Skup od 23. maja 2026. na Slaviji važniji je od onog od 15. marta 2025. godine na istom mestu: pre dva dana, 23. maja, kvantitet se preobrazio u kvalitet. Skup od 15. marta prošle godine (kako je već primetio Nemanja Rujević) bio je učinak inercije, pobuna je bila u zamahu, studenti su ispisivali svoje krvne grupe i brojeve telefona po koži, građani su, ispunjeni besom, bili spremni na sve, režim je bio unezveren i opasan (smislili su samo zvučni top i to im se vratilo posred čela). Otud razumljivo razočaranje ne malog broja građana što se, toga dana, „nije dogodilo ništa“. (Upravo suprotno, tog 15. marta režim je pao i od tada prisustvujemo truljenju leša. Da podsetimo, ovo je igra za život i nestrpljenje nije dobar saveznik.)
Pre dva dana, međutim, 23. maja, studenti i građani susreli su se na Slaviji mirni, svesni svoje snage. I došli su da bi je pokazali. Sebi i krvavom režimu. Upravo je to kvalitet koji je izrastao iz ogromnog broja.
Broj je važan
U jednom svom slavnom tekstu zapitao se Slavoj Žižek u kom trenutku kvantitet, broj, prerasta u kvalitet, u svojstvo koje poseduje suštinu? U kom trenutku, s kojim zrncem, gomila peska postaje nešto drugo? Drugim rečima: koji događaj veliki broj ljudi (mnoštvo) preobražava u samosvesnog političkog subjekta? Taj događaj zove se „Slavija 23. maja 2026. godine“ (zadnja pošta Beograd). Jer, kada je zamah pobune popustio – što je normalno i očekivano – nismo mogli da se ne zapitamo koliko nas je preostalo?
U subotu smo videli: niko ko je makar jednom, po zemlji Srbiji, izašao da pozdravi studente, niko ko je makar jednom otišao na studentski skup, niko kome je sloboda vodilja, nije odustao (ma koliko sumnjao, ma koliko ga neizvesnost kinjila, ma koliko bio nestrpljiv, ili ideološki zbunjen).
I uopšte nije tačno da broj nije bio važan. Da nije broja ne bi bilo ni prelaska s broja u nešto drugo (u kvalitet). Ili, da ostanemo pri žižekovskoj slici: ako nema dovoljno peska ne može se napraviti beton.
Podsetimo se da je 15. marta Arhiv za javne skupove ponudio konzervativnu procenu između 270 hiljada i 330 hiljada građana na Slaviji. Ali bilo je tog dana na ulicama Beograda više od pola miliona ljudi (ponovo konzervativna procena) jer sve vreme građani su kružili, smenjivali se, stotine hiljada je tog dana došlo do grada i posle nekog vremena je krenulo kući, dok im je, u istom trenutku, stotine hiljada građana dolazilo u susret (podsetimo se da desetine hiljada ljudi tog dana nije ni moglo iz Novog Beograda da pređe Brankov most). Dakle – da, broj je važan. Može i ovako: slika broja je važna.
Kada jedan politički činilac – a studentski pokret bio je politički činilac od samog početka, čak i kada je odbijao da to bude – sa pet dana kampanje, otprilike, sakupi 400 hiljada potpisa, kada se na lokalnim izborima, zajedno s građanima i političkim partijama, suprotstavi (naizgled) svemoćnom režimu i (da ne bude zabune) suštinski ga porazi, kada s lakoćom na Slaviji okupi stotine hiljada građana (prema proceni Arhiva oko 200 hiljada, ali sasvim je izvesno da je broj značajno veći) i sve prođe bez ijednog jedinog incidenta (osim onih insceniranih), ne možemo a da u nozdrvama ne osetimo miris slobode.
Nemušto odvraćanje pažnje
I ništa tu Vučićevićev (Informer, jel) tačkasti softver, nadograđen lupetanjem, nije vredeo, niti je ikome mogao da skrene pažnju prostačkim, ogavnim, urnebesno glupim iživljavanjem nad Dinkom Gruhonjićem i Aleksejem Kišjuhasom, kao što, uostalom, ni prestravljeni Vučić nije uspeo nikoga da zavara svojim batinaško-policijskom igrokazom posle skupa na Slaviji. Bilo je otužno gledati silne one policajce i hamere i kamione i šta sve ne kako jurcaju po opustelom gradu za prikazama Vučićevih privatnih košmara.
Ništa ne vredi, my friend. Građani ove zemlje više te ne žele, a kako je primetio Etjen de la Boesi u svojoj genijalnoj Raspravi o dobrovoljnom ropstvu, kada ljudi više ne žele tiranina, tiranina više nema.
U subotu, 23. maja, niko od onih koji su došli u Beograd iz unutrašnjosti, niko od Beograđana koji su pešačili do Slavije, nije ni pomišljao da bi „nešto moglo da se dogodi“ (osim, dabome, onoga što bi režim mogao da izvede i što je, uostalom, i izveo; dosta jadno, doduše), ali došli su, veoma odlučni, veoma mirni, onako kako pobednici dolaze. U subotu je konstituisano političko telo koje će posmrtne ostatke Vučićevog režima da otpremi na đubrište istorije. Eto, to se dogodilo 23. maja 2026.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
