Ako je neko i pomislio drugačije, u subotu (23. maj) sa Slavije je stigla potvrda da je pobuna u Srbiji živa i zdrava, a da je režim u panici jer proste računske operacije kažu da je u manjini.
Zato se koprca i pribegava kreativnoj matematici. U hiperprodukciji društvenih mreža, ostaće ipak zauvek jedan snimak. Čovek snima ekran na kojem Dragan J. Vučićević tačkastim softverom pokušava da dokaže kako na Slaviji ima jedva dvadeset hiljada ljudi, a onda snimatelj izlazi na terasu i prikazuje nepregledno more građana.
Koliko ih je bilo? Bilo ih je tačno – mnogo! Nije od veće važnosti da li će pedantni brojači iz Arhiva javnih skupova izbrojati sto ili dvesta hiljada ljudi ili nešto između.
Kampanja uveliko traje
Valja primetiti – bio je ovo najveći predizborni miting u istoriji zemlje. Jer, okupljanja od 15. marta ili 28. juna prošle godine još su bila čisto protestna. Ovo je sada druga priča.
Pobunjeni studenti su počeli kampanju „Studenti pobeđuju“, imaju gotovu listu kandidata i zna se da će na izbore izaći kako oni misle da treba, bez koalicije sa političkim partijama.
I zato su konkretne brojke na ulici manje važne, jer ide se ka ključnom prebrojavanju – onom u glasačkim kutijama.
Sve je već viđeno i već rečeno, počev od protivzakonite obustave železničkog saobraćaja zbog koje će neko jednog dana morati na robiju.
Pa do čarki sa policijom za koje se sumnja da ih barem delom započinju provokatori, iako i među narodom ima autentično besnih (ti kasnije završe u maricama, posle batinanja pendrecima).
Izbora valjda mora biti
Viđeno je i da onda „blokaderi“ budu optuženi da su nasilni, a vlast – po čijim kafanama se puca u ljude i onda mesto zločina riba sonom kiselinom – kao nije nasilna nego „odgovorna i ozbiljna“, što bi rekao predsednik Aleksandar Vučić iz daleke Kine.
Njegova nevolja je što stvar ne može da završi kao njegovi domaćini Kinezi na Tjenanmenu 1989. godine, tenkovima, pa mora da se zadovolji oslanjanjem na Krička, Sandokana i slične kalibre.
Po svoj prilici i uprkos uverenju u sopstvenu bogomdanost, Vučić mora jednom da raspiše izbore. Tada će, poslednji put, mobilisati mašineriju da na sve načine namakne glasove za opstanak na vlasti.
Druga strana o brojkama ne treba da brine. Narod je tu, građani su spremni da protestuju, tabanaju, rizikuju na ulici, pa će biti spremni i da glasaju protiv ove vlasti. Čak i uz međusobice u opozicionom frontu.
Samo organizacija
Ključna međuigra u ovom periodu mrcvarenja je zato organizacija kampanje i izbornog dana. Treba imati dovoljno hrabrih i umešnih kontrolora, logistiku, odabrati pravi nastup pravih ljudi u danima pred glasanje.
Taj odsudni posao pripreme nužno se odvija daleko od očiju javnosti. To su sednice, prepiske, planiranje i muke koje uz njega idu, sve suprotno od veličanstvenih prizora iz drona zbog kojih postava Informera dolazi na ivicu nervnog sloma.
Kome je do rušenja režima, treba da ima dugi dah jer ko zna koliko će Vučić otezati sa izborima. Treba da zadrži fokus, agituje među prijateljima i kolegama, bude kontrolor i uključi se u kampanju, ako može. Jedino za brojke ne treba da brine jer je u većini.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
