najmanju ruku predstavlja kontaminaciju istrage. Nedopustivo je da funkcioner, ili bilo koje drugo lice koje nema nikakve nadležnosti u vođenju krivičnog postupka, iznosi informacije o preduzetim radnjama, do tada prikupljenim saznanjima i dokazima u istražnom i predistražnom postupku. Kada takve izjave dolaze sa najvišeg političkog nivoa, odnosno od predsednika države, problem je još ozbiljniji. Predsednik nije samo visoki politički funkcioner već je, prema svom političkom autoritetu, nesumnjivo najmoćnija i najuticajnija politička figura u zemlji, bez obzira na formalna ovlašćenja. Takvo postupanje predstavlja nedozvoljeni uticaj na rad javnog tužilaštva i policije.
Postupajući javni tužilac svakako bi trebalo da o nedozvoljenom mešanju obavesti, pre svega, svog neposrednog starešinu, odnosno glavnog javnog tužioca, a ovaj Visoki savet tužilaštva, koji bi potom trebalo da reaguje na ovakve pojave. Pred VST i ranije su pokretana pitanja nedozvoljenog političkog uticaja, uključujući i izjave predsednika Republike. Ipak, koliko je meni poznato, ovo telo do sada nije reagovalo kada je pritisak dolazio sa najvišeg političkog nivoa. Reagovalo je uglavnom u slučajevima kada su kritike ili pritisci dolazili iz medija, dok su izjave najviših državnih funkcionera ostajale bez odgovarajuće institucionalne reakcije. U ovom slučaju izostalo je i obraćanje VJT u Beogradu Visokom savetu tužilaštva. Istovremeno, izostala je i samostalna reakcija VST, i za nju nije bilo potrebno nikakvo formalno obraćanje, pošto se stvar odigrava u javnosti.
S druge strane, beogradski VJT je oštro reagovao na tekst koji se pojavio u “Radaru”, a u kojem se navodi da saopštenje ovog tužilaštva sadrži neistine. Naime, VJT je tvrdio da se svi osumnjičeni osim Milića brane ćutanjem, a “Radar” je ponudio jasne dokaze da to nije tačno. Tužilaštvo je utvrdilo da ovaj medij ugrožava proces. Kako gledate na ovo?
“Radar” je upoznao javnost sa tim da VJT u Beogradu saopštava neistine. Objavio je zapisnike sa saslušanja osumnjičenih, iz kojih se jasno vidi da su pojedini od njih izneli odbranu, odnosno da se nisu branili ćutanjem, kako je to VJT saopštio. U ovom slučaju nije postojao nikakav osnov za reakciju tužilaštva. Potpuno je neprihvatljivo, rekao bih i nedopušteno, da javno tužilaštvo dovodi javnost u zabludu objavljivanjem saopštenja koje sadrži netačne informacije.
Istraga jeste faza krivičnog postupka u kojoj je javnost ograničena. Dozvoljena je takozvana stranačka javnost, što znači da sa pojedinostima iz istrage mogu biti upoznati javni tužilac, osumnjičeni i njegov branilac, i u određenoj meri oštećeni. To su lica kojima su informacije iz istrage dostupne u skladu sa zakonom. Ovde je, međutim, reč o tome da je “Radar” informacije pribavio od samih osumnjičenih, odnosno od njihovih branilaca. Dakle, ne radi se o nedozvoljenom curenju informacija iz tužilaštva, policije ili nekog drugog državnog organa. Tajnost istrage ustanovljena je, između ostalog, i u interesu osumnjičenog. Osumnjičeni ima pravo da bude upoznat sa sadržajem zapisnika koji se na njega odnose, a nema obavezu čuvanja podataka iz istrage kakvu imaju javni tužilac, policija i drugi državni organi.
Razumljivo je da javno tužilaštvo ne može da izlazi u javnost sa svim informacijama kojima raspolaže i da određene podatke mora da čuva radi zaštite interesa istrage. Međutim, tužilaštvo ne sme da objavljuje neistinite informacije. Kada javni tužilac izađe u javnost sa informacijom koja nije tačna, osumnjičeni imaju puno pravo da takvo saopštenje demantuju, pa i objavljivanjem zapisnika koji su im zakonito dostupni i na koje imaju pravo.
Ovaj slučaj samo je jedan od mnogih koji govore o tome da tužilaštvo ima velikih problema u komunikaciji sa javnošću, koja je za neke slučajeva – sasvim razumljivo – veoma zainteresovana.
Tačno je da nemamo tradiciju dobre komunikacije između javnog tužilaštva, medija i građana. Naprotiv, javna tužilaštva dugo su negovala praksu ćutanja i izbegavanja javnosti. Kada bi se i oglasila, činila su to uglavnom zastarelim putem – saopštenjima. U predmetima za koje postoji veliko i opravdano interesovanje javnosti bilo bi prirodno da tužilaštvo organizuje konferenciju za medije i omogući novinarima da postavljaju pitanja. Naravno, na sva pitanja ne može i ne treba da odgovori, naročito ako bi to ugrozilo istragu, ali bi moralo da pruži dovoljno proverenih i jasnih informacija.
Loša komunikacija je jedan od uzroka velikog nepoverenja građana u pravosudne organe. Kada bi tužilaštvo blagovremeno, jasno i odgovorno komuniciralo, stepen nepoverenja bio bi znatno manji. Izbegavanje komunikacije ostavlja prostor za različite spekulacije, teorije zavere i scenarije koji često nemaju uporište u stvarnosti. Zbog nedostatka informacija tužilaštvo u očima javnosti ponekad izgleda još zatvorenije i problematičnije nego što zaista jeste.
Međutim, ovo što je uradio VJT u Beogradu nije posledica loše komunikacije, u pitanju je iznošenje neistina.
Da se vratimo na slučaj. Pojedini pravnici su u javnosti tvrdili da bi ovaj predmet zapravo trebalo da vodi Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, jer u njemu, kako kažu, postoje elementi organizovanog kriminala. Kako vi to ocenjujete?
Nemam dovoljno informacija da bih mogao da dam jasnu ocenu. Da li bi u ovom slučaju mogli da postoje elementi organizovanog kriminala? Moguće je. Ukoliko se utvrdi da postoje, predmet bi onda trebalo da preuzme TOK. Međutim, same pravne kvalifikacije krivičnih dela koje su do sada pomenute nisu dovoljne da bi se zasnovala stvarna nadležnost ovog tužilaštva. Ako bi se pak pokazalo da je postojala organizovana kriminalna grupa, onda bi TOK mogao da zasnuje svoju nadležnost. Bez uvida u predmet i dokaze ipak ne možemo odgovorno izneti konačan zaključak. U svakom slučaju, smatram da bi TOK trebalo na određeni način da prati ovaj predmet. To bi trebalo, kako rekoh, da čini i Vrhovno javno tužilaštvo.
Proceduralno bi Vrhovno javno tužilaštvo moglo da dodeli predmet Tužilaštvu za organizovani kriminal, kako se desilo i u procesu za pad novosadske nadstrešnice?
Ukoliko bi VJT u Beogradu tokom postupka utvrdio da je za predmet nadležan TOK, trebalo bi da mu dostavi predmet na dalje postupanje. Međutim, imajući u vidu odnose između VJT u Beogradu i TOK-a, kao i odnose sa VJT sa Vrhovnim javnim tužilaštvom, takav scenario deluje prilično nerealan. Zbog toga mislim da bi do promene nadležnosti moglo da dođe jedino intervencijom Vrhovnog javnog tužilaštva, slično onome što smo, kako rekoste, videli u procesu za pad nadstrešnice u Novom Sadu.
Spomenuli ste loše odnose VJT u Beogradu sa TOK-om i Vrhovnim javnim tužilaštvom. U javnosti je bilo dosta reči o tome da se VJT u Beogradu nalazi pod čvrstom kontrolom izvršne vlasti. Delite li to mišljenje?
Tako izgleda. Ne mogu da tvrdim da je to zaista tako, ali sve što se može videti u javnosti ostavlja takav utisak. O postupanju glavnog javnog tužioca VJT u Beogradu pisao sam i u jednom tekstu upravo za “Radar”. Moj utisak je da predsednik Srbije ne mora čak ni neposredno da mu kaže šta očekuje od njega. Tužilac Stefanović, čini se, veoma dobro prepoznaje šta se od njega očekuje u određenoj situaciji i to zatim prilično revnosno sprovodi. Smatram da je VJT u Beogradu tužilaštvo koje je izloženo najvećem uticaju izvršne i zakonodavne, odnosno političke vlasti. Rekao bih čak da nije reč samo o uticaju, već da ono deluje kao da je gotovo potpuno pod kontrolom izvršne vlasti. Voleo bih da me taj utisak vara. Međutim, sve čemu smo svedočili tokom poslednjih nekoliko godina govori da stvari tako stoje. Tome doprinose i javni stavovi koje Stefanović i njegovi najbliži saradnici javno zastupaju. Na osnovu njih jasno je da je njihova vizija tužilaštva sledeća: ono treba da bude mač u rukama izvršne vlasti!
[caption id="attachment_5000722" align="aligncenter" width="1200"] ...[/caption]
Da li, na osnovu svega što se do sada dogodilo, uopšte možemo govoriti o mogućnosti sudskog postupka koji će zadovoljiti pravo i pravdu ili je predmet “27” već sada, na osnovu dostupnih informacija, nepovratno kontaminiran?
Čini mi se da je ovaj postupak već u toj meri kontaminiran da će biti veoma teško naknadno otkloniti sve posledice dosadašnjih propusta. Objektivno posmatrano, predmet je od samog početka bio izuzetno težak. Kada za tako teško krivično delo saznate tek dva dana nakon njegovog izvršenja, vi se nalazite u ozbiljnom problemu. Za dva dana lice mesta može biti promenjeno na mnogo načina. Tragovi mogu biti uklonjeni, prostor opran i dezinfikovan, a predmeti pomereni ili uništeni. Teško je očekivati da ćete prilikom uviđaja, sprovedenog tek nakon toliko vremena, zateći sve ono što bi moglo biti značajno za postupak. Isto važi i za tragove na osumnjičenima. Posle upotrebe vatrenog oružja, na rukama, garderobi i telu mogu ostati takozvane GSR čestice, odnosno tragovi koji mogu ukazati na to da je neko pucao ili se nalazio u neposrednoj blizini pucnjave. Međutim, posle dva dana oni mogu biti uklonjeni, garderoba oprana, a ljudi okupani. Tužilaštvo je, dakle, od početka imalo veoma tešku poziciju, jer se u postupak uključilo sa velikim zakašnjenjem.
Na to se zatim nadovezuje sve ono što se dešavalo kasnije. Nama je, nažalost, postalo gotovo uobičajeno da predsednik Republike na konferencijama za medije govori o konkretnim krivičnim predmetima i iznosi detalje iz predistražnog i istražnog postupka. Međutim, to nije normalno. U kojoj uređenoj državi šef države, bilo da je reč o predsedniku ili monarhu, javno iznosi detalje o konkretnom krivičnom delu? To ne bi trebalo da radi čak ni predsednik vlade, koji operativno vodi državnu politiku. Za vođenje krivičnih postupaka postoje nadležni organi. Poseban problem je to što predsednik iznosi veliki broj informacija koje mu po zakonu ne bi smele biti dostupne. Postavlja se pitanje kako su podaci iz predistražnog postupka ili istrage uopšte dospeli do njega. Do njega su mogli stići jedino tako što su mu ih preneli ljudi koji postupaju u predmetu, iako za to ne postoji zakonski osnov.
Sve ukazuje na to da je predmet ozbiljno kontaminiran i da će biti veoma teško obezbediti postupak koji bi javnost mogla da prepozna kao pravičan i nezavisan. Teško je očekivati da će se ovaj postupak završiti tako da možemo reći da je pravda na kraju zaista zadovoljena.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića',
pubdate: '2026-06-17 23:36:01',
authors: authors,
sections: "Vreme",
tags: "Aleksandar Nešović Baja,Ubistvo na Senjaku,Veselin Milić,Visoki savet tužilaštva",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića',
'pageContent': 'Radovan Lazić je jedan od retkih tužilaca koji ne strahuju da u javnosti iznesu svoje decentne stavove o stanju i aktuelnim dešavanjima u pravosuđu. Nekadašnji je član Državnog veća tužilaca (prethodnik Visokog saveta tužilaštva), što mu je omogućilo da tužilački sistem sagledava iz različitih uglova. Danas je javni tužilac u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu i predsednik Upravnog odbora Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS).
U razgovoru za “Vreme”, Lazić ocenjuje da predmet ubistva na Senjaku prate brojni neuobičajeni i teško objašnjivi potezi Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, zbog čega se, kako kaže, opravdano može posumnjati da je reč o pokušaju relativizacije odgovornosti visokog policijskog funkcionera Veselina Milića, odnosno da ga neko sa veoma visokog položaja nastoji zaštititi. Smatra da već sada postoje razlozi da se u predmet uključi Vrhovno javno tužilaštvo, izvrši uvid u spis i utvrdi šta se u njemu zaista dešava.
Međutim, dodaje da mu se čini kako je predmet već sada toliko kontaminiran da je teško da će se ovaj postupak završiti tako da možemo reći da je pravda na kraju zadovoljena.
“VREME”: Po ovome što ste do sada videli i saznali, zvanično ili putem medija, koje ključne procesne i pravne probleme prepoznajete u slučaju ubistva Aleksandra Nešovića u restoranu “27” u beogradskom naselju Senjak? Koje su nelogičnosti i kontradikcije u postupanju Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, a koje u postupanju policije?
RADOVAN LAZIĆ: Od samog početka VJT u Beogradu preduzima prilično čudne i nelogične radnje u ovom postupku. Prvo što smo mogli da primetimo jeste da pravne kvalifikacije dela koja se stavlja na teret načelniku beogradske policije Veselinu Miliću ne odgovaraju činjeničnom opisu događaja. Nisam imao uvid u naredbu o sprovođenju istrage, ali ako je tačno da se u njoj navodi da je on “namamio” žrtvu u restoran “27”, onda se nikako ne može raditi o krivičnom delu pomoći učiniocu posle izvršenja krivičnog dela ili delu neprijavljivanja krivičnog dela, već o saučesništvu. Ako vi nekome stavljate na teret da je “namamio” oštećenog kojem je potom oduzet život, onda se on tereti za krivično delo teškog ubistva na podmukao način. Veoma je neuobičajeno u tužilačkoj praksi da tužilac na početku postupka primeni lakšu pravnu kvalifikaciju od one koja proizlazi iz opisanih činjenica. U istragu se obično ulazi sa težom kvalifikacijom, pa se ona kasnije, ukoliko istraga pokaže da je reč o nečem drugom ili lakšem, prilikom podizanja optužnice može prekvalifikovati u lakše krivično delo.
Osim toga, vrlo je neuobičajen način na koji VJT u Beogradu komunicira sa javnošću. Praktično nas zasipa saopštenjima: oglašavaju se na svakih nekoliko dana, a ponekad i češće. To je potpuno van uobičajene prakse javnih tužilaštava, a još je čudnije to što su neka saopštenja u suprotnosti sa onim što je navedeno u prethodnim.
Na kraju je iznenađenje predstavljalo poslednje saopštenje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, u kojem se navodi da je krivična prijava odbačena u odnosu na jedno krivično delo, dok je za drugo krivično delo gonjenje nastavljeno. U slučaju načelnika Milića preostalo je samo delo neprijavljivanje krivičnog dela. To je potpuno van tužilačke prakse, a pitanje je i da li je zakonito da javni tužilac odbaci samo jednu pravnu kvalifikaciju krivičnog dela. Ovde je reč o jednom događaju. Za taj događaj tužilaštvo je ocenilo da su u radnjama prijavljenog Veselina Milića izvršena dva krivična dela. Kada se krivična prijava odbacuje, ona se odbacuje u odnosu na ceo prijavljeni događaj i sva krivična dela koja bi iz njega mogla proisteći. Da se krivična prijava odbaci u odnosu na jednu pravnu kvalifikaciju, a da se za drugu kvalifikaciju nastavi krivično gonjenje, nešto je što dosadašnja tužilačka praksa ne poznaje.
U kom bi slučaju tužilaštvo moglo da odustane od jednog, a nastavi gonjenje po drugom krivičnom kvalifikativu? I kada se može odbaciti krivična prijava u ovom delu istrage?
Zakon propisuje više razloga za odbacivanje krivične prijave, a u konkretnom slučaju se radi o tome da ne postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Dakle, iz same zakonske formulacije je jasno da se, kada se radi o istom događaju, krivična prijava odbacuje za svako od krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti. Drugačija bi bila situacija kada bi krivična prijava obuhvatala više potpuno odvojenih događaja. Na primer, ako imate jedan događaj od 5. maja, drugi od 10. juna i treći od 20. jula, i ako ti događaji nisu međusobno povezani, tada je moguće delimično odbaciti krivičnu prijavu u odnosu na neki od tih događaja. Međutim, ako je reč o jednom događaju i jednoj radnji osumnjičenog, ne možete jedan deo prijave odbaciti a za drugi nastaviti krivično gonjenje.
Krajnje je neobično da u saopštenju stoji da je krivična prijava odbačena u trenutku dok se vodi istraga povodom ubistva Nešovića. Ako je naredbom o sprovođenju istrage obuhvaćen i Milić, onda se krivična prijava u odnosu na Milića više ne može odbacivati, jer je ona već rešena donošenjem naredbe o sprovođenju istrage. Onog trenutka kada je doneta naredba o sprovođenju istrage, krivična prijava, u procesno-pravnom smislu, više ne postoji kao nerešena prijava. To nisu samo neobične procesne situacije. To su stvari sa kojima se ja, tokom svoje tužilačke prakse, do sada nisam susretao. A VJT u Beogradu, uprkos svim saopštenjima koja objavljuje, nije nam objasnio ove nelogičnosti i neuobičajenosti.
U javnosti postoji ogromna sumnja u ovaj proces, mnogima deluje da je on kontradiktoran upravo zbog postojanja političkog pritiska da se neke stvari zataškaju. Da li smatrate da su nelogičnosti na koje ukazujete već dovoljne da se u predmet uključi Vrhovno javno tužilaštvo?
Mislim da već sada postoje razlozi da se Vrhovno javno tužilaštvo uključi u proces, da izvrši uvid u predmet, da sagleda šta se u njemu zapravo zbiva i da po potrebi izda obavezno uputstvo.
[caption id="attachment_5000742" align="alignright" width="225"] ...[/caption]
Kako stvari stoje sa “propustima” policije? Dva dana tužilaštvo nije znalo da se ovo krivično delo uopšte desilo.
Jedan od osumnjičenih je visoki policijski funkcioner. Ako je bio uključen u događaj i ako je tačno ono što mu je krivičnom prijavom stavljeno na teret, možemo samo da pretpostavimo kakve su sve opstrukcije postojale unutar policije. Sve radnje preduzimane su sa velikim zakašnjenjem, što je, naravno, dodatno otežalo postupak. Za to ne možemo kriviti tužilaštvo niti policijske operativce koji neposredno postupaju u ovom predmetu. Naprotiv, možemo imati razumevanja za okolnosti u kojima rade, jer je njihovo postupanje izuzetno otežano ukoliko se istraga opstruiše sa samog vrha policije.
Može li se reći da je celokupna konfuzija o kojoj govorimo upravo posledica raznih opstrukcija? Možda kombinovana sa nestručnošću nekih tužilaca?
Teško je proceniti šta su razlozi za ovakav razvoj događaja. Prve informacije u javnosti su objavljene tako da se stekao utisak da je uloga Veselina Milića u ovom slučaju bila izuzetno značajna. Govorimo o čoveku koji je logično, zbog funkcije koju je obavljao i položaja na kojem se donedavno nalazio, bio najzanimljiviji javnosti. Sama informacija da je jedan od najviših funkcionera osumnjičen u ovako teškom slučaju predstavljala je veliki šok. Posmatrano kroz policijsku hijerarhiju, reč je o funkcioneru koji se nalazio neposredno ispod direktora policije, praktično na drugom nivou policijske piramide, gledano od vrha nadole.
Prve informacije nisu ukazivale samo na to da je bio umešan već da je praktično rukovodio uništavanjem tragova i zataškavanjem događaja u kojem je jedno lice lišeno života. Prema opisu koji je dospeo u javnost – iako ne znamo da li je u potpunosti tačan – čak se navodilo da je pokojnog oštećenog, kako rekoh, “namamio” da dođe na mesto događaja. To je scenario koji deluje gotovo neverovatno. Kada biste uredniku ponudili rukopis romana sa takvim zapletom, verovatno bi vam rekao da je priča nerealna. Upravo zato je sve ovo predstavljalo strašan šok za celokupnu javnost i sasvim je razumljiva njena potreba da o ovom postupku bude obaveštena.
Međutim, iz saopštenja tužilaštva stiče se utisak da se Milićeva uloga u čitavom događaju kontinuirano umanjuje. Da li je to zaista rezultat do sada sprovedenih dokaznih radnji i novih saznanja prikupljenih tokom istrage ili je reč o relativizaciji njegove uloge iz nekog drugog razloga, teško je utvrditi. Ipak, imajući u vidu sve čudne i neuobičajene poteze VJT u Beogradu o kojima sam govorio, sasvim je opravdano sumnjati da se radi o relativizaciji odgovornosti i da neko sa veoma visokog položaja pokušava da zaštiti Milića.
Već je odavno postalo uobičajeno da predsednik Srbije izlazi u javnost sa vrlo osetljivim detaljima iz istražnog i predistražnog postupka u slučaju teških krivičnih dela. Ko bi morao institucionalno da reaguje na ovu pojavu, s obzirom na to da je u pitanju eklatantno kršenje zakona?
Svakako je u pitanju kršenje zakona. Ali čak i da nije, takvo postupanje u najmanju ruku predstavlja kontaminaciju istrage. Nedopustivo je da funkcioner, ili bilo koje drugo lice koje nema nikakve nadležnosti u vođenju krivičnog postupka, iznosi informacije o preduzetim radnjama, do tada prikupljenim saznanjima i dokazima u istražnom i predistražnom postupku. Kada takve izjave dolaze sa najvišeg političkog nivoa, odnosno od predsednika države, problem je još ozbiljniji. Predsednik nije samo visoki politički funkcioner već je, prema svom političkom autoritetu, nesumnjivo najmoćnija i najuticajnija politička figura u zemlji, bez obzira na formalna ovlašćenja. Takvo postupanje predstavlja nedozvoljeni uticaj na rad javnog tužilaštva i policije.
Postupajući javni tužilac svakako bi trebalo da o nedozvoljenom mešanju obavesti, pre svega, svog neposrednog starešinu, odnosno glavnog javnog tužioca, a ovaj Visoki savet tužilaštva, koji bi potom trebalo da reaguje na ovakve pojave. Pred VST i ranije su pokretana pitanja nedozvoljenog političkog uticaja, uključujući i izjave predsednika Republike. Ipak, koliko je meni poznato, ovo telo do sada nije reagovalo kada je pritisak dolazio sa najvišeg političkog nivoa. Reagovalo je uglavnom u slučajevima kada su kritike ili pritisci dolazili iz medija, dok su izjave najviših državnih funkcionera ostajale bez odgovarajuće institucionalne reakcije. U ovom slučaju izostalo je i obraćanje VJT u Beogradu Visokom savetu tužilaštva. Istovremeno, izostala je i samostalna reakcija VST, i za nju nije bilo potrebno nikakvo formalno obraćanje, pošto se stvar odigrava u javnosti.
S druge strane, beogradski VJT je oštro reagovao na tekst koji se pojavio u “Radaru”, a u kojem se navodi da saopštenje ovog tužilaštva sadrži neistine. Naime, VJT je tvrdio da se svi osumnjičeni osim Milića brane ćutanjem, a “Radar” je ponudio jasne dokaze da to nije tačno. Tužilaštvo je utvrdilo da ovaj medij ugrožava proces. Kako gledate na ovo?
“Radar” je upoznao javnost sa tim da VJT u Beogradu saopštava neistine. Objavio je zapisnike sa saslušanja osumnjičenih, iz kojih se jasno vidi da su pojedini od njih izneli odbranu, odnosno da se nisu branili ćutanjem, kako je to VJT saopštio. U ovom slučaju nije postojao nikakav osnov za reakciju tužilaštva. Potpuno je neprihvatljivo, rekao bih i nedopušteno, da javno tužilaštvo dovodi javnost u zabludu objavljivanjem saopštenja koje sadrži netačne informacije.
Istraga jeste faza krivičnog postupka u kojoj je javnost ograničena. Dozvoljena je takozvana stranačka javnost, što znači da sa pojedinostima iz istrage mogu biti upoznati javni tužilac, osumnjičeni i njegov branilac, i u određenoj meri oštećeni. To su lica kojima su informacije iz istrage dostupne u skladu sa zakonom. Ovde je, međutim, reč o tome da je “Radar” informacije pribavio od samih osumnjičenih, odnosno od njihovih branilaca. Dakle, ne radi se o nedozvoljenom curenju informacija iz tužilaštva, policije ili nekog drugog državnog organa. Tajnost istrage ustanovljena je, između ostalog, i u interesu osumnjičenog. Osumnjičeni ima pravo da bude upoznat sa sadržajem zapisnika koji se na njega odnose, a nema obavezu čuvanja podataka iz istrage kakvu imaju javni tužilac, policija i drugi državni organi.
Razumljivo je da javno tužilaštvo ne može da izlazi u javnost sa svim informacijama kojima raspolaže i da određene podatke mora da čuva radi zaštite interesa istrage. Međutim, tužilaštvo ne sme da objavljuje neistinite informacije. Kada javni tužilac izađe u javnost sa informacijom koja nije tačna, osumnjičeni imaju puno pravo da takvo saopštenje demantuju, pa i objavljivanjem zapisnika koji su im zakonito dostupni i na koje imaju pravo.
Ovaj slučaj samo je jedan od mnogih koji govore o tome da tužilaštvo ima velikih problema u komunikaciji sa javnošću, koja je za neke slučajeva – sasvim razumljivo – veoma zainteresovana.
Tačno je da nemamo tradiciju dobre komunikacije između javnog tužilaštva, medija i građana. Naprotiv, javna tužilaštva dugo su negovala praksu ćutanja i izbegavanja javnosti. Kada bi se i oglasila, činila su to uglavnom zastarelim putem – saopštenjima. U predmetima za koje postoji veliko i opravdano interesovanje javnosti bilo bi prirodno da tužilaštvo organizuje konferenciju za medije i omogući novinarima da postavljaju pitanja. Naravno, na sva pitanja ne može i ne treba da odgovori, naročito ako bi to ugrozilo istragu, ali bi moralo da pruži dovoljno proverenih i jasnih informacija.
Loša komunikacija je jedan od uzroka velikog nepoverenja građana u pravosudne organe. Kada bi tužilaštvo blagovremeno, jasno i odgovorno komuniciralo, stepen nepoverenja bio bi znatno manji. Izbegavanje komunikacije ostavlja prostor za različite spekulacije, teorije zavere i scenarije koji često nemaju uporište u stvarnosti. Zbog nedostatka informacija tužilaštvo u očima javnosti ponekad izgleda još zatvorenije i problematičnije nego što zaista jeste.
Međutim, ovo što je uradio VJT u Beogradu nije posledica loše komunikacije, u pitanju je iznošenje neistina.
Da se vratimo na slučaj. Pojedini pravnici su u javnosti tvrdili da bi ovaj predmet zapravo trebalo da vodi Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, jer u njemu, kako kažu, postoje elementi organizovanog kriminala. Kako vi to ocenjujete?
Nemam dovoljno informacija da bih mogao da dam jasnu ocenu. Da li bi u ovom slučaju mogli da postoje elementi organizovanog kriminala? Moguće je. Ukoliko se utvrdi da postoje, predmet bi onda trebalo da preuzme TOK. Međutim, same pravne kvalifikacije krivičnih dela koje su do sada pomenute nisu dovoljne da bi se zasnovala stvarna nadležnost ovog tužilaštva. Ako bi se pak pokazalo da je postojala organizovana kriminalna grupa, onda bi TOK mogao da zasnuje svoju nadležnost. Bez uvida u predmet i dokaze ipak ne možemo odgovorno izneti konačan zaključak. U svakom slučaju, smatram da bi TOK trebalo na određeni način da prati ovaj predmet. To bi trebalo, kako rekoh, da čini i Vrhovno javno tužilaštvo.
Proceduralno bi Vrhovno javno tužilaštvo moglo da dodeli predmet Tužilaštvu za organizovani kriminal, kako se desilo i u procesu za pad novosadske nadstrešnice?
Ukoliko bi VJT u Beogradu tokom postupka utvrdio da je za predmet nadležan TOK, trebalo bi da mu dostavi predmet na dalje postupanje. Međutim, imajući u vidu odnose između VJT u Beogradu i TOK-a, kao i odnose sa VJT sa Vrhovnim javnim tužilaštvom, takav scenario deluje prilično nerealan. Zbog toga mislim da bi do promene nadležnosti moglo da dođe jedino intervencijom Vrhovnog javnog tužilaštva, slično onome što smo, kako rekoste, videli u procesu za pad nadstrešnice u Novom Sadu.
Spomenuli ste loše odnose VJT u Beogradu sa TOK-om i Vrhovnim javnim tužilaštvom. U javnosti je bilo dosta reči o tome da se VJT u Beogradu nalazi pod čvrstom kontrolom izvršne vlasti. Delite li to mišljenje?
Tako izgleda. Ne mogu da tvrdim da je to zaista tako, ali sve što se može videti u javnosti ostavlja takav utisak. O postupanju glavnog javnog tužioca VJT u Beogradu pisao sam i u jednom tekstu upravo za “Radar”. Moj utisak je da predsednik Srbije ne mora čak ni neposredno da mu kaže šta očekuje od njega. Tužilac Stefanović, čini se, veoma dobro prepoznaje šta se od njega očekuje u određenoj situaciji i to zatim prilično revnosno sprovodi. Smatram da je VJT u Beogradu tužilaštvo koje je izloženo najvećem uticaju izvršne i zakonodavne, odnosno političke vlasti. Rekao bih čak da nije reč samo o uticaju, već da ono deluje kao da je gotovo potpuno pod kontrolom izvršne vlasti. Voleo bih da me taj utisak vara. Međutim, sve čemu smo svedočili tokom poslednjih nekoliko godina govori da stvari tako stoje. Tome doprinose i javni stavovi koje Stefanović i njegovi najbliži saradnici javno zastupaju. Na osnovu njih jasno je da je njihova vizija tužilaštva sledeća: ono treba da bude mač u rukama izvršne vlasti!
[caption id="attachment_5000722" align="aligncenter" width="1200"] ...[/caption]
Da li, na osnovu svega što se do sada dogodilo, uopšte možemo govoriti o mogućnosti sudskog postupka koji će zadovoljiti pravo i pravdu ili je predmet “27” već sada, na osnovu dostupnih informacija, nepovratno kontaminiran?
Čini mi se da je ovaj postupak već u toj meri kontaminiran da će biti veoma teško naknadno otkloniti sve posledice dosadašnjih propusta. Objektivno posmatrano, predmet je od samog početka bio izuzetno težak. Kada za tako teško krivično delo saznate tek dva dana nakon njegovog izvršenja, vi se nalazite u ozbiljnom problemu. Za dva dana lice mesta može biti promenjeno na mnogo načina. Tragovi mogu biti uklonjeni, prostor opran i dezinfikovan, a predmeti pomereni ili uništeni. Teško je očekivati da ćete prilikom uviđaja, sprovedenog tek nakon toliko vremena, zateći sve ono što bi moglo biti značajno za postupak. Isto važi i za tragove na osumnjičenima. Posle upotrebe vatrenog oružja, na rukama, garderobi i telu mogu ostati takozvane GSR čestice, odnosno tragovi koji mogu ukazati na to da je neko pucao ili se nalazio u neposrednoj blizini pucnjave. Međutim, posle dva dana oni mogu biti uklonjeni, garderoba oprana, a ljudi okupani. Tužilaštvo je, dakle, od početka imalo veoma tešku poziciju, jer se u postupak uključilo sa velikim zakašnjenjem.
Na to se zatim nadovezuje sve ono što se dešavalo kasnije. Nama je, nažalost, postalo gotovo uobičajeno da predsednik Republike na konferencijama za medije govori o konkretnim krivičnim predmetima i iznosi detalje iz predistražnog i istražnog postupka. Međutim, to nije normalno. U kojoj uređenoj državi šef države, bilo da je reč o predsedniku ili monarhu, javno iznosi detalje o konkretnom krivičnom delu? To ne bi trebalo da radi čak ni predsednik vlade, koji operativno vodi državnu politiku. Za vođenje krivičnih postupaka postoje nadležni organi. Poseban problem je to što predsednik iznosi veliki broj informacija koje mu po zakonu ne bi smele biti dostupne. Postavlja se pitanje kako su podaci iz predistražnog postupka ili istrage uopšte dospeli do njega. Do njega su mogli stići jedino tako što su mu ih preneli ljudi koji postupaju u predmetu, iako za to ne postoji zakonski osnov.
Sve ukazuje na to da je predmet ozbiljno kontaminiran i da će biti veoma teško obezbediti postupak koji bi javnost mogla da prepozna kao pravičan i nezavisan. Teško je očekivati da će se ovaj postupak završiti tako da možemo reći da je pravda na kraju zaista zadovoljena.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-06-17 23:36:01',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
