Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja

Dan je bio oblačan, vetrovit i pomalo depresivan. Srbija je još lagano dolazila sebi nakon neshvatljivih prizora nasilja na izborima u deset lokalnih samouprava. Bio je utorak, 31. mart prepodne. Kamere su već čekale u Vasinoj ulici dok su se vozila Uprave kriminalističke policije probijala kroz saobraćaj pod rotacijom, što znači da je neko unapred znao šta će se dogoditi i kada će se dogoditi. Stigao je i da zauzme mesto i uključi prenos, spreman da zabeleži svaki kadar koji će kasnije biti upotrebljen kao dokaz nečega što se nije desilo.

Program na televiziji Informer počeo je praktično u istom trenutku kada je policija ušla u Rektorat Univerziteta u Beogradu. Gledaoci su, kao u akcionom filmu, pratili kako policajci prolaze hodnicima, ulaze u kancelariju rektora Vladana Đokića, pred kamerama mu uručuju nalog za pretres, uz informaciju da ima pravo na advokata… Na delu je bio pokušaj da se čitav prizor predstavi kao besprekorno sprovođenje zakona, samo što to u Srbiji ne izgleda kao u američkoj seriji, gde policija uhapšenom čita prava. Uostalom, Đokić nije ni uhapšen, pa čak ni osumnjičen.

U toj slici sve je naizgled proceduralno ispravno, ali upravo ta ispravnost proizvodi nelagodu: kada se zakon čita pred kamerama, a policija ulazi zajedno sa televizijskom ekipom, jasno je da se ne radi samo o istrazi nego o njenoj javnoj inscenaciji, u kojoj publika treba da vidi red, disciplinu i odlučnost države da sprovede nešto. Šta, postalo je jasno kasnije tokom dana.

foto: iva tanacković

Istovremeno, iznutra dolaze potpuno drugačiji opisi, jer studenti tvrde da ne mogu da izađu iz zgrade, oni koji su napolju ne mogu da uđu. Policija ulazi u prostorije u kojima su se održavali plenumi i kroz prolaze se kreće ka Filozofskom fakultetu, pa se paralelno sa televizijskim prenosom formira i druga slika, ona u kojoj se ne demonstrira zakon nego gola sila.

Jedna studentkinja posvedočila je da su im policajci tražili indekse, pa im je objašnjeno da studenti nemaju uvek indeks uz sebe, te da postoji i e-indeks. Onda su odlučili da im proveravaju lične karte i da ta dokumenta fotografšu. Ista devojka videla je da policija te fotografije šalje u nekakvu WhatsApp grupu u kojoj je bilo i tekstualnih poruka, a ne samo fotografija ličnih karata. I dok su se policajci snalazili kako da utvrde ko je student a ko profesor, čitava operacija pomerala se sve više iz sfere profesionalnog postupanja u sferu improvizacije koja se odvija pred kamerama.

foto: peđa vučković / tanjug

ŠTA SE SVE DOGAĐALO

Pripadnici Uprave kriminalističke policije ponovo su ušli u prostorije koje koristi plenum studenata na Filozofskom fakultetu u Beogradu u okviru istrage o tragičnoj smrti studentkinje M. Ž. (25). Ona je, po onome što se zasad pouzdano zna, stradala 26. marta, padom sa petog sprata Filozofskog fakulteta. Nekoliko desetina pripadnika UKP-a ušlo je u hol fakulteta i nekako zapucalo pravo u prostoriju gde se održavaju plenumi, što su studenti opisali kao “direktnu intervenciju u prostor” gde su se organizovali tokom blokade fakulteta.

Ispred zgrade Rektorata Univerziteta u Beogradu okupilo se nekoliko desetina ljudi, među kojima su bili studenti, profesori, predstavnici akademske zajednice i građani, dok je policija sprovodila pretres u okviru istrage o tragičnoj smrti studentkinje. Okupljeni su uglavnom bili mirni, a prisutni su bili i policijski službenici i novinari.

Jedna od zaposlenih u Rektoratu obratila se okupljenima ističući da se oseća neprijatno zbog prisustva policije i naoružanih lica u zgradi i da zna samo ono što je objavljeno u medijima, naglašavajući da nije bila u mogućnosti da pruži dodatne informacije.

Kako javlja N1, među okupljenima su se pojavile i osobe koje su verbalno provocirale studente i profesore, a prisutan je bio i Simo Spasić, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih, ubijenih i nestalih sa Kosova i Metohije, koji je opet pretio silovanjima. Studenti u blokadi najavili su novi skup ispred Rektorata u večernjim satima.

foto: marija janković

ŠTA JE, BRE, OVO

Profesor Ognjen Radonjić postavio je pitanje koje razotkriva osnovni problem: “Kakve veze imaju kriminal i korupcija sa smrću studentkinje?”, pošto je policija u Rektorat ušla po nalogu Višeg javnog tužilaštva zbog neke tobožnje korupcije. Radonjić istovremeno podseća da prolazi između zgrada Filozofskog i Rektorata postoje oduvek i da nisu nikakav novootkriveni bezbednosni propust, nego arhitektonska činjenica koja se sada koristi kao argument.

Institucije tvrde da rade svoj posao i da ispituju sve okolnosti, ali način na koji to rade, uz kamere koje prate svaki njihov korak, pokazuje da se paralelno vodi i drugi proces, proces kažnjavanja neposlušnih, već godinu dana označenih kao neprijatelja režima i “vođa obojene revolucije”.

Kad smo kod prolaza, čitajući naslove i tekstove tabloida “Informer”, može se steći utisak da su zgrade Rektorata i Filozofskog fakulteta u Beogradu povezane tajnim hodnicima, podzemnim tunelima i možda čak i teleportima, kao da su u pitanju skriveni bunkeri za “blokaderske zavere”. U jednoj od svojih megaekskluziva, “Informer” tvrdi da su pripadnici UKP “upravo našli dokaze” u prostorijama Rektorata koji kao potvrđuju neke misteriozne veze sa Filozofskim fakultetom i “terorističkim aktivnostima blokadera”, naravno, bez jasnog dokaza za takvu tvrdnju. U naslovima se čitaju formule poput “Rektorat ili teroristička baza?!” i insinuacije da su studenti Filozofskog “upravljali” događajima u Rektoratu kao da su nindža kornjače, pa žive u kanalizaciji.

“Informer” kao da želi da prepriča fantastičnu priču iz nekog trilera o tajnim prolazima i “blokaderskim štabovima” utvrđenim duboko unutar visokih zidova univerziteta, gde studenti i profesori ne samo da protestuju, nego planiraju i koordinišu navodne udare na državu. U takvoj mistifikaciji, realan izgled zgrade (oduvek povezane vrlo nadzemnim hodnicima) potpuno nestaje, a ostaje samo akciona priča iz režiranog scenarija koji se čita kao vest iz Zone sumraka.

Umesto da objektivno objasni da su Rektorat i Filozofski fakultet odvojene institucije sa različitim adresama i funkcijama, ali hodnicima koji ih spajaju, što je očigledno svima koji su ikada bili na Platou ispred Filozofskog, “Informer” iznosi somnabulije, koje, pak, nisu ništa u odnosu na ono što su radili samo dva dana ranije. Tada su objavili fotografije tela devojke, sasvim očigledno sa uviđaja, kao i navodne delove obdukcionog nalaza. Ovakav jezik i način predstavljanja informacija gde se lokacije i institucije pretvaraju u senzacionalističke artefakte, ne doprinose jasnoći za čitaoca, nego služe drugom cilju: da zbune, slude i iskrive sliku onoga što se zaista dešava u univerzitetskom prostoru.

foto: dejan živančević / tanjug

ANA, USIJANA

Samo tri dana ranije, u subotu 28. marta, u Narodnoj skupštini održana je sednica Odbora za obrazovanje koja je trajala duže od tri sata i koja se, uz direktan prenos na istoj televiziji Informer, pretvorila u javno saslušanje rektora iako formalno nije imala tu funkciju. Sednicu je otvorila Ana Brnabić pozivom da se tragedija ne politizuje, ali je već u nastavku počela da iznosi ocene o javašluku na univerzitetima i da postavlja pitanja u tonu koji ne ostavlja mnogo prostora za odgovor, jer unapred sugeriše krivicu. Na vrhuncu vikanja, upitala je rektora Đokića šta ima da kaže o “opijanjima i silovanjima” na Filozofskom fakultetu. Javnost je prvi put od nje čula za tako nešto, te može biti da je pomešala Filozofski i Ćacilend.

Rektor Vladan Đokić je odbio da učestvuje u takvom razgovoru i podsetio da je o svemu već govorio pred tužilaštvom, insistirajući na tome da istraga mora da se vodi tamo gde joj je mesto.

Rektorka Univerziteta umetnosti Mirjana Nikolić eksplicitno je rekla da je reč o odmazdi, jer je u avgustu u Studentskom domu Studentski grad jedna studentkinja poginula dok je preskakala sa jedne terase na drugu, pa upravu Studentskog grada niko nije ovako pozivao na odgovornost, niti ih nazivao ubicama, kao što to čine rektoru Đokiću i dekanu Filozofskog Danijelu Sinaniju.

Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković postavio je pitanje ostavki iako istraga još traje, čime praktično prebacuje fokus sa utvrđivanja činjenica na političku odgovornost. Naravno, zapretio je prinudnom upravnom Filozofskom, ali nakon poteza od utorka, nije jasno da li i kako nameravaju da uvedu prinudnu upravu na celom Univerzitetu u Beogradu.

Jedna devojka je stradala i umesto da se makar iz poštovanja prema njoj istraga odvija normalno, ovde se se radi o predstavi u kojoj se tragedija koristi za obračun sa univerzitetom, a poverljivi podaci iz istrage završavaju u medijima.

OVOM ZEMLJOM UPRAVLJA INFORMER

Upravo taj tok informacija otvara možda najnenormalniji sloj ove priče, jer način na koji TV Informer dolazi do snimaka, fotografija i podataka iz istrage pokazuje da se ne radi o izolovanom incidentu nego o ustaljenoj praksi u kojoj se materijal iz institucija preusmerava u medijski prostor.

Snimci iz unutrašnjosti zgrada, fotografije sa lica mesta i delovi obdukcionih nalaza pojavljuju se u programu gotovo u realnom vremenu, što znači da neko iz sistema aktivno učestvuje u njihovom plasiranju. Informer dobija ono što bi trebalo da ostane u okviru istrage i tako prestaje da bude posrednik i postaje akter i oblikuje narativ. E, kad dotle dođe, istina se povlači pred interpretacijom, a jedna strašna ljudska žrtva postaje nebitna pred kapacitetom koji ima za političku manipulaciju. Drugim rečima, ne čeka se da činjenice proizvedu zaključak, nego se zaključak proizvodi, a činjenice se naknadno uklapaju.

Vratimo se na petak 27. mart kada je bilo jasno da su osnovne činjenice poznate od početka: devojka je stradala padom kroz prozor. Način na koji su institucije uz pomoć Informera reagovale, to jest, sprovele koordinisanu akciju, doveo je do toga da se fokus sa ove smrti pomeri na priču o nekakvoj pirotehnici koja se iste večeri zapalila na petom spratu Filozofskog, da bi dekan Sinani kasnije otkrio da nikakva pirotehnika nije nađena. Smrt jedne devojke tako postaje više od tragedije jer pokreće mehanizam koji uključuje institucije, medije i političke aktere u saučesništvu, kako bi se konačno osvetili akademskoj zajednici. Jer, nismo naivni: građani godinama čekaju odgovore u mnogim drugim slučajevima, ali retko kada imaju priliku da vide policiju koja ulazi pred kamerama i političare koji organizuju hitne sednice. Jasno je da ovo nije posledica naprasnog napada profesionalnosti koji je spopao policiju i tužilaštvo nego potrebe da se proizvede slika o univerzitetu kao leglu razvrata, koji, evo, sada ima i smrtni ishod.

Takav narativ zamagljuje događaj od kog je sve počelo – smrt devojke – za koji istraga mora da utvrdi da li je nezgoda, suicid ili zločin, a fokus se prebacuje na univerzitet kako bi se predstavio isključivo i samo kao problem. Ako režim dovoljno puta ponovi da je univerzitet problem, javnost će konačno “shvatiti” da autonomija nije autonomija nego prostor za divljanje u koji mora da se uvede kontrola.

Naravno, od čitavog univerziteta, najveći problem je Filozofski fakultet jer tamo neki profesori uče neke studente kako se slobodno misli, a to nije poželjno pošto ima veliki potencijal za pobunu. Kriza u kojoj je fakultet nakon smrti studentkinje, koristi se da se taj prostor dodatno delegitimiše i prikaže kao izvor nestabilnosti. I tako dolazimo u situaciju da ni ne znamo da li se i koji zločin desio, ali znamo da su krivi Đokić, Sinani, Univerzitet u Beogradu i akademska zajednica kao takva.

PSIHOLOŠKI EKSPERIMENT

U celom ovom procesu posebno mesto ima psihološki efekat koji ova otrovna simbioza vlasti i tabloida proizvodi u javnosti. Kombinacija dramatičnih slika, hitnih sednica i stalnih optužbi stvara osećaj da je krivica već utvrđena iako istraga još traje, ali i šalje jezivu poruku “rektor je ubica”, što Vladana Đokića direktno dovodi u opasnost. Građani su izloženi larmi u kojoj se emocije i strah koriste kao sredstvo pritiska, a jedan strašan događaj se pretvara u instrument kojim se oblikuje percepcija i usmerava pažnja, pa nije bitna istina nego reakcija.

Za to vreme studenti, i dalje uvereni u moć istine, poručuju da nemaju šta da kriju i da univerzitet ostaje prostor u kojem se uči i organizuje, ali njihova svedočenja o zatvorenim vratima i policijskom prisustvu pokazuju da se taj prostor menja, i to ne kroz formalne odluke nego kroz silu koja se uspostavlja pred kamerama, dakle, otvoreno, javno i bez srama. Ta sila se više ne pojavljuje pred našim očima sakrivena crnim kapuljačama, kačketima i fantomkama, već je sve na izvol’te, pa čak i telo stradale devojke.

Vlast, naravno, snažno naglašava da ne politizuje tragediju, ali istovremeno povlači poteze koji imaju jasan politički efekat.

Pitanje na koje nemamo odgovor tiče se same prirode onoga što gledamo. Ako se istraga vodi pred kamerama, ako se podaci selektivno plasiraju i ako se zaključci donose unapred, onda se ne radi o potrazi za istinom, nego o njenoj upotrebi. U ovom slučaju to jasno ukazuje na obračun vlasti sa Univerzitetom u Beogradu.

Sve mere, prisustvo policije i selektivno plasiranje informacija deluju kao odmazda zbog podrške studentskim blokadama i izražavanja nezadovoljstva politikom vlasti. Umesto da javnost bude informisana o činjenicama, medijska i institucionalna pažnja usmerena je ka zastrašivanju akademske zajednice i demonstriranju kontrole nad univerzitetskim prostorom, što ozbiljno ugrožava autonomiju i kredibilitet obrazovne institucije.

Smrt jedne devojke zahteva istinu i dostojanstvo, ali način na koji se o njoj govori i način na koji se koristi pokazuje da je pretvorena u sredstvo političkog obračuna. U tome leži najveći problem, jer kada smrt postane sredstvo za odmazdu vlasti nad univerzitetom, ostaje zastrašujuće pitanje: na šta su sve spremni? Odgovor je još strašniji: na sve.

Konferencija MUP-a i demonstracije podrške Univerzitetu u Beogradu

Oko 21.45 sa balkona Rektorata građanima se obratio rektor Vladan Đokić. Praćen ovacijama rekao je sledeće: “Jedna mlada žena je poginula u četvrtak. Ona zaslužuje dostojanstvenu istragu. Umesto toga dobili smo raciju pred kamerama. Bitna im je slika – policija u Rektoratu, rektor je zarobljen, Univerzitet na kolenima

“Okupili smo se da bi pojasnili dešavanja na Rektoratu”, rekao je Vasiljević. “Nakon nemilog događaja kad je stradala studentkinja, policija je danas postupala po nalogu Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva kako bi došli do svih činjenica koje su dovele do ovog nemilog događaja i da bi javnost bila obaveštena”, rekao je on i dodao da su pretres Rektorata započeli po naredbi Višeg suda u Beogradu, takođe odeljenje za suzbijanje korupcije.

“Službenici UKP su pokazali rektoru naredbu i započeli pretres koji još uvek traje, imajući u vidu veliki broj prostorija i predmeta. Pronađeno je više sredstava koja će biti oduzeta i prosleđena tužilaštvu: topovski udari, petarde, sprejevi, toki-vokiji, gas maske, transparenti, medicinska sredstva, igle, braunile, paketi različitih tečnosti poslatih na analizu”, govorio je Vasiljević dok su na ekranu novinarima prikazivane fotografije “predmeta”. Dakle, ništa što građani već nisu videli na ulici nije nađeno, no, ostaje pitanje kakve veze korupcija, transparenti i sprejevi imaju sa smrću studentkinje M. Ž. (25).

Vasiljevićevo obraćanje naprasno je dobilo smisao kad je dodao da su takođe po naredbi suda oduzeti risiveri sa snimcima nadzornih kamera Rektorata, jer gledaju i na Filozofski fakultet “pa će videti kako je navedena studentkinja ušla, vreme kad se ulazi i izlazi, da li se poštuju mere, propisi i akti, kako zakonski, tako i oni koje je doneo sam Rektorat”.

Zatim je dodao: “Na nas kao predstavnike MUP-a ispoljen je neprimeren gest napada. Policija koja utvrđuje činjenice i izuzima ono što se nalazi u Rektoratu po nalogu suda biva napadnuta zato što radi svoj posao. To je neprimereno i za mene potpuno nerazumljivo”, izrazio se Vasiljević, dodavši da je policija uz minimalnu upotrebu sile uspostavila javni red i mir te da će i dalje izvršavati naloge tužilaštva i suda i “neće dozvoliti napade na sebe”: “Na nadležnim organima je da ocenjuju i procenjuju dokaze koje policija samo dostavlja. Osnovni zadatak policije je da prikupi dokaze i dostavi sudu, ništa ni manje ni više”, završio je Vasiljević, ali neće biti da je baš tako.

Naime, Studenti u blokadi pozvali su građane na protest ispred Rektorata u 19 časova, ali su se ljudi odazvali nešto ranije, pa su im se već u 18.40 pridružili Žandarmerija i Policijska brigada Beograda.

U trenutku pisanja ovog teksta, građani su još ispred Rektorata, ali je prethodno došlo do incidenata: policija je u blizini Narodnog muzeja intervenisala povredivši jednog studenta i jednog fotoreportera. Prema nezvaničnim informacijama, priveden je i jedan student Pravnog fakulteta. Kamera Televizije N1 zabeležila je trenutak kada policajac u opremi za razbijanje demonstracija iz čista mira udara dve žene (prvo jednu, pa drugu koja je pokušala da je zakloni). Onda je krenulo udaranje pendrecima, a građani su uzvratili busenjem zemlje iz obližnjih žardinjera.

Oko 21.45 sa balkona Rektorata obratio se rektor Vladan Đokić. Praćen ovacijama rekao je da je policija došla bez najave, oduzima risivere, pretresa dokumenta, a režimska televizija to prenosi uživo. Došli su da nas ponize i da svakom građaninu kažu: “Vidite šta će vam se desiti ako ne ćutite. Jedna mlada žena je poginula u četvrtak. Ona zaslužuje dostojanstvenu istragu. Umesto toga dobili smo raciju pred kamerama. Bitna im je slika – policija u Rektoratu, rektor je zarobljen, Univerzitet na kolenima.

Za sada je u centru Beograda mirno, ali napeto. Rektor Đokić je još u zgradi rektorata. Čitaoci će znati više kad se ovaj broj već bude našao u prodaji, ali sada, u utorak uveče, deluje da ovaj događaj, udružen sa nasiljem na lokalnim izborima 29. marta, ima potencijal da ponovo mobiliše i izvede na ulicu veliki broj građana.

J. G.

Tamara Džamonja, profesorka na Filozofskom fakultetu

Smrt u doba beščašća

Ugasio se jedan mladi život. Sa jednom smrću, umrla je istina, umrlo je saosećanje u državi koja odavno odumire. Jedna lična i porodična tragedija postala je kolektivna tragedija zbog gašenja jedne mladosti, ali i zloupotrebe jedne smrti, zbog suočavanja sa činjenicom da više ne možemo ni da saučestvujemo u tuđem bolu sa poštovanjem i dostojanstvom, a da nije ukaljana lažima, optužbama i presudama bez dokaza.

Osećanje tuge potiskuje se osećanjem besa, potreba za istinom i pravdom podređuje se sramnim interesima, osećanje bola guši se bujicom prostakluka i primitivizma. I baš zato sada nije vreme da govorimo o tom bešćašću. Sada je vreme za tišinu, cveće i sveće, a prostor Filozofskog fakulteta ostaće mesto gde ćemo se okupljati, podržavati se i saosećati tokom ovih tužnih kišnih dana, mesto gde niko neće uspeti da uguši potrebu za pravdom, solidarnošću i humanim vrednostima.

Evo zašto se mora zabraniti “Informer”

Nakon objavljivanja slika tela i navodnog obdukcionog nalaza, “Informer” nema nameru da se zaustavi. U utorak je na portalu ove pojave koja nije medij izašao tekst sa naslovom “Rektorat ili teroristička baza?! Otkrivamo šta je UKP pronašao u brlogu rektora Đokića”.

Prvo i najvažnije: medijska profesija ima obavezu da javnosti pruži tačne, proverene i kontekstualizovane činjenice ostvarujući pravo građana na istinitu informisanost. Suprotno tome, ovaj tekst koristi senzacionalistički ton koji ne doprinosi razumevanju događaja, već ih izobličava radi privlačenja pažnje.

Naslov iz članka “Rektorat ili teroristička baza?!” nije samo pretenciozan, već i neutemeljen jer sugeriše ekstremne i neproverene zaključke bez čvrstih činjenica kršeći novinarski princip da naslov ne sme da bude u suprotnosti sa suštinom sadržaja i da ne sme biti senzacionalistički radi privlačenja pažnje. Dalje, tekst gotovo odmah pripisuje motive i karakteristike rektoru i zaposlenima Univerziteta u Beogradu implicirajući njihove navodne veze sa blokadama ili “obojenom revolucijom”, bez jasnih, nezavisnih izvora koji bi takve tvrdnje potkrepili. Novinari i urednici moraju razlikovati činjenice od mišljenja, pretpostavki i spekulacija i jasno označiti ono što nije potvrđeno.

Ovakvo izveštavanje ne samo da narušava reputaciju osoba o kojima se piše, već predstavlja i širenje dezinformacija. U ovom tekstu jasno se oseća ideološki naboj i tendencija da se javnost usmeri ka unapred konstruisanoj interpretaciji događaja umesto da joj se pruže sve relevantne činjenice.

Posebno zabrinjava način na koji je opisano učestvovanje diplomatske figure i prisustvo policije. Ambasador Belgije Frederik Develter zatekao se u Rektoratu, jer, gle čuda, Univerzitet ima međunarodnu saradnju. Nije smešno, ali je istinito: reporterka Informera se u podne, uključivši se u program uživo, zapitala naglas: “Šta će strani ambasador tu u ovo doba dana?” Dakle, Informer ne iznosi precizne i proverene informacije o ulozi belgijskog ambasadora, već koristi tu vest kao sredstvo da dodatno dramatizuje situaciju. Mogli su da ga pitaju zašto je tu, ali, umesto toga, snimali su ga sa bezbedne udaljenosti. Ovo je u suprotnosti sa principom odgovornog izveštavanja koji nalaže da se kontekst mora jasno predstaviti i nijedna činjenica ne sme biti izvučena iz okvira realnog značaja.

Ovo nije prvi put da portal Informer koristi tragedije i ozbiljne događaje za političku instrumentalizaciju. Ranije su optuživali opoziciju za politizaciju tragedija, kao što je bio slučaj sa poplavama i incidentima u kojima su stradali civili, gde je kritika vlasti odmah tumačena kao pokušaj destabilizacije. Pored toga, urednik portala Dragan J. Vučićević bio je u centru skandala kada je javno prikazivao tuđe otpusne liste sa psihijatrije izlažući pojedince javnoj sramoti i kršeći osnovna pravila privatnosti i profesionalne etike.

U trenutku kada mediji u Srbiji svakodnevno bivaju kritikovani zbog pritisaka, polarizacije i degradacije profesionalnih standarda, ovakvi tekstovi ne predstavljaju informisanje građana već prizivanje senzacionalizma na štetu istine i profesionalizma. Ako želimo medijski prostor koji zaslužujemo, tekstovi ovakvog tipa moraju biti predmet ozbiljnijih procedura nego što je to kritika koja dolazi od profesionalnih medija i udruženja.