Zborovi građana Novog Sada, koji su osnovani na predlog studenata, kao jedan od vidova borbe protiv naprednjačkog bezakonja i uzurpacije institucija, doneli su odluku: podneće krivičnu prijavu protiv predsednice gradskog parlamenta Dine Vučinić jer dotična odbija da raspiše izbore za savete mesnih zajednica.
Rok za raspisivanje izbora istekao je 14. maja, navode predstavnici zborova građana, a prenose lokalni mediji.
Nema nikakve sumnje da je odluka da se prekrši zakon i prolongira mesno glasanje donesena na višem stranačkom nivou: nisu se o tome mnogo pitali ni anonimni gradonačelnik Žarko Mićin, ni nešto manje anonimna Dina Vučinić. Ona je jedna od onih pitoresknih osoba kojih se građanin uplaši ako je samostalno sretne na ulici, što zbog njenog bahatog ponašanja i verovatnog poznavanja raznih ekstremnih borilačkih veština, što zbog suludih izjava.
Recimo, svojevremeno je zapisala da su Hrvati „trajno obolela nacija“, a jednom gradskom odborniku je rekla da sebi dopušta previše: izlaže na skupštini, a ima govornu manu.
Ona je slika i prilika naprednjačke vlasti, ne samo u Novom Sadu. Njeno ponašanje i izjave samo su joj omogućile napredak u stranačkoj hijerarhiji.
Čisto bezakonje
A zašto su naprednjački „uglednici“ doneli odluku da se izbori za mesne zajednice u Novom Sadu imaju odlagati koliko god je to moguće?
Stvar je jasna: zato što bi na njima glat izgubili!
Izgubili su ih u tri mesne zajednice Limana i 2021. godine, uprkos izbornim marifetlucima i prevarama, uprkos kupovini glasova, zastrašivanju građana i angažmanu svih kriminalnih bandi grada. A gde neće sada, četiri godine posle, kada je i onima što žive u najmemljivijim podrumima stvarnosti postalo jasno ko vlada gradom i šta je od grada učinio.
Nije im samo jeziva tragedija na novosadskoj Železničkoj stanici otvorila oči: naime, na svakom ćošku je vidljivo šta je gradska vlast, visokokoruptivna i, malo je reći, nekompetentna – napravila od nekada udobnog grada. Novi Sad je brzo rastuća kasaba nad kojom je izvršen urbicid nebeskih razmera. Grad neverovatnih nemogućnosti.
Strah razbijen, SNS okrnjen
Ne samo da će izgubiti izbore za mesne zajednice, nego će doživeti potpunu katastrofu, svima je to jasno.
Građani su se dobro organizovali, imuni su na zastrašivanje, znaju za jadac. Naprednjaci će naravno da se služe svim svojim mehanzmima muljanja, ali im to neće baš mnogo pomoći. Na neki način su izgubili važan deo supstance na izborima, njihovi članovi su zbunjeni i uplašeni.
Na kraju, dugo ovo traje, zašto bi neko svojim plećima branio ozloglašenu i osramoćenu stranku i rizikovao da komšije od njega naprave sanitarni otklon, kada je većina dobila samo mrvice sa stola, dok su se oni na vrhu gradskih struktura (o onim višeg ranga da ne govorimo) nahapali za tri-četiri generacije.
Najbolji pokazatelj stanja stvari u SNS-u jeste što ispred stranačkih prostorija i na stranačkim štandovima džedži tek pokoji „obični član“, okružen funkcionerima koji brane stečeno.
Šta su mesne zajednice
E sada, normalan čovek bi se priupitao kako naprednjaci mogu da izgube izbore za mesne zajednice kada na njima političke stranke ne bi smele da učestvuju?
Jer mesne zajednice bi trebalo da budu vid direktne građanske participacije, da se bave realnim problemima i interesima građana, a ne partijskim ideologijama i zahtevima. Po logici, one bi trebalo upravo da budu građanska kontrateža, stranački uspostavljenim organima vlasti u gradovima i opštinama.
Odgovor glasi: mogu da izgube izbore kao što su, kako su to ponosno proglasili pre neki dan, nadmoćno osvojili mesne zajednice u Babušnici i Beloj Palanci, uprkos tome što na njima stranke, je li, ne učestvuju.
Bitka za simbole
U politici je simbolika važna.
Naprednjaci vladaju strahom i percepcijom nedodirljive svemoći, koja podrazumeva vlast od vrha države do kućnog saveta. Ukoliko bi bili poraženi u novosadskim mesnima zajednicama od samoorganizovanih građana, i to baš jako, okrnjena piramida moći bi se još više cepala.
Ljubav naprednjaka prema mesnim zajednicama ima još neke dimenzije: one su pretvorene u mesne odbore stranke u kojima se odvija stranački život, dočim se prostorije ovih institucija hermetički zatvaraju za građane i njihove interese. Šta ima građani da se pitaju o sopstvenom životu, valjda mi i naši investitori znamo šta je za njih dobro.
Podsetimo još na nešto. Kada su shvatili da gube izbore za mesne zajednica na Limanu, naprednjaci su ih prebacili na polje patriotizma. Dokazali su još jednom da je nacionalizam poslednje utočište hulja. Ovaj deo grada prefarban je bojama srpske zastave, a naprednjački abonenti su marširali Limanom šaljući poruku da je borba za mesne zajednice, koje su uzgred prilično obezvlašćene, zapravo borba između „srpstva“ i „ustašluka“.
Nešto slično će i sada pokušati. Kao odgovor građanima koji su glasali za građane, a ne za stranku, oni su Trg jarbola u Limanskom parku, koji je bio namenjen izložbama umetničkih zastava, pretvorili u oazu državnih simbola. 49 zastava Srbije na jednom mestu. Nikada previše zastava.
Izliv vlasti i zastava u mozak, rekao bi neko. Ali priča se, kanda, privodi kraju.
