Noćna mora Aleksandra Vučića

Poslednjeg dana na mestu predsednika Srbije, Aleksandar Vučić je na RTS-u govorio o izbornoj noći. Kaže da ga ne brine rezultat glasanja 25. oktobra, već informacije koje su, prema njegovim rečima, vlasti dobile o mogućem incidentu. Rekao je i da bi ljudi “spolja” mogli u saradnji s pojedincima iz Srbije – čak i iz državnog aparata – da izazovu skandal. Kao primer pomenuo je pucanje u vazduh, čime bi pokušali da naprave povod za nemire. Vučić je izrazio uverenje da će bezbednosne službe to otkriti i obaviti svoj posao.

Ko su ti ljudi, gde bi incident mogao da se dogodi, šta je do sada utvrđeno i da li je pokrenut postupak, nije se saznalo iz tog nastupa. Ostala je slika opasne izborne noći, postavljena pred javnost gotovo mesec dana pre otvaranja birališta.

Nekoliko sati kasnije Vučić je podneo ostavku na mesto predsednika Republike. U kampanju za parlamentarne izbore ulazi kao kandidat za premijera, posle godina tokom kojih je s predsedničke funkcije bio i nesporni vođa vladajuće stranke. Ishod izbora niko ne može pouzdano da predvidi. Upravo zato najava mogućeg nasilja otvara pitanje koje dolazi pre svakog razgovora o ulici: ko će utvrditi rezultat glasanja i hoće li ga prihvatiti onaj ko izgubi?

Dvadeset šest godina ranije – vlast je na to pitanje dala pogrešan odgovor.

foto: draško gagović

IZBORI PRE POŽARA

Peti oktobar u govorima Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke često počinje slikama zapaljene Skupštine, odnetih umetničkih dela i prebijenih ljudi. Vučić je govorio o napadu na tadašnjeg direktora RTS-a Dragana Milanovića i novinara Milorada Komrakova. Prošle godine, na godišnjicu promena, rekao je da je njihov rezultat bilo služenje stranim interesima. SNS je paljenje parlamenta koristio kao poređenje za kasnije proteste, predstavljajući ga kao jedan od najtežih napada na demokratiju.

Ni požar ni napadi na ljude ne postaju prihvatljivi zato što se dogodila politička promena. Šteta naneta skupštinskoj umetničkoj zbirci takođe je stvarna. U parlamentu je 2018. otvorena izložba “Umetnost koja čeka pravdu”, posvećena delima koja su nestala ili stradala 5. oktobra 2000. godine. Ali istorija ispričana samo preko razbijenih vrata i izgubljenih slika izostavlja razlog iz kojeg su građani uopšte došli pred Skupštinu, a to je odbrana demokratije.

foto: draško gagović

Na izborima za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, održanim 24. septembra 2000, kandidat Demokratske opozicije Srbije Vojislav Koštunica osvojio je, prema konačno utvrđenim rezultatima, 50,24 odsto glasova. Slobodan Milošević osvojio je 37,15 odsto. Savezna izborna komisija prvo je saopštila rezultat koji je vodio u drugi krug, bez objavljivanja potpunih podataka po biračkim mestima. OEBS je već tada zatražio da ti rezultati budu objavljeni. Usledili su protesti i štrajkovi, a zatim dolazak građana u Beograd 5. oktobra.

Vučić tu činjenicu ume da izgovori. Uoči jednog studentskog protesta prošle godine rekao je: “Suština 5. oktobra je bila što je Slobodan Milošević izgubio izbore.”

U toj rečenici je i protivrečnost njegovog odnosa prema Petom oktobru. On zna da je spor počeo izbornim porazom i odbijanjem vlasti da ga prizna. U političkoj upotrebi tog datuma, međutim, najviše prostora dobijaju prizori onoga što je usledilo. Time se pitanje šta je pisalo u zapisnicima potiskuje pitanjem šta se dogodilo na ulici.

Da li je Peti oktobar zato njegova najveća noćna mora? Ne zbog bagera ili požara, već zbog mogućnosti da birači donesu odluku koju vlast ne može da prepravi, odloži ili predstavi kao nešto drugo.

DVE OPOZICIJE, DVE VRSTE IZBORA

Žarko Korać, psiholog i jedan od lidera Dosa, ne veruje u laku analogiju s 2000. godinom. Tada se gotovo čitava opozicija, uz izuzetak Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, okupila oko zajedničkog predsedničkog kandidata. Stranke u savezu već su iza sebe imale godine političkog rada, organizaciju na terenu i iskustvo sa izborima koje Miloševićeva vlast nije uvek bila spremna da prizna.

“Mislim da imamo parcijalno referendumsku atmosferu sada, a da je pre 26 godina bila baš referendumska atmosfera”, kaže Korać za “Vreme”.

Ove godine glavni izazivač vlasti nije koalicija postojećih stranaka. Studentska lista izrasla je iz pokreta koji je tražio odgovornost institucija, a zatim odlučio da svoje predstavnike pošalje na izbore. Među kandidatima ima ljudi različitih profesija, često bez prethodnog političkog iskustva. To je za deo birača prednost: mogućnost da u Skupštinu uđu ljudi koji nisu deo dosadašnje stranačke scene. Korać u tome vidi i ozbiljan izazov za dan posle izbora.

DOS, kaže, nije nastao od političkih početnika. I sam je, uz univerzitetski posao, već deset godina bio aktivan u politici. Ljudi iz različitih stranaka nisu se uvek slagali, ali su znali jedni druge i poznavali način na koji institucije rade. Ako Studentska lista ostvari veliki uspeh, moraće brzo da izgradi sposobnost zajedničkog odlučivanja među poslanicima, od kojih se mnogi danas međusobno i ne poznaju.

Korać zbog toga ne potcenjuje Studentsku listu. Naprotiv, očekuje da će dobiti veliki broj glasova. Voleo bi, kaže, da se prevari u osećaju da današnje nezadovoljstvo još nije dostiglo razmere onog iz 2000. godine. Posle bombardovanja, ratova i teške ekonomske krize, tada je postojala izuzetna akumulacija besa prema Miloševićevoj vlasti. Današnje nezadovoljstvo ima drugačije izvore i drugačiju političku organizaciju.

Njegova najveća briga vezana je za tesan rezultat. Ako Studentska lista i Vučićeva lista dobiju približan broj glasova, smatra Korać, izbori bi mogli da otvore prostor za manipulacije umesto da razreše krizu. U takvoj situaciji i relativno mali spor oko glasova ili mandata dobija ogromnu političku težinu.

Vučića opisuje kao čoveka kojem je potrebna potpuna kontrola i kojem bi bilo izuzetno teško da prihvati poraz. To je Koraćeva politička i psihološka procena, a ne dokaz o tome šta će Vučić učiniti u izbornoj noći. Ipak, ona objašnjava zašto se razgovor o Petom oktobru ne vraća samo na Miloševića. Vraća se na pitanje kako političar koji je dugo izjednačavao svoju poziciju s državom reaguje kada država kroz izbore kaže da želi nekog drugog.

foto: goranka matić

KAKO SE ŠTITE IZBORNI REZULTATI

Koraćevo sećanje na 2000. nije samo sećanje na masu pred Skupštinom. U njegovim beleškama mnogo je mesta posvećeno kontrolorima, prevozu do udaljenih biračkih mesta i načinu da se glasovi prijave pre nego što ih vlast sabere na svoj način.

DOS je plaćao gorivo ljudima koji su morali da stignu do najzabačenijih mesta. Insistirao je da kontrolori ostanu prisutni tokom celog glasanja i brojanja. Zoran Đinđić nabavio je satelitske telefone kako bi rezultati iz važnih izbornih jedinica mogli da stignu u centralu i ako regularne veze budu prekinute.

Takva organizacija nije mogla da ukloni svaku nepravilnost. Mogla je, međutim, da spreči da opozicija o rezultatu sazna samo ono što joj saopšti Savezna izborna komisija. Kada je komisija najavila drugi krug, DOS je imao osnov da tvrdi da je Koštunica pobedio u prvom.

Korać se seća i političke samouverenosti Miloševićevog vrha. U njegovoj proceni, Milošević nije očekivao poraz. Čak i kada je postalo jasno da Koštunica ima veliku prednost, vlast je tražila način da dobije još jedan krug. Korać kaže da je Đinđić strahovao da bi pristajanje na drugi krug režimu dalo vreme za izazivanje incidenata i eventualno poništavanje izbora.

Razlika između tada i sada očigledna je: 2000. glasalo se i za predsednika SRJ, a danas za sastav parlamenta. Različiti su izborni sistem, opozicija i mediji kroz koje stižu informacije. Ali jedna lekcija nije zastarela. Što je rezultat neizvesniji, važnije je da stranke, posmatrači i javnost znaju šta se dogodilo na svakom biračkom mestu.

foto: draško gagović

STUDENTSKA TAKTIKA DRUGAČIJA OD “OTPORA”

Ivan Marović, jedan od lidera “Otpora”, takođe ne vidi današnju Srbiju kao kopiju one iz jeseni 2000. godine. Ali upozorava da ni Vučić nije Milošević, niti današnji odnos vlasti i društva odgovara tadašnjem. Zato, kaže, promena vlasti ne mora zahtevati identičnu mobilizaciju niti se završiti istom slikom.

“Otpor” je 2000. vodio dve vrste kampanje. Jedna je, pod sloganom “Gotov je”, bila usmerena protiv Miloševića. Druga je pozivala građane da izađu na izbore. Sam “Otpor” nije imao izbornu listu. Njegova strategija bila je da pomogne da opozicione stranke nastupe zajedno, a zatim da što više ljudi izađe i glasa.

Studenti su izabrali drukčiji put. Sastavili su sopstvenu listu jer su, prema Marovićevom tumačenju, procenili da se od sadašnje opozicije ne može napraviti savez nalik Dosu. “Otpor” je verovao da se od stranaka iz 2000. ipak može “nešto skrpiti”. Različita procena proizvela je različitu strategiju.

Marović misli da je pozitivni ton studentske kampanje dobar izbor. Negativna kampanja, kaže, često se obije o glavu onima koji je vode, dok političar na vlasti ima više sredstava da od sukoba napravi korist za sebe. Studentski poziv biračima zato ne mora da bude ponavljanje slogana “Gotov je” da bi bio delotvoran.

Ne misli ni da izlaznost mora dostići onu iz 2000. godine da bi vlast mogla da izgubi. Milošević je tada imao duboko ukorenjenu podršku i drugačiji odnos s delovima državnog aparata. Marovićeva procena je da bi i izlaznost od oko 65 odsto danas mogla predstavljati snažnu mobilizaciju. To je njegova politička procena, ne pouzdana granica na kojoj se unapred zna pobednik.

“Vučić nije taj nivo koji je imao Milošević”, kaže Marović. Upravo zato ne veruje da bi i način njegovog odlaska, ako izgubi, morao da bude isti.

ŠTA AKO RAZLIKA BUDE MALA

Marović najveću pažnju posvećuje onome što se može dokazati u izbornoj noći. Njegova je procena da Vučić neće želeti fer uslove i da će pokušati da utvrdi koliko nepravilnosti može da prođe a da ne izazove veliki bes građana. Istovremeno pravi važnu razliku: do sada, kaže, nije pokušao operaciju potpunog poništavanja izbornog rezultata kakvu je Milošević pokušao 2000. godine.

Ne tvrdi da se to ne može dogoditi. Smatra da bi otvoren pokušaj da se poništi jasna pobeda mogao politički da se obije vlasti o glavu. Mnogo je teži slučaj tesnog rezultata, uz niz lokalnih sporova, nejasnoća i međusobnih optužbi. Tada svaka strana ima prostor da govori o pobedi dok građani još ne mogu sami da provere zbir.

“Odlučujuće je da postoji crno na belo ko je pobedio, a ko izgubio”, kaže Marović. Zato insistira na paralelnom brojanju glasova na osnovu zapisnika biračkih odbora. Ti zapisnici nisu čarobno rešenje. Ne pokazuju kakvi su pritisci možda vršeni na birače tokom kampanje, koliko su kandidati bili zastupljeni u medijima niti šta se dogodilo van biračkog mesta. Ali sprečavaju najopasniju vrstu neizvesnosti posle zatvaranja birališta: da rezultat postoji samo kao broj koji je saopštio politički centar moći.

Korać i Marović različito ocenjuju snagu studentskog pokreta i izglede za ponavljanje 2000. godine. Slažu se, međutim, u jednoj praktičnoj stvari. Ako izbore bude odlučivala mala razlika, zaštita rezultata zavisiće od ljudi koji sede na biračkim mestima, od zapisnika koje potpisuju i od toga koliko brzo i pouzdano ti podaci mogu da budu prikupljeni.

JEDAN DAN ILI DUGA BORBA

U kolektivnom sećanju, Peti oktobar traje jedan dan. U stvarnosti je došao posle godina organizovanja, izbornih sporova i protesta. I 2000. godine između glasanja i promene vlasti prošlo je jedanaest dana.

Marović zato smatra da je za današnji trenutak možda korisnije poređenje s protestima posle lokalnih izbora 1996. nego s dramatičnim raspletom 2000. godine. Ako bude ozbiljnog spora, kaže, odbrana izborne volje mogla bi da bude duga i iscrpljujuća. Podseća da je tadašnja kriza razrešavana i uz međunarodno posredovanje i poseban zakon, a ne jednim saopštenjem iz izbornog štaba.

Korać vidi opasnost da tesan rezultat dodatno destabilizuje zemlju. Izbori bi trebalo da daju miran odgovor na pitanje ko ima većinu. Ako birači poveruju da odgovor ne zavisi od njihovog glasa, politički spor se ne završava proglašenjem rezultata – tek tada počinje.

Marović istovremeno ne prihvata da se današnji rasplet unapred proglasi Petim oktobrom. Miloševićeva vlast nastala je u drugim okolnostima, vodila ratove i koristila stepen represije s kojim ne treba olako poistovećivati svaku narednu vlast. Vučić ima drugačije metode, drugačiju medijsku kontrolu i drugačiji problem s političkom podrškom. Poređenje je korisno samo ako osvetljava konkretne odluke koje će biti donete posle glasanja.

MOSKVA I SPOR OKO REZULTATA

Rusija se pojavljuje i u priči o Petom oktobru, mada ne onako kako bi se moglo zaključiti iz današnjih tvrdnji o “obojenim revolucijama”. Dok je Milošević osporavao poraz na izborima 2000. godine, Vladimir Putin pozvao je njega i Vojislava Koštunicu u Moskvu na razgovore, kao da su kandidati koji tek treba da izađu u drugi krug. Žarko Korać se seća da je Koštunica odbio poziv i da je u njegovom odgovoru Putinu stajalo ono na čemu je opozicija insistirala: drugog kruga nema, jer je pobeda već ostvarena.

Dvadeset šest godina kasnije, ruska vlast Peti oktobar opisuje drugačijim rečnikom. Putin je 2025. govorio o pokušajima “obojene revolucije” u Srbiji. Aleksandar Vulin je, sa svoje strane, isticao podršku koju Moskva pruža vlastima u Beogradu i govorio o saradnji sa ruskim službama. Te izjave pokazuju kako ruski zvaničnici i njihovi saveznici u Srbiji tumače političku krizu; same po sebi ne govore šta bi Moskva uradila ako rezultat izbora 25. oktobra bude osporen.

Ivan Marović smatra da zato treba pažljivo pratiti rusku ulogu. Kao upozoravajuće primere pominje Belorusiju i Gruziju, ali kaže da ne zna da li bi se sličan scenario mogao dogoditi u Srbiji. To je njegova bojazan, a ne tvrdnja da Moskva već ima plan za izbornu noć.

Istoričar Milan St. Protić u razgovoru za N1 ukazuje na drugu mogućnost. Ako bi vlast pokušala da proglasi pobedu mimo stvarnog rezultata, a studenti i opozicija odgovorili masovnim demonstracijama, smatra da bi sve velike sile morale da reaguju. I Moskva bi morala da prilagodi svoju politiku događajima u Srbiji. Prema Protićevoj proceni, nastojala bi da spreči promenu koja bi zemlju udaljila od Rusije, ali bi mogla i da ostane neutralna ako dobije uveravanja da spoljnopolitički kurs neće biti drastično promenjen.

Marović upozorava na mogućnost ruske podrške vlasti u krizi; Protić podseća da ni Moskva ne može unapred da odredi ishod masovnog izbornog spora. Njihove procene se razlikuju, ali obe vraćaju priču na isto pitanje: najpre mora pouzdano da se utvrdi šta su odlučili birači u Srbiji.

ČIJI POSAO RADE SLUŽBE

Vučić je rekao da očekuje da bezbednosne službe spreče mogući incident u izbornoj noći. Ako zaista postoje informacije o planiranom nasilju, to jeste njihov posao. Problem je u tome što niko ne veruje da će oni to raditi nepristrasno i ne isključivo u korist Aleksandra Vučića.

Njihov posao je i da ne tretiraju svako osporavanje rezultata kao bezbednosnu pretnju. Ako građani, stranke ili posmatrači ukažu na neslaganje između objavljenih brojeva i zapisnika, to je pitanje za izborne komisije i nadležne sudove. Ako građani zbog toga mirno protestuju, policija je dužna da zaštiti njihovo pravo na okupljanje. Nijedna državna služba ne pripada pobedniku izbora, a još manje političaru koji strahuje da bi mogao da izgubi.

Tu se nalazi najvažnija veza između 2000. i 2026. godine. Nije u pitanju predviđanje požara, bagera ili gomile pred parlamentom. U pitanju je odnos institucija prema trenutku u kojem se vlast i građani ne slažu oko odgovora na pitanje ko je pobedio.

Milošević je izgubio izbore, a njegov aparat pokušao je da pobedu protivkandidata prevede u drugi krug. Vučić danas kaže da ga rezultat ne brine. To ćemo moći da proverimo tek kada birački odbori završe posao.

Peti oktobar nije počeo pred zapaljenom Skupštinom. Počeo je pred glasačkom kutijom. Njegova najvažnija pouka nije kako se vlast ruši na ulici, već šta se dogodi kada vlast poveruje da i posle izbora ima pravo da odluči šta su birači rekli.