Između dve turneje po srpskim selima u Srbiji, Aleksandar se Vučić odlučio da prošeta po srpskim selima i opšinama u Republici Srpskoj. Iskoristio je spore letnje dane ispunjene emocijama zbog obeležavanja akcije “Oluja” da još jednom obiđe dedovinu u zapadnoj Bosni i da odatle pošalje poruke srpskom rodu koji se tih dana nije veselio, naprotiv.
Od kada je pre desetak godina ustanovio 5. avgust kao Dan sećanja na proterivanje Srba iz Hrvatske 1995. godine, Vučić koristi svaki početak avgusta da ne otćuti Hrvatima i svom “suparniku” na čelu Vlade Republike Hrvatske Andreju Plenkoviću. Rezon je jednostavan: ako će Hrvati da seire u Kninu, mi ćemo da oplakujemo naše od Rače do Mrkonjić grada preko Donje Gradine. Događaj koji jeste po svim pravilima međunarodnog prava ratni zločin – proterivanje 200 hiljada Srba iz Hrvatske 1995. godine – Hrvatska slavi kao svoj Dan pobede, a Srbija u sadejstvu sa Republikom Srpskom kao Dan sećanja na žrtve tog zločina, ali i zločina počinjenog u Drugom svetskom ratu na području koncentracionog logora Jasenovac.
Vučić se posebno potrudio da se taj datum pojača, boldira, da se od njaga svake godine pravi nešto što bi trebalo da ima za cilj dve stvari: objedinjavanje nad grobovima nastradalih sunarodnika kako bi se iz toga, valjda, izašlo još odlučnije u cilju jačih veza svih Srba u regionu na sve moguće načine. I zaista, ako pogledamo rekacije iz Hrvatske “tim povodom” oni se nisu previše brecali na ustanovljavanje tog datuma kao nečeg što bi specijalno Srbima moralo da znači, naprotiv. Oni rutinski slave u Kninu, tamo je državna proslava koja se uvek izokrene i u promociju ustaštva među određenim grupama, posebno grupama navijača koji rat nisu ni osetili.
SPASILAC U NARODU
Ove je godine, u dane kada je Bosna bila usmerena na Sarejevo jer je tamo, posle 11 godina pauze, nastupao Dino Merlin, Vučić odlučio da prošeta malo po delu Bosne za koji je procenio da je najstradalniji i da u Mrkonjić Gradu obeleži Dan sećanja na žrtve “Oluje”. Dok je većina građana i medija bilo okrenuto Sarajevu jer se ne dešava često da neki izvođač tri dana za redom napuni stadion Koševo (procenjeno je da je prodato više od 120 hiljada karata), Vučić je hodao sa Miloradom Dodikom po provinciji i radio ono što radi: pokušavao da pokaže “običnim ljudima” da je i on običan čovek koji voli da obiđe dedovinu u Čipuljićima kraj Bugojna, da ugosti komšije, da obiđe groblja i manastire, da popriča sa vladikom Sergijem, jednim od svojih najvećih poštovalaca, i da, na kraju, još jednom odigra dupli politički pas sa Miloradom Dodikom koji se sprema da se formalno vrati na vlast posle opštih izbora u BiH predstojećeg oktobra.
Na paklenih gotovo 40 stepeni njih su dvojica našli vremena i za iće i piće i pesmu, i za suzu ako treba, jer, na kraju, kao, i okupili su se da odaju poštu nastradalim Srbima i da još jednom jave urbi et orbi da “neće biti nove Oluje”. Vučić i njegov promo-tim, imali su sate i sate materijala na kome on “‘oda kroz narod”, priča s narodom, nudi rešenja za narodne probleme, a onda, usput, pošalje i po neku poruku Hrvatima, Bošnjacima i Crnogorcima koji su ga posebno povredila time što su poslali izaslanika na hrvatsku proslavu “Oluje”. Onda se taj materijal, koji je narod u Srbiji mogao da vidi u direktnom prenosu, rutinski seče i deli po instagramu i tiktoku za one u dijaspori valjda i mlađe, da slučajno u kampanji ne bude preskočena neka kategorija.
MILOVANJE MAČKE I DRUGE “SPONTANOSTI”
Taj metod i dalje, očevidno, “pali” jer vidimo da se tu i tamo pojave ljudi, neki put je namešteno neki put je istinski, koji se bacaju na njega, koji mu se zahvaljuju, koji dovode decu da ih Vučić pomiluje po glavi i pita: “A kako se ti zoveš majstore?”. Oni koji pažljivo prate Vučićevu neverending kampanju primetili su ovoga puta i jedan čudan snimak sa mačkom na stepeništu renovirane dedine kuće u Čipuljićima – to je valjda iz one serije “I ja volim životinje, ja sam normalan čovek”, mada je izgledao nezgrapno u tom “spontanom” maženju sa mačkom koja se nešto izmicala. To je bila poruka za domaću publiku, a za “strance” je išlo ono na temu da nikada nećemo zaboraviti zločine, da ćemo uvek i svuda podsećati na njih i da ga nikada niko neće sprečiti da tako govori.
Ovome treba dodati i jak emotivni deo sa očima jednog nastradalog dečaka, koga je skupa sa njegovom materom više puta pominjao, želeći valjda da naglasi monstruoznost zločina koji su sprovođeni nad Srbima. “Mi smo najstradalniji narod” poruka je koju je Vučić poslao svima i to valjda treba da služi da nas okupi u jadu, da nas amnestira od svih drugih stvari jer, zaboga, dobro je da je neko ostao, dobro je da je neko pretekao, dobro je da ima neko da “nosi srpsko ime i prezime” kako su marketinški stručnjaci smislili da govori poslednjih nekoliko godina.
LJUTNJA NA CRNOGORCE
Nema podatka o tome koliko je ljudi iz Srbije i Republike Srpske išlo na koncerte Dina Merlina, ali je moguće zamisliti da ih je bilo više nego na “Danima Aleksandra Vučića” u Republici Srpskoj s obzirom na sve viđeno i prikazano. Milorad Dodik je, kao što je već u komentarima i analizama ocenjeno, ojačao svoju poziciju, ponašao se kao da je entitet njegov lično, šutnuo u stranu zvaničnog predsendika entiteta Sinišu Karana i valjda se spremio da posle opštih izbora u oktobru i formalno sedne u neku od fotelja u Banja Luci.
Vučić nije propustio priliku da se posebno bavi Crnom Gorom, što u usputnim “intervjuima” Pinku i Informeru, što na velikoj bini u večeri obeležavanja Dana sećanja. Odluka Podgorice da pošalje svog izaslanika na hrvatsku proslavu iznervirala je Vučića toliko da je napao i crnogorsku mitropoliju jer, ispada, svi su se oni onomad bili urotili da skinu Đukanovića “pod srpskom trobojkom”, a sada su tu trobojku izdali “ulizujući se Hrvatima”.
Zna Vučić da je Podgorica to uradila iz pragmatičnih razloga – sutra će joj biti potrebna podrška i Hrvatske za ulazak u EU, ali, što se ne bismo malo i time bavili, a sve pod zastavom odbrane Srba jer je Vučić, kako to Ustav Republike Srbije kaže, predsednik svih Srba, pa se po toj logici pita koji to Srbi – a trećina ih je u Crnoj Gori – mogu da podrže proslavu “Oluje” zajedno sa Hrvatima. Sve to skupa izgleda i zvuči banalno, prostački, ali to je kontinuitet nacionalističke politike koju Vučić zastupa od trenutka kada se pre više od tridesetak godina pojavio u srpskoj politici. Prema onome što mu “odgovaraju” iz regiona čini se da su svi toga svesni, da svi razumeju da lik blefira i da sve to što priča, priča samo da bi svoje birače neprestano držao spremne, pod tenzijom, jer nema šta drugo da im ponudi da bi ih mobilisao. Zato je politika borba, zato je kampanja bitka, zato su izbori rat koji se mora dobiti inače nema opstanka.
DRUŽINA ZA PIJANKE I SVAĐU
Sada je gotovo nemoguće zamisliti da bi Vučić za vreme dok će još biti na vlasti, mogao u posetu Podgorici, Zagrebu ili Sarajevu – tako su postavljeni rovovi kojima se, istine radi, raduje i “druga strana” jer je lako motivisati svoje na priči da je u Srbiji ludak na vlasti koji hoće nove ratove i koji preti novim sukobima. Kada se ovim prestonicima priključi i Priština i tamošnji polugospodar Aljbin Kurti, izgleda da u regionu imamo opet grupu koja liči na onaj sastav Predsedništva SFRJ s kraja devedesetih koja je umesto da sačuva mir dovela do rata i krvavog raspada zajedničke države. Kada se ta omanja grupa nađe na okupu, kao nedavno u Tivtu, izgledaju kao ekipa koja može dobro zajedno da se zabavlja, a da onda, kada se uključe kamere, sipa poruke koje uznemiruju i poruke kojima se objašnjava da mi ovako ne možemo dalje jer svako svakome preti.
U realnosti, Hrvatska je u EU, Crna Gora će u EU, a Srbija i BiH ostaju zarobljenje u gudurama i jarugama loših, nedelotvornih politika koje jedino pogoduju razvoju kriminala i korupcije i proizvode masovno iseljavanje stanovništva. I Vučić zna, i Dodik zna, da tamo gde su sada hodili, na teritorijama koje su Srbi branili i za koje su ginuli od 1992-1995., ima manje stanovnika nego kada je rat završen, a samim tim i manje perspektive. Ova dvojica “srpskih lidera” kao da nisu naučila poruke prošlosti, bar kada je politika u pitanju: nije Srbija napredovala kada su bosanski Srbi gledali u Beograd, kako kaže Vučić, nego kada je Srbija bila Pijemont celog Balkana, pa su svi hteli s njom.
I danas ljudi iz regije gledaju u Srbiju, ali ne s radošću i ne sa željom da “dođu u Beograd” – naprotiv, agresivna nacionalistička retorika Vučića i njegove Vlade u poslednjih četrnaest godina, vratili su nas na one odnose koje smo imali u devedesetim – agresori, siledžije, uzurpatori, a zvanični Beograd kao da samo sledi jedno od pravila zapisanih u Makijavelijevom Vladaocu: “Bolje da vladaš strahom nego da te vole”.
Pa, do novih izbora i ko ih preživi.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
