Hašim Tači je „osuđeni ratni zločinac“. Ili možda ta, tako omiljena sintagma, ne sme da se koristi do pravosnažne presude?
Prve reakcije predstavnika albanskog establišmenta – Kurti govori o „nepravdi“, a Rama o „sramotnoj“ presudi – očekivane su koliko i licemerne.
Međunarodno pravosuđe, radeći ono što domaća nikad ne bi, osuđeno je na političke prepone, greške, nepotpunost i na to da svaka presuda bude dočekana u skladu sa pravilima plemenskog morala.
Ako su osuđeni „njihovi“ to je dobro i pravedno. Ako su osuđeni „naši“ to je loše i nepravedno. Mesta za nijanse nema.
Oh, vidi šta je utvrdio sud
Režimski mediji u Srbiji iscrpno u televizijskim izveštajima i blogovima prenose šta je utvrdio haški sud o grozomornim zločinima za koje je osuđena vodeća četvorka UČK na čelu sa Tačijem.
Tu revnost, razume se, nikad nisu pokazali kada su u pitanju srpski zločinci.
Sahrana Ratka Mladića propraćena je magijskim ćutanjem – pominjano je da su ga „haški mučitelji“ nepravedno utamničili za neku tamo Srebrenicu i drugo, ali nije pomenuto šta se to, prema viđenju suda, zbilo u Srebrenici i drugde. Kao da, ako se prećuti, onda nije ni postojalo.
Nema sumnje da će u Prištini sada biti isto.
Niko pošten prema sebi ne može verovati da se ratovi vode između vilenjaka što herojski dolaze da brane Helmov ponor i zlih sila Mordora. Niti da je vrlina podeljena po krvnim zrncima. Pa opet, svi pričaju kao da je tako.
Mladićeva sahrana, uz sramotno državno i crkveno naricanje, dočekana je na nož u tzv. „regiji“. Pisale su se kolumne i davale izjave u kojima su takoreći svi Srbi označeni kao nepopravljivi fanovi ratnih zločina.
Ne bi čudilo da isti takvi komentari sada izostanu, dok desetine hiljada ljudi skandira Tačiju i ostalima u Prištini. I komentatori pate, naime, od iste bolesti.
Do sada se govorilo da je jedno kad je neko „osuđeni ratni zločinac“, a sasvim drugo ako je samo optužen. To je uvek bila glupost.
Jer, razmislimo, Hašim Tači je svoje zločine počinio 1998. i 1999. godine. On je zločinac postao svojim izborom tada, a ne ovog septembra 27 godina kasnije.
Kada je ušao u Rambuje na pregovore – bio je već zločinac. Kad je bio premijer pa predsednik Kosova – to je bio kao zločinac. Kad je sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton – bio je zločinac.
To što je tek sada „osuđeni ratni zločinac“ stvar je sporedna i duguje se famoznoj političkoj volji.
Ideja o „pomirenju“
Blesavo je u javnom diskursu slepo se voditi presudama. Svet je prepun neosuđenih ratnih zločinaca. Većini se nikada i ne sudi. To ne znači da je moralno videti u njima heroje.
Kao što je, to dobro vidimo ovog septembra, nadrealan – magijski – bio jedan od postulata Haškog tribunala, naime da sud i presude treba da služe „pomirenju“ u regionu.
Sud i presude služe da barem neki zločinci odu na robiju.
Pomirenje se u velikoj meri već desilo – ne vidim da obični ljudi imaju nekih problema između sebe kad ih put nanese jedne na druge ili kada žive zajedno.
A ovo mišljeno „pomirenje“ će se desiti kad ljudi i intimno prestanu da lažu sebe. Kad se i kolumne diljem „regije“ budu pisale poštenije i kad se i ako se suzbije političko šibicarenje i ponovno prekopavanje masovnih grobnica.
Šteta bi bila, mada je moguće, da će ta vrsta „pomirenja“ pričekati da svi zločinci, njihovi saborci i promoteri, odu Mladićevim putem – pod zemlju.
Onda će valjda to biti istorija, ali do tada valja nekako živeti.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
