Ako je problem Kosova gotovo četrdeset godina (računajući i komunistički period i duže) prisutan u kolektivnoj svesti srpske zajednice; ako je Kosovo predmet mitologizovanja, a ne racionalne rasprave; ako su ga nacionalisitčke političke elite krvavo zloupotrebljavale – Slobodan Milošević koji je Kosovo izbubio de facto, Vojislav Koštinica koji je muljao i dodatno ga mitologizovao („Kosovo je srce Srbije“), a Aleksandar Vučić (uz sasluženje Ivice Dačića) sve učinio da se integriše u kosovski sistem; ako nacionalistička propaganda decenijama obmanjuje građane da je Kosovo deo Srbije (a nije); ako se političke elite bojažljivo oglašavaju, a niko, doslovno niko, ne kaže da je faktički i formalni povratak Kosova pod kontroliu Srbije moguć samo na način na koji problem Palestine rešava izraelska država predvođena Benjaminom Netanjahuom: dakle ratom u kome bi Srbi nasrnuli na kosovske Albance i priredili jedan kvalitetan genocid; ako je, dakle, tome tako, ako Kosovo u kolektivnmom imaginarijumu igra tako važnu ulogu, potpuno je nemoguće Kosovo ostaviti po strani u političkom govoru.
I studentski pokret nije ga ostavio po strani. Oglasio se na način koji građanskom uhu nije prijatan – kako bi i bio kada je, uglavnom, reč o frazama koje je premetao još Slobodan Milošević pre gotovo četrdeset godina – ali jeste delotvoran.
Kako je Vučić zaćutao
U kojoj meri je delotvoran možda i najbolje pokazuje teško ćutanje onoga koji ne prestaje da klepeće o čemu god mu padne na pamet. Pošto se u prvoj reakciji po običaju nalupetao, tvrdo je zaćutao.
Ne sme predsednik svih građana da se očituje o studentskom memorandunu jer bi mu se svako oglašavanje u tom smeru, je l’, vratilo kao bumerang, direktno u čelo: a da šta si ti, prijatelju, uradio u prethodnih 14 godina u kojima si bio sve i svja, osim što si živote kosovskih Srba i teritoriju trampio za ličnu vlast (dakle pljačku građana Srbije)? Na to pitanje „svakosatno klepetalo“ (kako ga je lepo nazvao Božo Koprivica) nema odgovor.
A šta misle građani i studenti
Šta građani Srbije misle o problemu Kosova – nije lako reći jer izostaju ozbiljna istraživanja, ali ako se oslonimo na logiku i učinak režimske propagande možemo pretpostaviti da ubedljiva većina i dalje veruje kako bi se za tu teritoriju i preostali srpski živalj valjalo boriti (ne znaju, doduše, na koji način, ne pada im, recimo, na pamet da bi upravo zalaganje Srbije da Kosovo uđe u Evropsku uniju bilo najefikasniji način borbe za Srbe na Kosovu, ali ’ajde da načine ostavimo po strani…).
Utoliko nema prejakih razloga da verujemo kako studentska populacija misli drugačije, te je studentski Memorandum, verovatno, izraz preovlađujućeg mnjenja među mladim ljudima. No, ne bismo smeli da previdimo ni član tri memoranduma: „Kao zreo i istorijski narod, svesni smo da se pitanje Kosova i Metohije ne može rešavati u izolaciji, već isključivo unutar složenih tokova međunarodne zajednice.“
Ovo je jedini član memoranduma ispunjen nekakvom sadržinom (ostalo su isprazne, umorne parole koje su se pohabale od upotrebe i ispraznosti, ali su prepoznatljive i razumljive građanima koji žive u nacionalnom imaginarijumu) i sasvim dovoljan da oduva idiotsku parolu „Kad se vojska na Kosovo vrati“.
Dakle, sve i da je iskren, sve i da većima mladih ljudi zaista misli da se Kosovo može vratiti pod kontrolu Srbije, Memorandum je pre svega izvanredan taktički potez kojim se „svakosatnom klepetalu“ oduzima tema na kojoj je jahao gotovo sve vreme. I to važna tema.
Rečeno je već da se režim teško može srušiti bez građana koji naginju na desno (dakle većina).
Ovim potezom studentski pokret ih je dodatno ohrabrio da se okrenu od onoga ko je, faktički i formalno, žrtvovao i kosovske Srbe i teritoriju isključivo zarad sebe i svoje skupine pljačkaša.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
