Da li možete zamisliti Aleksandra Vučića, penzionisanog političara, kako opušteno šeta sa decom po Knez Mihailovoj i razgleda izloge, sve bez pratnje desetina pripadnika specijalno obučenih telohranitelja u punoj ratnoj opremi?
Naravno da ne. Politička penzija je direktno propocionalna načinu na koji vladate, a njegova vladavina je visokorizična ne samo za građane Srbije već i za njega samog. Šta god mislili o njima, činjenica da se Tadić i Koštunica muvaju ulicama Beograda, govori nešto o njihovoj vladavini, da je Srbija dvehiljaditih, uz sve mane, ipak zaličila na civilizovanu državu, da je bar u određenom smislu postojala nekakva podela vlasti, da se koliko-toliko poštovao zakon, te da je postojala bar tanka linija razdvajanja između države i organizovanog kriminala. Ako ništa, bar su postojali izbori na kojima se nije kralo šleperima.
Političko krilo organizovanog kriminala
Razobručena Vučićeva vladavina iza sebe ostavlja hiljade i hiljade ozbiljnih krivičnih dela, nekih koja su praktično već u javnosti dokazana, i veći broj onih koji se skrivaju u državnim sefovima, ali i u policama tajnih službi, domaćih i stranih. Dokumenti mogu začas da osvanu u medijima i rukama tužilaca, i osvanuće kada za to bude potrebe. Neki će njima kupovati indulgencije, a neki će mu se svetiti, a takvih ima mnogo. Počev od Tome Nikolića, recimo. Dokazni materijal uz malo dobre volje lako će se povezati sa Vučićem, odnosno Vučićima. Ni sam ne krije da o svemu odlučuje/odlučuju.
Ali mnogo više od krivičnog gonjenja, Vučić treba da se plaši najbližih saradnika. Izdaće ga vrlo lako oni koji ga sada uz klicanje ljube, ali ovde ne govorimo o najbližim saradnicima u strukturi vlasti, već o onima sa kojima se druži u mraku vinskih podruma. A to su mafijaški bosovi, u čijim CV-jima stoje stotine i stotine mrtvih, unesrećenih i proteranih, zajebani likovi sa kojima se nije šaliti. Nigde u svetu nije jednostavno biti šef političkog krila organizovanog kriminala, i stvar se uglavnom ne završava srećno.
Hoćeš da ideš u penziju? Čekaj malo, šefe, ima tu još mnogo toga da se odradi, a i previše toga znaš. Ono, daš dinar da uđeš u kolo…
A kada je reč o beganju, poput Gruevskog Makedonskog, možda se tu može nešto učiniti, ali sa velikom opasnošću da će ga naći oni sa kojima se sada voli. Ovde je mnogo veća para u igri. I nije u pitanju samo domaći kriminal.
Predsednički izbori iza ćoška
Uglavnom, čak i da nekim čudom hoće, a naravno da neće jer mu tako nija pala astrološka karta, Vučić će pokušavati po svaku cenu da zadrži vlast. Neće prezati ni od čega, baš ni od čega. Samo što mu je neočekivana sila koja se odnekud pojavila, a poznata pod imenom studenti, poremetila planove. Stvari su se promenile, i pitanje je da li bi njegove naredbe – navedimo drastičnu mogućnost – o pucanju u građane baš svi poslušali ili bi okrenuli oružje na drugu stranu.
Ali, manimo se sada drastičnih scenarija i vratimo se na polje politike. Vučić je pre neki dan progovorio o promenama Ustava. Brslao je o ustavnim reformama u smislu promene statusa pravosudnih organa kojim rukovode, kako kaže, “strane ruke”. Sasvim je jasno da je ovim želeo da izvrši dodatni pritisak na pravosudne organe, koji katkad donose odluke koje se njemu ne sviđaju.
Okej, on svašta laprda, sad jedno, a sada drugo, ali pitanje promene Ustava definitivno muči vlast i njegove abonente. Ne zbog pravosuđa nego zbog nečeg drugog.
Prilična nezgoda za režim je u tome što je 2027. godina iza ćoška, a tada će se održati (ukoliko se u međuvremenu ne ukine višestranački sistem i uvede vojna uprava na čelu sa generalisimom Vučićem) novi predsednički izbori. Nadati se je da će do tada doći do promene vlasti, odnosno skupštinske većine, ali čak i ako ne dođe do toga, naprednjacima se baš ne piše dobro.
Vučić po Ustavu ne može ponovo biti kandidat na predsedničkim izborima. Ne pomaže ni metod skraćivanja mandata. A naprednjaci nemaju nikoga ko na njima može pobediti. Vučić je sistematski oko sebe uklanjao sve koji bi mogli zaličiti na harizmatičnog lidera i okružio se šalabajzerima. Ana Brnabić, Miloš Vučević, nesrećni Đuro Macut – pa oni ne bi mogli da pobede ni na izborima za kućni savet. A nema niti jedne javne ličnosti u Srbiji, koja ima bar neki dignitet i dostojanstvo, a koju bi mogao iznajmiti da glumi predsednika. Pogledaj upravo pod: Đuro Macut. Samo je njega mogao unajmiti da obnaša neprijatnu rolu premijera.
Promena Ustava
Ostaje kao mogućnost promena Ustava, ali setimo se kako stvari tu stoje. Predlog za promenu Ustava podnosi najmanje trećina narodnih poslanika, predsednik države, Vlada ili 150.000 građana. To je u redu. Potom treba dvotrećinska većina svih narodnih poslanika (dakle, 167 od 250 poslanika). Sada to nema, niti će ikada imati. Ali čak ako istrese par milijardi i kupi dvotrećinsku većinu, ostaje referendum. A tu sigurno nema šanse.
Ostaje varijanta da se, po ugledu na Putina, prebaci na mesto premijera. No, čak i ako bi za to imao uslove, a verujemo da se to neće desiti (u smislu većine u skupštini), ne treba smetnuti s uma sledeće: glavna politička bitka ovde – uprkos skromnim predsedničkim ovlašćenjima – vodi se na izborima za šefa države. Setite se Koštunice i Tome Nikolića. Vlada prati pobednika. Možete li zamisliti kakav će biti dug red Vučićevih koalicionih partnera i stranačkih kolega pred kancelarijom novog predsednika?
Još samo sa ove druge strane treba imati dobrog kandidata. Ali nećemo sada o tome.
