Majmuni sa smrtnom presudom

Za “Vreme” sa Mauricijusa i iz Katalonije

Prvo je tu park prirode “La Vanila”. Dve hiljade krokodila, kornjače, lemuri… zoološki vrt gde deca mogu da maze životinje. Nije to baš “park prirode” kako bi čovek zamislio, jer tu je i restoran gde se nudi odrezak od krokodila i suvenirnica sa torbama od krokodilske kože.

Tik pored je masovna uzgajivačnica majmuna – i jedno i drugo pripada bračnom paru Meri-En i Ovenu Grifitsu. Oni su ovde, na Mauricijusu, među najbogatijim ljudima, takozvani old money, familije koje vuku bogatstvo još iz kolonijalnog vremena. Pare se ovde prave od bajkovitih plaža i tirkizne boje Indijskog okeana koji privlače turiste. Prave se od šećerne trske. I prave se od – majmuna.

Jer, makakiji su tražena roba za biohemijske i toksikološke eksperimente u celom svetu. Kavez je za njih nešto kao ćelija pred smrtnu kaznu. Ali, najpre ide mučenje. Na kraju se mrtvi majmuni kremiraju. Posao se odvija daleko od očiju javnosti jer bi mnogi opiti mogli da se vrše i bez životinja.

Zato je malo čudo što Biokultura, korporacija koja pripada Grifitsima, ipak dozvoljava reporterima da obiđu uzgajivačnicu. Sve druge firme koje će se ovde pomenuti ignorisale su upite.

foto: natali bertrams

KRCATI KAVEZI

Nada Padajači je ovde menadžer. On i saradnici pričaju svojim slengom o “kolonijama za razmnožavanje” gde mladunce odvajaju od majki, i o drugim blokovima kaveza koje zovu “mesta za rast”. Kažu, odatle biraju šta treba klijentu – neko hoće krupnije primerke, neko samo one koji jedu iz ruke.

Biokultura na svim lokacijama drži oko 30.000 makakija. Svake godine se rodi 7.000, a iz hiljada zamki po ostrvu dovede se još 1.500 divljih majmuna. Ako su zamke na privatnoj zemlji, firma plaća vlasniku oko 200 dolara po uhvaćenoj ženki. Mužjaci se retko uzimaju, osim ako su “alfe, dobri za rasplod”, kaže Padajači.

Njegova kompanija i druge kažu da su makakiji invazivna vrsta na Mauricijusu, ostrvu oko hiljadu kilometara od Madagaskara, da ih ionako ima previše te da je dobrobit životinja njihova “filozofija”. Ali, ko kontroliše tu silnu dobrobit majmuna? “Jedina kontrola je kroz samu industriju”, kaže neuvijeno Padajači.

Sat vožnje odatle na svojoj verandi nas dočekuje čovek u sivoj majici. Ispod rukava na desnoj mišici viri tetovaža boga Šive. Ne želi da se objavi njegovo ime i ima za to dobre razloge. Godinu i po je radio za Noveprim, još jednog velikog uzgajivača majmuna. Dok njegova supruga iznosi kriške manga i papaje, priča da je brinuo o makakijima u dvanaest kaveza, u svakom po 60 ili 70 životinja, skoro dvostruko više od kapaciteta.

“Svakog jutra smo brojali – novorođeni, povređeni, mrtvi… to traje oko pola sata”, kaže. Onda idu čišćenje, hrana, dezinfekcija. U kavezu su po dva dominantna mužjaka, ostalo su ženke i mladi. Kad napune oko osam meseci, mladunci se odvajaju i spremaju za izvoz. “Tada njihove majke sednu u jedan kutak i više ne jedu.”

On i kolege nosili su smeđe uniforme, a veterinari su imali plave. “Čim vide plavo”, priča ovaj čovek, “makakiji postaju agresivni. Skaču tamo-ovamo, drmaju rešetke.” Jer plavo znači testove na tuberkulozu, uzimanje krvi i drugo. Ponekad se ne izvoze same životinje nego njihova krv, plazma, tkivo.

Kad bi naš sagovornik ujutru došao na posao, zaticao bi nove majmune u kavezima, one koji su uhvaćeni u zamkama. “Samo vidiš – pet komada više. A svi izgledaju isto.” Čudio se tome jer, zvanično, od 2022. godine u opitima u Evropskoj uniji smeju da se koriste samo životinje koje su u trećoj generaciji rođene u zatočeništvu. Ali, ko to da prekontroliše?!

Kada je pričao o tome sa nadređenima, rekli su mu kako je bolje da ne pravi probleme. Postao je neka vrsta uzbunjivača i danas radi na rentiranju automobila turistima pokraj aerodroma.

foto: natali bertrams

MREŽA PREKO CELOG SVETA

Firma Noveprim u međuvremenu je prodata američkom Čarls River laboratoris internešnalu (CRLI), koji godišnje beleži oko 240 miliona dolara profita na poslu sa pokusnim životinjama. Koliko im je razgranata mreža vidi se na drugom kraju sveta, u Kataloniji.

Maslinjaci na sprženoj zemlji i generacije kamenih zidića bili bi tipičan mediteranski prizor. Ali ovde, na dva sata vožnje od Barselone, služe i kao kulisa iza koje su kavezi. Majmuni se čuju čim se čovek približi, a onda se i vide. Jedna ručica kroz rešetke zaludno pokušava da dohvati list palme. Četvoro čuvara već dolaze, traže da ne snimamo, prete policijom.

Mesto se zove Kamarni i nije samo centar za testiranje nego i neka vrsta skladišta. Roba su tih oko 3.600 majmuna nabijenih u kaveze. Iz Španije se prodaju farmaceutskim kompanijama i naučnim institucijama širom Evrope.

Makakiji rakojedi su sićušna vrsta, dugorepa. Teže od 2,5 do 8,3 kilograma. Inteligentni su toliko da koriste alate. Na Tajlandu ili u Indoneziji zabavljaju turiste i dosađuju im kradući hranu ili druge stvari koje će vratiti u zamenu za hranu.

Najstariji nađeni fosil ovog majmuna star je milion godina. Veruje se da su ih iz jugoistočne Azije do Mauricijusa početkom 17. veka preneli holandski mornari, verovatno kao ljubimce. Iako se lako prilagođavaju i na urbane uslove, u poslednje tri decenije populacija je prepolovljena što makakije navodno čini ugroženom vrstom.

Tu procenu iznosi Međunarodna unija za konzervaciju prirode koja dodaje da su makakiji rakojedi “vrsta primata kojom se najčešće trguje i veoma su traženi zbog biomedicinskih i toksikoloških ispitivanja”. Samo zvanični podaci kažu da je 2024. godine širom sveta prodano više od četrdeset hiljada jedinki.

ISTREBLJENJE ZA DOBRO PRIRODE?

Američka lobi-grupa, Nacionalna asocijacija za biomedicinska istraživanja, oštro je kritikovala procenu Unije za konzervaciju. U tom lobiju glavnu reč imaju predstavnici CRLI i još većih firmi, od kojih neke na polju biohemijskih istraživanja obrću desetine milijardi dolara godišnje.

Kina je 2020. obustavila izvoz dugorepih makakija, slično se desilo sa Kambodžom posle jednog krijumčarskog skandala. U brešu je uskočio Mauricijus koji danas izvozi oko petnaest hiljada majmuna godišnje – tri četvrtine u Sjedinjene Države, skoro sve ostalo u Evropu. Cena majmuna je eksplodirala – mogu da koštaju i sedam hiljada dolara po jedinki.

Industrija kaže da je Mauricijus jedno od samo nekoliko mesta na svetu gde se “etički” mogu hvatati ovi primati jer su invazivna vrsta. Vinsent Florens bi trebalo da najviše zna o tome na celom na ostrvu. Na Univerzitetu Mauricijusa, u glavnom gradu Port Luisu, ekolog Florens je okružen teglama sa uzorcima i slikama makakija, pacova i biljke guave koja se ponekad naziva brazilskom jagodom. To su, kaže, tri ključna uljeza na Mauricijusu.

“Makakiji se lako prilagođavaju, mogu da jedu svašta”, priča naučnik. Plodove ebanovine pre nego što zriju, orhideje, druge mlade biljke. “Dakle, oni su predatori jer i biljojedi su u neku ruku predatori. Ali, ovde se hrane na način na koji druge životinje i biljke nisu adaptirane. Ishrana makakija vodi opadanju drugih vrsta.”

Za Florensa je stvar najlogičnija na svetu – ko hoće da čuva raznolikost živog sveta Mauricijusa, trebalo bi da iskoreni invazivne biljke, pa onda pacove i makakije. “Ako istrebite makakije sasvim, onda ste se rešili pretnje zauvek. Ako ih ne istrebite, pretnja će visiti kao Damoklov mač. Populacija se opet može uvećati.”

Tako je ugledni naučnik na čudan način postao saveznik krupnih korporacija. Jer, preseljenje majmuna nije realno, a masovno ubijanje bi podiglo narod na noge. Ostaje samo hvatanje u zamke.

Kvaka je u tome što kompanijama koje trguju majmunima nikako ne bi odgovaralo da ostanu bez robe. Kada smo upitali Biokulturu da li se zalaže za istrebljivanje vrste, kad već tvrdi da je pretnja, naveli su: “Nije naše da imamo sud ili stav o tome”.

foto: natali bertrams

LJUDI HRANE MAJMUNE

Rafael Rajneger, istraživač sa Univerziteta u Bristolu koji prati pad populacija makakija, ovde upućuje na nijanse. Jer, populacija je najgušća onde gde ljudi maltene nenamerno hrane majmune – oko zasada šećerne trske koji pokrivaju oko petine ostrva ili lovišta naseljenih jelena koje ljudi hrane.

Zato Rajneger u postavljanju zamki, tobože radi kontrole populacije, vidi samo izgovor. “Makakiji počnu da izbegavaju zamke, to nisu glupe životinje. To znaju i uzgajivači.” Za kontrolu populacije bi zgodnije bilo, kaže, da se šećerna trska ogradi električnom žicom ili konopcima sa pastom čilija od koje makakiji prezaju. I da se jeleni hrane nečim što majmuni ne vole.

“Zapravo je interes uzgajivača makakija da populacija ostane stabilna”, zaključuje on. Jer, za razmnožavanje uvek treba sveže krvi. Čak ni 30.000 makakija, koliko Biokultura drži u kavezima, nije dovoljno da se populacija sama održava bez novih iz divljine.

Vinsent Florens, ekolog, nije hladan čovek i nije mu baš svejedno kad priča o makakijima kao štetočini koju valja istrebiti. Prešao je na ishranu bez mesa upravo zato što mu je žao životinja. I o testovima na makakijima kaže da su surovi. “Definitivno bi ih trebalo izbeći kad se može”, smatra, “ali ne živimo u idealnom svetu.”

To je ujedno krunski argument kompanija koje žive od majmuna: ako njihova patnja i smrt vode otkrićima koja posle spasavaju milione ljudskih života, onda je stvar neprijatna, ali potpuno ispravna. No, da li je baš tako?

ZASTARELE METODE

Tomas Hartung predaje toksikologiju na Univerzitetu “Džons Hopkins” u Baltimoru. On je doajen u neživotinjskim eksperimentima. Još pre tri decenije smislio je način za testiranje supstanci koje izazivaju povišenu temperaturu. Kaže, bez tog sistema, danas bi u testiranjima samo u Evropi stradalo oko 170.000 zečeva godišnje.

A danas je napredak fascinantan, priča profesor. Recimo, pomoću veštačke inteligencije se mogu simulirati kontrolne grupe makakija, one koje ne dobijaju neki medikament. Tehnologija sa mikročipovima omogućava da se uzgajaju ćelije ljudskog mozga, jetre, pluća, srca, pa da se tako vidi efekat supstanci na organe.

Pride, kaže Hardung, to je bolje jer se lekovi proizvode za ljude, a ne majmune. “Mi naprosto nismo makakiji od 70 kilograma”, dodaje ovaj naučnik.

“Studije na miševima i pacovima pojavile su se kad se nisam ni rodio, a danas su mi 62 godine. Veoma je neobično da se nešto na polju nauke radi potpuno isto kao pre šest decenija. Ali sa toksikološkim testiranjima je stvarno tako”, kritikuje on.

Doduše, stvari se polako menjaju. U aprilu prošle godine, američka Uprava za hranu i lekove, moćni regulator čije odluke utiču na ceo svet jer pogađaju i uvoz u SAD, rešila je da postepeno otežava i zabranjuje testiranje na životinjama. Počinje se od monoklonalnih antitela, a baš na tom polju se najviše koriste makakiji. U jednom projektu za ispitivanje antitela prosečno strada 144 majmuna. Ako se američki regulator bude držao plana, u narednih pet godina testovi na životinjama biće pre izuzetak nego pravilo.

Slične planove najavljuju i Evropska unija i Velika Britanija. Indija je pre tri godine ukinula obavezu testiranja na životinjama i zakonom priznala mnoge moderne metode. “Trend je jasan”, kaže Hartung. “Nauka se razvila, a ima i političke volje jer ljudi naprosto ne žele testiranje na životinjama. Stvarno mislim da bi trebalo da ubrzamo taj razvoj.”

foto: natali bertrams

BOGOVI MEĐU NAMA

A majmuni na Mauricijusu? Ako više ne budu roba, hoće li biti stavljeni na spisak za odstrel?

Neće ako se Ajra (47) pita. Ona živi u selu Krev Kour nedaleko od Port Luisa. Dok sipi sitna kiša, pokazuje zemlju komšija na kojoj su zamke, manje i veće. Neke su na krovovima, neke ispod drveta manga koji makakiji obožavaju. Ajra je mnogo puta videla makakije kako upadnu u zamku. Kaže da plaču kao bebe.

Nedaleko odatle je minijaturni hram sa figuricom boga Hanumana, jednog od omiljenih hinduističkih božanstava. Hanuman se najčešće prikazuje sa glavom i repom majmuna. Oko polovine od 1,2 miliona stanovnika ostrva su vrlo religiozni. Bilo kakav temeljni udar na populaciju majmuna naišao bi na otpor.

“Za nas, ovi majmuni su povezani sa bogom. Ne volimo kad ih ljudi hvataju i prodaju za eksperimente”, kaže Ajra. I još kaže da su majmuni stvoreni pre nego što su ljudi postojali na Zemlji. Planeta je više majmunska nego ljudska.

*Istraživački rad na ovom članku su podržali Netzwerk Recherche/Olin gGmbH i Journalismfund Europe

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!