Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Iako nema naznake da li će biti vanrednih parlamentarnih izbora i da li će oni biti spojeni sa redovnim predsedničkim koji moraju da se održe do proleća 2027. godine, vlast se pokrenula na ovim nivoima. U tu svrhu pokrenula je inicijativu na tri nivoa – institucionalnom, digitalnom i stidljivom izlasku na ulicu. Vodeću ideju svega toga svojevremeno je formulisao SPS: “Ako se izbori organizuju kako treba, narod na njih ne mora da izlazi”
Valjda od tolikih obilazaka bogomolja postao sam vernik i počeo da gledam gde je to Bog kada nije u svim ovim važnim građevinama. Ponekad ga vidim u tome da svakoga dana u isto vreme pogledam na sat, a ponekad u komšiji koga bukvalno sretnem svakog dana kada izađem u ulicu. Nemoguće je da je toliko slučajno! Do narednog čitanja, tako mi Bog pomogao
Kako se odnosi na međunarodnom planu komplikuju i sukobi pojačavaju, sve više postaje jasno da desetogodišnje tvrdnje Aleksandra Vučića kako Srbija sa pojedinim državama ima bratske odnose nisu ništa drugo osim prazne priče
Na početku je propagandno-bezbednosni kamp u Pionirskom parku bio mesto “studenata koji žele da uče”, a sada ga Vučić naziva “ostrvom slobode”. Ispada da vlast kreće u oslobađanje države. Od koga? Pa valjda od studenata i građana, nikog drugog
Opozicija i njoj naklonjena javnost očekuje veći angažman Evropljana kada je u pitanju srpski politički prostor, vlast takve najave koristi da argumentuje tezu o obojenoj revoluciji, ali bi sa radošću ugostila bilo koga sa te strane, posebno ako daju neke pare. Čini se da i jedna i druga strana preteruju: niti će Evropa doći da nam organizuje izbore, niti će više stizati bilo kakva lova kojom će vlast da krpi budžetske rupe nastale vanrednim korupcionaškim troškovima
Vučić je u kampanji u kojoj proba različite poruke i pristupe jer se podrška umanjila, a njegov legitimitet je doveden u pitanje. I još gore, polako prestaje njegova kontrola ulice – što je bila sve vreme njegova osnovna prednost u odnosu na političke protivnike i pobunjene građane
Pored Andreja Vučića, mesto na kormilu batinaša zauzeli su Vlada Mandić i Ljuba Jovanović, nekadašnji sportisti koji, očevidno, imaju kontrolu nad izvesnim grupama “mladića”. To se posebno se odnosi na one iz Republike Srpske jer je Mandić sa njima i tamo bio aktivan. Pored njih, angažovani su i oni iz javnog sektora “koji znaju da se biju”, kao što je bio slučaj sa Lukom Petrovićem, gradskim sekretarom za investicije
Kao i sada, predsednik Republike Srpske se sa Sarajevom svađao javno. Kao i sa Evropom i sa SAD, pod čijim su sankcijama on i njegova porodica. Uprkos tome, njegovo se bogatstvo uvećavalo i njegova je moć u RS rasla iz godine u godinu. Ako je na početku karijere izgledao kao tvrd ali razuman političar, s vremenom se pretvorio u svojeglavog i nepristojnog kabadahiju koji galamom i psovkama rasteruje neprijatelje. Sada je, izgleda, stigao račun na naplatu
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Naprednjačka vlast se bori i rukama i nogama da pobedi u dva različita mesta, jer ne bi smeli na oči Aleksandru Vučiću ako izgube. Na drugoj strani, ostatak Srbije navija da krene iz Zaječara i Kosjerića, pa da se “ide redom” po celoj zemlji i da tako vide leđa ovima što već 13 godina upravljaju u svakom mestu, svakoj ulici i svakom selu
Poziv na raspisivanje izbora je poziv režimu, a trebalo bi da se vidi da li će postojati i studentski poziv svim ostalima na društveni dogovor o tome kako se suprotstaviti režimu na budućim izborima. Oni mogu biti raspisani neočekivano brzo, a možda ih i ne bude pre nekog “redovnog termina” ako ne bude izuzetno jakog pritiska na ulici
Studenti i građani koji ih prate na ovim šetačkim podvizima, dočekani su kao najrođeniji skupa s onima koji su došli dan ranije iz drugih mesta. Na bini pored šetališta uz reku pušten je i golub mira – taj simbolički gest dvoje studenata najupečatljiviji je gest razumevanja i poštovanja između bošnjačkog i srpskog naroda od završetka ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji
Izgleda da je Đuro Macut ono što je deo javnosti tražio, pa dobio na vučićevski perverzan način: on je stručnjak koji treba da vodi prelaznu Vladu Srbije, ali ne da bi napravio politički konsenzus i smirio društvenu krizu, nego da bi premostio vremenski period do trenutka kada Vučić – formalno ili sa Zoranom Jankovićem u timu – opet može da zasedne u kabinet u Nemanjinoj 11
Dok je deo javnosti uznemirila činjenica da je Aleksandar Vučić razgovarao sa Evropskom unijom posle 15. marta, ne čini se da to išta znači Briselu. Možda novo studentsko hodočašće do Strazbura unese malo emocija i u taj ograđeni politički prostor
Sporadične akcije opozicije sve manje interesuju javnost. Narod kreće u samoorganizovanje u nedostatku vere da sadašnje političke stranke mogu bilo šta suštinski da promene. S druge strane, režim je uzdrman, ali dok tužilac i policija ne krenu da hapse sami zbog korupcije, a ne po nalogu, mora se tražiti političko rešenje za ono što se dešava u Srbiji
Opozicija nije bojkotovala parlament (osim DS-a), ali ga nije ni blokirala. Razlozi su brojni, ali sad je tako kako jeste. Očito, opozicija nije u stanju da napravi zajednički dogovor i strategiju, pa da onda radi po nekom planu. Iako je izgledalo da je događaj od utorka 4. marta zapravo nastavak onoga što građani zovu “pumpanje”, nema nagoveštaja da posle ovog “skupštinskog prepada” koji im je doneo reputaciju nasilnika (što nije ni ključno, ni toliko važno), sledi neka druga akcija. Znalo se i pre ovoga da je parlament paravan, kao i sve druge institucije. Još uvek se ne vidi na koji način to može da se promeni
Zbog čega je Vučić odlučio da bude veći Tramp od Trampa i da dodatno ponizi one koji bi trebalo da se staraju o sprovođenju zakona u Srbiji
Kako smo od “Aco Srbine” stigli do “Ovde nisi dobrodošao” i kakve još opcije Vučić ima na stolu ovog proleća
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
U suženom i opustošenom političkom polju, opozicione partije još uvek ne uspevaju da istupe. Zato je sastanak predstavnika svih opozicionih lista najmanje što mogu da urade. Tu su partije koje imaju poslanike u Narodnoj skupštini plus Proglas plus Kreni-promeni. Svi oni bi trebalo da se nađu na istom mestu i probaju da se dogovore šta im je činiti. Da li neko ne voli Đilasa, Sava ili Radomira – nikoga u Srbiji ne zanima
Zdrave države oko Nove godine gledaju takmičenje četiri skakaonice i koncert Bečke filharmonije. Srbija gleda samo nastupe Aleksandra Vučića
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Vučićević je u TV etar izlio sav “sadržaj” koji je ustanovio u svojim novinama: red urlanja, red skandala, red izmišljotina, red najogavnijih uvreda i red pohvala na račun velikog vođe i svog prijatelja Vučića... U najnovijem “izdanju”, posle tragedije u Novom Sadu i događaja koji su usledili, spremljeni su poseban “jezik” i posebne poruke: na ulicama su “Đilasovi huligani”, ustaše, antisrbi, mrzitelji svega srpskog, uništitelji narodne imovine
Bivši ministar građevinarstva i saobraćaja, odani saradnik Aleksandra Vučića, ušao je u istoriju: on je prvi uhapšeni ministar u istoriji obnovljenog srpskog višestranačja koji je imao neki značaj i za kojeg je znala šira javnost
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
