Ima li života posle televizije

Šminkerka, šolja, šala… posle letnje pauze, u subotu uveče (19. septembar) Zoran Kesić se vratio na male ekrane. To jest, na još manje ekrane. “Ovo je emisija… kako ono beše… da, emisija marginalnog komercijalnog učinka. I zato smo, a ne iz nekih drugih razloga, na mesec dana pred izbore skinuti sa televizije.”

Kesić i njegova ekipa “24 minuta” nastavili su tamo gde su stali. Doduše, strogo uzev, emisija više nije javno i besplatno dostupna, već su to isečeni delovi emisije na Jutjubu. U prva 24 sata od objave, najgledaniji segmenti već su prebacili trista hiljada pregleda.

“Sve je tu”, rekao je Kesić, jedino što ga ovi njegovi teraju da češće poziva publiku da lajkuje i da se pretplati. Zbilja, emisija je izgledala kao i uvek. Kesić, kako kažu u njegovom timu, nije hteo ni da čuje za neke budžake ili snimanje za kuhinjskim stolom. Studio je solidan, cela ekipa je tu, produkcija je na nivou.

Doduše, na Jutjubu se može postojati i bitno skromnije. U Beogradu ima prizemlja, suterena i podruma sa po tri kamere, par kulisa i reflektora. Tu su računar i mala mikseta i hop, to je već studio. Tamo nastaju stotine kojekakvih podkasta, emisija za Jutjub, kratkih snimaka za druge društvene mreže.

Ali, može li se od toga živeti na platformi gde se novinarski sadržaj ukršta i bori sa muzičkim spotovima, pošalicama, know–how videima koje pravi veštačka inteligencija?

KRVAV JE TO ‘LEB

Sagovornik “Vremena” snima u jednom malom studiju. Ne želi da mu otkrivamo ime jer će pričati o novcu, a o novcu se ne priča. Za razliku od nekih koji improvizuju studio u dnevnoj sobi ili iznajme prostor pa kupe par foto-aparata za snimanje, naš sagovornik snima u tuđem studiju gde se priređuju i druge emisije.

“Momci snime emisiju, montiraju i pošalju mi gotov snimak u punom kvalitetu. Ne rade ništa za društvene mreže – dobijem gotovu emisiju i od tog trenutka je sve na meni”, kaže. Snimanje jedne emisije ga izađe oko dvesta evra.

Ali tu zabava tek počinje. Valja postaviti emisiju na Jutjub tako da naslov, opis i slika gode algoritmu i povećaju šanse da sadržaj dopre do što većeg broja ljudi. Onda iseći atraktivne delove, titlovati, kačiti na društvene mreže, Od Instagrama do TikToka. Treba se baviti komentarima ljudi, animirati ih da doniraju preko platformi poput Patreona ili Buymeacoffe, koju koristi i “Vreme”.

Pa čitava birokratija. Ko hoće da ubira neki novac, mora da ima firmu, najverovatnije preduzetničku agenciju koja paušalno plaća oko dvadeset ili trideset hiljada dinara mesečno – bez obzira da li posluje u plusu ili minusu. Tačna suma zavisi najviše od toga da li je agencija recimo u Beogradu ili u Surdulici; što jača lokalna samouprava, to skuplje. Paušalac se može biti ako se prihoduje do šest miliona dinara godišnje, a ta suma, oko 50.000 evra, ionako je nedostižna za veliku većinu u sitnim produkcijama.

Nezavisna produkcija videa je, dakle, hladna voda. Tehničke barijere su niske – već se i rđavom kamerom mobilnog telefona može snimati – što otvara vrata svakome sa dovoljno entuzijazma bez obzira na talenat i zanatsku potkovanost. Ali izaći na zelenu granu nije lako. Naš sagovornik kaže da, kada bi plaćao profesionalce da rade sve to što radi sam, produkcija bi ga stajala nekoliko hiljada evra mesečno. Te pare za sada nema.

Na malenom tržištu poput Srbije, računajući pomalo region i, što će se ispostaviti kao bitno, gastarbajtere sa Zapada, podkasti brzo stiču desetine ili stotine hiljada pregleda, posebno kada su atraktivne teme ili gosti. Računajući samo priče na političke teme, jedan od magneta za publiku je, recimo, Cvijetin Milivojević, kojeg je u poslednja tri intervjua na Jutjubu gledala (barem kliknula) u proseku 141.000 ljudi. Slične brojke donose Jovo Bakić, Milo Lompar, Đorđe Vukadinović, Draža Petrović…

Time te emisije, koje god da su, lako preskaču gledanost mnogih emisija sa nekih od bezbroj linearnih televizija (vidi okvir). Ali, i dalje nije lako ući u zelenu zonu. “Od Jutjuba zaradim oko 300 dolara mesečno, boljih meseci možda 400”, kaže naš sagovornik. U prevodu, u debelom je minusu.

KAKO JUTJUB PLAĆA

Jedan drugi sagovornik “Vremena”, čiji sadržaj nije strogo novinarski već je više zanimljivo i smešno ćaskanje, takođe kaže da mu 70 odsto vremena ode na ono što bi na klasičnoj televiziji radili drugi – montaža, organizacija, prodaja, birokratija…

On je išao drukčijim putem. Jeftino najmi prostor, ali je oprema njegova. Uprošćena računica kaže: par kamera za tri hiljade evra, dva vrhunska mikrofona za hiljadu, dobar laptop koji služi montaži oko 1.500, rasveta oko 300 evra. Onda sto i stolice, nešto ukrasa okolo. “Ako imaš preglede, to možeš da vratiš za par meseci”, kaže. “Može pristojno da se živi od Jutjuba.”

To je ujedno razlog što je Jutjub omiljena platforma svih koji nešto rade – jedini plaća. Sve ostalo – kratki snimci na Instagramu ili Fejsbuku, TikTok… mala su maca za Jutjub. Ni od Spotifaja i drugih audio-platformi nema sevapa pa često ljudi “podkast”, koji je izvorno nekad bio audio-format, imaju samo na Jutjubu.

Ta platforma ima utanačene sume koje isplaćuje kreatorima na svakih hiljadu pregleda videa. Kvaka je u tome što to nisu oni pregledi koje publika vidi ispod videa. Plaća se samo za pregled pri kojem gledalac odgleda (istrpi) celu reklamu, barem jednu. Iz računice ispadaju oni koji instaliraju blokatore za oglase ili hitro preskaču svaku reklamu. Razume se, i oni koji kliknu da pogledaju video, ali onda odmah odu nekuda dalje. Ako je 50-60 odsto onih klikova koje javno vidimo zapravo naplaćeno, to se računa u korektan postotak. Ali i tu postoje dramatične razlike.

Jutjub, koji pripada Guglu, posle poreza i dažbina, 55 odsto neto prihoda uplaćuje kreatoru kod kojeg je oglas odgledan. Cene Guglovih reklama se drastično razlikuju po zemljama, u zavisnosti od blagostanja i snage tržišta. Ako gastarbajter iz Nemačke, recimo, gleda neku srpsku emisiju, njemu će na osnovu lokacije biti prikazane nemačke reklame. To znači da se autoru sadržaja otprilike sedam puta više isplati kad ga gleda neko iz Nemačke nego neko iz Srbije. Australija, SAD ili Kanada su deset puta isplativiji!

Naš sagovornik sa početka priče kaže da mu, kad izvuče prosek, pripadne 1,5 do dva dolara mesečno na svakih hiljadu klikova. “Ali to nikako nije univerzalna tarifa, samo moja računica u ovom trenutku”, priča. “Tako da, kada neko kaže, ‘taj ima toliko i toliko pregleda, sigurno uzima ogromne pare’, to često nema veze sa realnošću.” Osim svih pobrojanih troškova, valja onda od prihoda, ako se uopšte uđe u plus, platiti sebi penziono osiguranje, recimo.

NEMA MILIONERA

Pitanje kako se zarađuje na Jutjubu ravno je pitanju kako se zarađuje od fudbala – mase šutiraju loptu jer vole, neki primaju džeparac, drugi pristojnu zaradu, a samo retki su multimilioneri. Dobro, na srpskom Jutjubu ne može biti nikakvih milionera, ali se možda može plivati u mlakoj vodi. Kakva će biti voda Zoranu Kesiću i ekipi “24 minuta”?

Baš ove subote prvi put će se oprobati samo na Jutjubu i to silom prilika pošto novi vlasnici Nove S nisu želeli da produže ugovor, na šta se Kesić osvrnuo u prvoj rečenici poslednje emisije. Pravdali su se time da je emisija tobože skupa, a da joj je komercijalni uspeh marginalan. Ljudi upoznati sa gledanošću kažu da je Kesićev šou vazda bio na preko 20 odsto, ponekad i 25 odsto takozvanog šera u kablovskoj mreži
SBB-a. Teško da neki vlasnik televizije može da poželi više od toga.

Prema tvrdnjama korporacije, koje su bile zgodne za proizvodnju tabloidnih naslova, emisija ih je koštala oko pola miliona evra godišnje. “To je glupost”, kaže jedan upućeni sagovornik, “jer su oni tu uračunali i njihove troškove produkcije. Ko zna kako su ih izračunali.”

“24 minuta” je, naime, snimano u studiju koji Nova S najmi u kompleksu Avala filma u Košutnjaku. To su divovski studiji u kojima nastaju i druge emisije poput “Utiska nedelje”. Na Novoj S je bilo da tako pomogne i omogući snimanje “24 minuta” koji su, strogov uzev, spoljna produkcija. To znači da Kesić, reditelj i ekipa scenarista potekla sa portala njuz.net nisu imali platu – već su živeli od podele novca koji je Nova S plaćala za gotovu emisiju. Montažu i ostalo radila je ekipa “24 minuta”.

Zarada im je i pre dolazila od moćnog Jutjub kanala koji prati više od 600.000 ljudi. Onde se oduvek emisija objavljivala “na parče”, svako uglavnom kraće od osam minuta, što znači da Jutjub neće prikazati reklamu u sredini (mid-roll) nego samo pre emisije (pre-roll). Svako mora da proceni šta mu se više isplati, u zavisnosti od koncentracije publike – više kratkih ili manje dužih objava.

KAD SE PODVUČE CRTA

Atipičan primer je “andergraund mejnstrim” Balkan info, koji se proslavio intervjuima sa svim i svakim, od poznatih političara i analitičara, do teoretičara ravne Zemlje i ljudi koji pričaju da svi jezici potiču iz srpskog jezika. Balkan info ima mnogo videa i skoro svi su maratonski – ponekad i po četiri sata. “To mora da bismo nešto zaradili”, rekao mi je jednom jedan bivši voditelj. “Jer nema svaka emisija brdo pregleda, ali u zbiru mesečno uvek se nakupi.”

Uz pomoć alata Social blade i analogijom na osnovu razgovora sa drugim kreatorima koji su “Vremenu” otkrili koliko zarađuju, može se proceniti da kanali sa onolikom publikom kao “24 minuta” prihoduju oko četiri do šest hiljada dolara mesečno od Guglovih oglasa, boljim mesecima verovatno osam hiljada i više. Kanal Njuz net, na kojem njuzovci imaju svoj podkast, možda je na oko hiljadu do dve hiljade dolara, ali ima i svoje odvojene troškove.

Balkan info, istom metodologijom, može prihodovati oko tri do četiri hiljade dolara. Zrenjaninska KTV na svom popularnom kanalu Bez cenzure verovatno slično koliko “24 minuta”.

Ne sme se zaboraviti potencijalni game changer – direktni oglašivači, dakle, sponzori podkasta. Sagovornika sa početka teksta pitao sam čemu se uopšte nada ako radi u minusu. “Moja računica je zapravo jednostavna”, kaže, “ideja mi je da dođem do jednog jakog ili dva-tri stabilna sponzora sa po oko hiljadu evra mesečno. Meni to potpuno menja računicu.”

Kesić je već u prvoj solo emisiji u uvodu promovisao Infostud, jednu od retkih firmi koja sme da se oglašava u medijima zbilja neprijatnim po vlast. Jer, kod oglašivača u igri su uvek političke okolnosti – slabo ko se oglašava u podkastima gde se laje o politici onako kako se vlastima ne sviđa. Pride, iako gledanost na mrežama raste, glavne pare su i dalje na televiziji.

Ali, tu u igru može da uđe publika. Po odlasku sa televizije, “24 minuta” je odmah uspostavio kanal na Patreonu. Od podrške sa pet evra mesečno kada se zbilja može pogledati cela emisija bez reklama, sve do sto evra mesečno za šta se može upoznati sa Kesićem, poručiti video-čestitka, dobiti šolja sa logotipom i tako dalje… Razume se, Patreon uzima svoj deo pre nego što država uzme svoj deo, pa šta ostane.

Kad se podvuče crta, za ozbiljnu produkciju i brojnu ekipu, kakva je “24 minuta”, Jutjub bi trebalo da bude dovoljan da se opstaje. A da se dobro živi? Tome prethodi shvatanje publike da treba platiti za medije koji informišu kako treba, ili zabavljaju, teraju na razmišljanje, edukuju, pa koliko ko može. Lajk je super, ali nije dovoljan.

Tako se opet vaspostavlja tržište koje je upropašćeno igrama režima, korporacija, tajkuna… “Uspeh” se neće meriti ekonomskim i političkim profitom nekog gazde, nego samim postojanjem emisije, podkasta, njuzletera, portala. Dok emisija postoji jer ljudima treba, znaćete i da je “uspešna”, makar marginalno.

Koliko ljudi uopšte gleda televiziju

Da se hvale takozvanim šerom, to ćete čuti od RTS-a svakog meseca, od Informera barem jednom sedmično i od N1 kad god su neki veći protesti, a oni prenose. Famozni šer, udeo, jeste procenat domaćinstava u kojima je uključen taj i taj kanal u odnosu na ukupan broj onih kod kojih upravo radi televizor.

Ali i tu Srbija ima praktično dve liste. Ako N1, recimo, objavi da im je šer dostigao 20 odsto tokom nekog brejking njuza – to znači da svaki peti uključeni televizor prikazuje N1, ali samo u kablovskoj ponudi SBB-a. Svi drugi ne prikazuju N1 jer ga u ponudi i nema. Danas još oko 700.000 domaćinstava ima kablovsku ponudu SBB-a i po tome su iza državnog Telekoma koji je uložio silne pare da potisne Junajted grupu, što se okončalo rasprodajom medijskog biznisa te grupe.

No, kolike su brojke stvarno? To što šer zvuči impresivno, ne znači da uopšte mnogo ljudi gleda televiziju. Kompanija Nilsen, koja uz pomoć piplmetara treba da meri koliko tačno ljudi gleda televiziju na osnovu uzorka, prikazuje rejtinge koji zanimaju i oglašivače. Standardno najveći rejting imaju kviz Slagalica na RTS-u pa Drugi dnevnik, oko 7-8 odsto, što je oko pola miliona ljudi. Od toga su “jači” samo vanredni događaji – tipičan primer je prenos fudbalske ili košarkaške utakmice reprezentacije.

Kablovske televizije dostupne samo na SBB-u teško prelaze 2-3 odsto i to u najboljem slučaju, što je oko 160.000 ljudi. Takve brojke Kesićev šou lako dostiže i prestiže na Jutjubu. Kad se ode u kosmos Telekomovih televizija, gde su plate dobre, a oglasni prostor rasprodat, naći će se televizije koje u nekim momentima gleda po hiljadu ili dve hiljade ljudi. Da je tržišta, to nikad ne bi moglo da opstane.

Iako je televizija i dalje skupa igračka – državni Telekom je potrošio više od dve milijarde evra u operaciju širenja i suzbijanja Junajted grupe – ona više nije dominantan način informisanja. U poslednjem izveštaju Rojtersa i Oksforda, iz ovog juna, samo 51 odsto građana navelo je da se informiše sa televizije. Prve su društvene mreže (među njima i Jutjub) sa 64 odsto, drugi njuz-portali sa 57 odsto. Radio i štampu pominje po manje od petine građana.

Prema tom istraživanju, samo sedam odsto građana u Srbiji plaća za neki vid informisanja na internetu. Po tome je Srbija, uz Mađarsku, fenjeraš među ispitanim evropskim zemljama. Šampioni su Skandinavci, posebno Norvežani gde čak 40 odsto ljudi plaća za digitalne vesti.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!