Evo se najzad, na televiziji N1, odigralo medijsko sučeljavanje (visoke) predstavnice vlasti Ane Brnabić i predstavnice studentske liste profesorke Mirjane Nikolić. Tema je bila obrazovanje, a razgovor je pokušala da vodi novinarka Tanja Aleksić.
Dobili smo upravo ono što smo i očekivali: ništa.
Obesmišljavanje reči
Visoka predstavnica vlasti, bivša ministarka, potom predsednica vlade u tri mandata, trenutno predsednica Skupštine u tehničkom mandatu, visoka funkcionerka SNS-a, ničega se ne stidi, pa je, prema očekivanju, pričala šta god joj padne na pamet, umesto da govori o temi za koju je dala saglasnost i pristala da o njoj raspravlja.
Izricala je neistine i poluistine, izgovarala besmislice, vređala, prepirala se s osobama kojih, naravno, nije bilo u studiju, branila neodbranjivo (direktora Jovine gimnazije u Novom Sadu, na primer, ili batinaše SNS-a koji su studentkinji bejzbol palicama razvalili vilici), rutinski se trudila da obesmisli dijalog (kao predsednica skupštine veoma je uvežbana u toj disciplini) i, prema očekivanju, u tome i uspela.
Ona, naravno, ne želi da vodi javni dijalog iako je, s obzirom na funkcije koje obavlja u republici, njena dužnost da obezbedi uslove za slobodan javni dijalog. Time što odbija dijalog ili ga onemogućuje, ona ruši republiku.
Javni dijalog, valja primetiti, nije smišljen da bi jedna strana, na licu mesta, ubedila onu drugu da je u pravu, pa na kraju, kao u sokratskom dijalogu, ona druga strana shvati da je bila u zabludi i sa zahvalnošću oda priznanje Sokratu što ju je, eto, uputio na pravi put.
Ne. Javni dijalog sljuži tome da suprotstavljene strane, u formi razgovora, gledaocima i slušaocima predstave svoje ideje i brane ih. Ko je u pravu – odlučuju gledaoci i slušaoci. Ne postoji instanca koja bi na način suda utvrdila ko je u pravu, a ko u krivu. No, kada je oponent predstavnik SNS-a od dijaloga nema ništa jer ga on ne želi, jer je dijalog opasan po njega.
Pokušaj civilizovane rasprave
S druge strane profesorka Nikolić je uljudna osoba koja je pokušala da se drži civilizacijskih okvira i u tome je, uglavnom, uspela. Zapravo, kako je reč obesmišljena u javnom košmaru koji je Brnabić napravila za tili čas, bilo je dovoljno da profesorka sačuva prisebnost – ako već ne dobija priliku da učestvuje u civilizovanoj raspravi – kako bi se, s druge strane, maligno tkivo pokazalo u svoj svojoj raskoši.
Nije profesorka ostala do kraja smirena, jer ma koliko oponenti bili spremni na eseneseovske gadosti, uvek se njihovi oponenti iznova prijatno iznenade dubinom besmisla koju ta ekipa širi. Siniša Mali se isto tako ponašao u simulaciji razgovora s Dušanom Nikezićem na RTS-u, o svojevremenom briljiranju Vladimira Orlića, bivšeg predsednika skupštine zaduženog za ometanje razgovora, ni da ne govorimo.
Skretanje pažnje brojevima
Ostaje, ipak, jedan motiv na kojem bi se valjalo zadržati: mahanje brojevima.
Razmahala se, eto, Brnabić brojevima koji pokazuju koliko je divno i bajno pod esenosvcima, te da su plate univerzitetskih profesora sada tri puta veće nego što su bile 2012. godine (zašto 2012. godine? zašto ne 1936?).
Nevičnom gledaocu kojem, uz recitovanje brojeva, podastire i grafikone, to može da deluje ubedljivo. Ali brojevi su, kao i tečno nabrajanje instituta koje su eseneseovci nesebično udelili narodu diljem zemlje, tek skretanje pažnje sa merituma stvari: oni su obrazovni sistem razvalili na svim ravnima, počev od obdaništa do fakulteta i instituta.
Uostalom, kad se tako zaigra Brnabić nenamerno otkrije u čemu je stvar. Na poslednje pitanje novinarke šta će esenesovci, ostanu li na vlasti, uraditi za obrazovanje, rekla je kako će povećanjem plata nastaviti da usrećuju profesore. U esenesovskoj pameti postoji samo ta merna jedinica: pare. No, konstantno povećanje plata profesorima – kao i svima, uostalom – podrazumeva se. To je elementarna stvar. Ali nije odgovor na pitanje o idejama u obrazovanju.
Da pomognemo: jedina ideja koju esenesovci imaju kada je o obrazovanju reč, jeste da ga razore do kraja. Jer im smeta. Ovaj neuspeli dijalog još jedan je zid zdanja obrazovanja koji je SNS uspešno srušio.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
