Presuda visokog rizika

“S potpunom odgovornošću tvrdim da u Hagu neće biti nijedan pripadnik OVK.” Ovu rečenicu izgovorio je Hašim Tači 2. septembra 1999. godine, u intervjuu za NIN. U tom trenutku je rat na Kosovu bio završen nepuna tri meseca ranije, srpske snage su se povukle, KFOR je ušao na Kosovo, a Tači je od jednog od čelnika Oslobodilačke vojske Kosova ubrzano postajao političar sa kojim su razgovarali predsednici, državni sekretari i najuticajnije zapadne diplomate.

NIN ga je tada pitao da li strahuje da bi zbog postupaka pripadnika OVK jednog dana mogao da bude poslat u Hag. Tači je odgovorio da OVK nije činila zločine nad civilima i završio kategoričnom tvrdnjom da nijedan njen pripadnik neće završiti pred haškim sudom.

Dvadeset sedam godina kasnije, Tači čeka presudu upravo u Hagu.

ODLUKA VISOKOG RIZIKA

Specijalizovana veća Kosova zakazala su izricanje prvostepene presude Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Redžepu Seljimiju i Jakupu Krasnićiju za 16. septembar 2026. godine, u 10 časova.

“Presuda Hašimu Tačiju i drugim bivšim liderima OVK, bilo da bude oslobađajuća ili osuđujuća, imaće važan politički i simbolički značaj za Kosovo. Ključno pitanje biće da li će presuda doprineti većem osećanju pravde i pomirenju ili će dodatno produbiti nepoverenje, podele i političku instrumentalizaciju prošlosti”, kaže za “Vreme” Belgzim Kamberi iz Instituta za socijalne solitike “Musine Kokalari” iz Prištine.

Za Zorana Stijovića, penzionisanog radnika Državne bezbednosti koji je u vreme izbijanja sukoba živeo i službovao na Kosovu, jasno je da odluka suda u Hagu objektivno nije i neće biti samo pravni događaj.

“Kakva god da bude, ona će imati snažan politički, psihološki i istorijski odjek kako na Kosovu i Metohiji, tako i u Srbiji i širom regiona. Odluka suda će, iako prvostepena, značiti otvaranje nove faze u kojoj će se mnogo ozbiljnije nego do sada razgovarati o tome kako je proglašena nezavisnost, ko ju je politički izgradio i na kojim osnovama, kakvu cenu ima taj proces i gde se završava politička, a počinje individualna, krivična odgovornost. Prema svemu što vidim i čitam ovih dana, presuda će, kakva god da bude, biti još jedna propuštena šansa za zrelije suočavanje sa prošlošću i novi razlog za produbljavanje etničkih podela”, ističe Stijović.

Publicista Skender Ljatifi smatra da, nezavisno od odluke suda u Hagu, politički i intelektualni krugovi svake republike bivše Jugoslavije, uključujući i Kosovo, treba da znaju da je istinsku istoriju razaranja, ratova i zločina u bivšoj Jugoslaviji napisala upravo nezavisnost ovog suda kao institucije, a ne političari, akademici, pa i učesnici nekadašnjih ratova u bivšoj Jugoslaviji.

“Mislim da je najjasniju poruku u vezi sa konačnom odlukom suda u Hagu ovih dana Kosovu i Kosovarima poslao bivši generalni sekretar Natoa i dokazani prijatelj Kosova – Džordž Robertson, koji se jasno izjasnio da ‘tu odluku treba prihvatiti onakvu kakva bude data’”, ističe Ljatifi.

VELIKI SKOK U RAMBUJEU

Hašim Tači je rođen 24. aprila 1968. u Buroji kod Srbice/Skenderaja. Studirao je istoriju u Prištini, a deo studija nastavio u Švajcarskoj. Početkom devedesetih uključio se u Narodni pokret Kosova (LPK), strukturu iz koje su potekli brojni kasniji pripadnici OVK.

“Za razliku od LDK Ibrahima Rugove, LPK je predstavljao struju koja nije isključivala oružanu borbu i bio je jedan od glavnih političkih i organizacionih krugova iz kojih su se tokom devedesetih razvile strukture Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)”, kaže Belgzim Kamberi. Već u to vreme Tači je postao je interesantan za organe državne bezbednosti ondašnje Jugoslavije.

“Pripadao je mlađoj generaciji ambicioznih članova iz Drenice, koji su, zbog porodičnih i klanovskih veza, uživali podršku užeg jezgra rukovodstva LPK. Sticajem različitih okolnosti, 1994. godine izbegao je hapšenje zbog učešća u oružanom napadu na patrolu policije u zasedi na pružnom prelazu u Glogovcu, nakon čega je ilegalnim putem napustio Jugoslaviju i dalji svoj rad nastavio u okviru te organizacije u Albaniji i zemljama Zapadne Evrope”, kaže za “Vreme” Stijović. Tači je tokom rata bio član Glavnog štaba i jedan od najistaknutijih političkih predstavnika te organizacije.

U ilegalnim strukturama bio je poznat pod nadimkom Gjarpëri – Zmija.

Kasniji Tačijev politički uspon, može se reći, počinje na pregovorima u Rambujeu početkom 1999. Kosovsko-albanska delegacija okupila je ljude iz dotad suprotstavljenih političkih tabora, a Tači je izabran za njenog predsedavajućeg.

To je bio veliki politički skok za čoveka koji je svega nekoliko godina ranije delovao u ilegalnim strukturama.

Rambuje ga je iz ratnog rukovodstva OVK izveo na međunarodnu diplomatsku scenu.

U martu 1999. kosovsko-albanska delegacija prihvatila je sporazum. Medlin Olbrajt se kasnije prisećala da su Amerikanci Tačiju govorili da treba da postane neka vrsta Džerija Adamsa kosovskog procesa – političko lice pokreta koji iz oružane borbe prelazi u institucionalnu politiku.

USPON I PAD

Rambuje je postao prelomna tačka njegove biografije, ali na prvim i drugim parlamentarnim izborima Rugovin LDK ubedljivo je porazio Tačijev PDK. Tači je, međutim, gradio PDK kao glavnu političku strukturu proisteklu iz ratnog krila kosovsko-albanske politike.

Posle Rugovine smrti odnos snaga se promenio. PDK je pobedio na izborima 2007, a Tači je postao premijer.

Na toj funkciji bio je 17. februara 2008, kada je proglašena nezavisnost Kosova.

Kasnije je bio jedan od glavnih kosovskih pregovarača u dijalogu sa Srbijom i učestvovao u razgovorima koji su 2013. doveli do Briselskog sporazuma.

Nakon premijerskog mandata bio je prvi zamenik premijera i ministar spoljnih poslova, a 2016. izabran je za predsednika Kosova.

Tako je, preko OVK, Rambujea i međunarodne diplomatije, do najviše političke funkcije stigao čovek koji je početkom devedesetih delovao u ilegalnom pokretu.

Politički pad čoveka koji je gotovo dve decenije bio u samom vrhu kosovske vlasti dogodio se naglo.

Specijalizovani tužilac je optužnicu protiv Tačija i ostalih podneo na potvrđivanje u aprilu 2020. godine. Javnost je za nju saznala u junu, upravo u trenutku kada se Tači pripremao za još jedan politički susret pod američkim pokroviteljstvom.

Trebalo je da sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem u Vašingtonu učestvuje u razgovorima koje je organizovala administracija Donalda Trampa. Objavljivanje informacije da je protiv njega podneta optužnica preseklo je taj diplomatski plan i Tači je odustao od puta.

Taj trenutak je imao snažnu simboliku. Političar koji je od Rambujea imao neposredan pristup Vašingtonu i koji je godinama smatran jednim od najvažnijih američkih partnera među kosovskim Albancima više nije mogao da računa na to da će njegov politički status zaustaviti postupak pred institucijom koju su Sjedinjene Države snažno podržavale.

Optužnica je potvrđena 26. oktobra 2020. Tači je 5. novembra podneo ostavku na mesto predsednika Kosova. Istog dana je uhapšen i prebačen u pritvorsku jedinicu Specijalizovanih veća u Hagu. Četiri dana kasnije prvi put se pojavio pred sudom i izjasnio da nije kriv. Za svega nekoliko dana predsednik Kosova postao je pritvorenik.

Suđenje je počelo 3. aprila 2023. Tužilaštvo je izvođenje dokaza završilo u aprilu 2025, dokazni postupak okončan je u decembru iste godine, a završne reči održane su u februaru 2026. U procesu je učestvovalo 156 žrtava.

Sada je na sudijama da odluče da li je tužilaštvo dokazalo njegovu individualnu krivičnu odgovornost van razumne sumnje.

ZA ŠTA JE TAČI OPTUŽEN

Tačiju se ne sudi zato što je bio pripadnik ili politički lider OVK, već zbog tvrdnje tužilaštva da je individualno krivično odgovoran za zločine nad ljudima koje su strukture OVK smatrale protivnicima.

Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići optuženi su po šest tačaka za zločine protiv čovečnosti: progon, zatvaranje, druge nehumane postupke, mučenje, ubistvo i prisilni nestanak. Tu su i četiri tačke za ratne zločine: protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i lišavanje slobode, surovo postupanje, mučenje i ubistvo.

Tači je odbacio sve optužbe. Njegova odbrana je osporavala tvrdnju da je OVK bila strogo centralizovana struktura kojom je njen politički vrh mogao da kontroliše sve lokalne jedinice i tvrdi da se iz Tačijevih visokih funkcija ne može automatski izvesti zaključak o njegovoj krivičnoj odgovornosti.

Iza pravnih formulacija o progonu, zatvaranju, mučenju, ubistvima i prisilnim nestancima nalaze se različite grupe ljudi koje je tužilaštvo opisalo kao stvarne ili pretpostavljene protivnike OVK.

Među njima su bili Srbi, Romi i drugi nealbanci, ali i kosovski Albanci za koje se sumnjalo da sarađuju sa srpskim vlastima, da ne podržavaju OVK ili da pripadaju političkim strukturama koje su sa njom bile u sukobu.

Tačijeva izjava za NIN da “u Hagu neće biti nijedan pripadnik OVK” nije dugo izdržala test vremena.

Pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju našlo se više bivših pripadnika i komandanata OVK, a ishodi tih postupaka bili su različiti.

U predmetu koji se odnosio na logor Lapušnik, Haradin Bala je 2005. proglašen krivim za ratne zločine i osuđen na 13 godina zatvora. U istom predmetu Fatmir Ljimaj i Isak Musliju oslobođeni su optužbi.

Još značajniji za poređenje sa Tačijem bio je slučaj Ramuša Haradinaja, koji je u trenutku podizanja optužnice 2005. bio premijer Kosova. Haradinaj je podneo ostavku i dobrovoljno otišao u Hag. Prvostepeno je oslobođen 2008, a nakon što je Žalbeno veće naložilo delimično ponavljanje postupka, ponovo je oslobođen 2012.

Pred kasnije osnovanim Specijalizovanim većima usledile su i nove osuđujuće presude. Saljih Mustafa proglašen je krivim za ratne zločine nad kosovskim Albancima u Zlašu, dok je Pjeter Šalja osuđen za ratne zločine nad zatočenicima u Kukešu.

Prethodni haški postupci zato pokazuju da su i osuđujuće i oslobađajuće presude bile moguće. Oni ne određuju ishod Tačijevog procesa.

Tačijev slučaj ipak ima posebnu političku težinu: pred presudom je nekadašnji politički lider OVK, predsedavajući delegacije u Rambujeu, višegodišnji premijer i bivši predsednik Kosova.

Presuda 16. septembra neće biti samo događaj u jednoj sudnici u Hagu. Na Kosovu se Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići ne doživljavaju samo kao četvorica optuženih. Oni pripadaju generaciji čija je politička legitimnost neposredno povezana sa OVK i ratom 1998–1999.

Zbog toga bi osuđujuća presuda mogla dodatno da ojača tvrdnje veteranskih organizacija i političkih struktura proisteklih iz OVK da se pred Specijalizovanim većima posredno sudi i samom oslobodilačkom ratu.

Međutim, takvo tumačenje nije isto što i ono o čemu sud odlučuje. Sud ne utvrđuje da li je OVK kao celina bila kriminalna organizacija niti odlučuje o legitimnosti ciljeva kosovskih Albanaca. On odlučuje o individualnoj krivičnoj odgovornosti optuženih.

Oslobađajuća presuda imala bi obrnut politički efekat. Tačijeve pristalice gotovo sigurno bi je predstavljale kao potvrdu da je vrh OVK bio nepravedno optuživan. Ali ni oslobađajuća presuda sama po sebi ne bi značila da zločini opisani u optužnici nisu počinjeni. Mogla bi značiti da nije dokazano da upravo ova četvorica za njih snose krivičnu odgovornost po standardu koji sud mora da primeni.

Za međunarodne aktere ključno je upravo to razdvajanje. SAD i Evropska unija godinama podržavaju Specijalizovana veća kao instrument individualne odgovornosti i vladavine prava. Zato eventualna osuda Tačija ne bi automatski značila promenu američkog ili evropskog stava prema kosovskoj državnosti, NATO intervenciji iz 1999. ili OVK kao celini. Ali bi imala snažan istorijski efekat.

ŠTA NOSI PRESUDA

Čovek koga su zapadne sile u Rambujeu prihvatile kao političkog sagovornika, koji je neposredno posle rata razgovarao sa predsednikom SAD i koji je kasnije bio premijer i predsednik Kosova, može biti proglašen individualno odgovornim za teške zločine počinjene upravo u periodu iz kojeg je proistekla njegova politička moć.

U Hagu će presuda govoriti o individualnoj odgovornosti optuženih. Na Kosovu će se neizbežno čitati i kao sudski odgovor na jedan deo nasleđa generacije koja je iz OVK prešla u sam vrh države.

Da li je tužilaštvo dokazalo da je Hašim Tači individualno odgovoran za progon, zatvaranja, mučenja, ubistva i prisilne nestanke koji mu se stavljaju na teret – ili je odbrana uspela da pokaže da veza između njegove političke i vojne funkcije i zločina na terenu nije dovoljna za osuđujuću presudu? Prvostepeni odgovor trebalo bi da bude poznat 16. septembra 2026.

Dakle, dvadeset sedam godina i četrnaest dana nakon što je Hašim Tači rekao: “S potpunom odgovornošću tvrdim da u Hagu neće biti nijedan pripadnik OVK.”