Rodno mesto Slobodana Miloševića bije glas da je pouzdano uz vlast. Osim, eto, te 2000. godine. Šta onda znači kad tamo skoro tri hiljade ljudi potpiše podršku studentima? Portret jedne varoši u kojoj se dugo ćuti i trpi, ali se sada i komeša
Svaki put kada Ognjen, student mašinstva, ulazi u Požarevac, on prolazi pored distopijskog Bambilenda, koji izvire iz korova i mulja. Bazen je žabokrečina, betonske zidove lavirinta probilo je divlje drveće. Ovaj nekada popularni zabavni park za Ognjena je simbol svega što nije valjalo u Požarevcu iako je suviše mlad da bi se sećao vremena kada su tu danju jurcala deca, a uveče omladina pila koktele u bazenu ili, pod reflektorima, igrala odbojku na pesku.
Bambilend, na Vašarištu, između fudbalskog igrališta “Mladog radnika” i hipodroma gde se održavaju čuvene Ljubičevske konjičke igre, nekad je bio jedno od igrališta najčuvenijeg sina SR Jugoslavije Marka Miloševića. Na drugom kraju grada je treštala diskoteka “Madona”, istog vlasnika, a bilo je još lokala.
Ognjen će malo dalje od Požarevca uvek važiti za nekog iz “mesta odakle je Sloba”. Ognjena su stariji učili da, čim odraste, treba da živi neki drugačiji život. Negde daleko od naizgled mirnog grada čije su pobune protiv režima retke kao i ulasci “Mladog radnika” u najjači rang srpskog fudbala. Požarevljani se inače drže vlasti pa su 2024. koaliciji oko SNS-a dali dvotrećinsku većinu.“Ja sam sa sela blizu Požarevca i uvek sam bio učen da odem odavde”, priča Ognjen za “Vreme” dok šeta centralnim ulicama grada. Ovo je sporija sredina, u njoj vreme drugačije prolazi i mnogi se stanovnici poznaju. Tako Ognjena često zaustavljaju, pružaju mu ruku i pitaju “kako ide”, “ima li problema” i “treba li im nešto”. On im se smeši, zahvaljuje i kaže: “Ništa za sada, samo da glasate”. Zastaje ispred velikog panoa “Studenti pobeđuju”, vadi ključeve iz džepa i ulazi u male prostorije gde su se smestili studenti koji vode kampanju u Braničevskom okrugu. Iza sebe okreće ključ u bravi.
“Moramo da zaključavamo kad nas je unutra malo”, kaže Ognjen. “Požarevac je miran, usporen grad, nema tu nekih problema. Ali znate već kako je.”
U Požarevcu, između kostolačke termoelektrane, Bambija i Zabele – svi znaju kako je. Naprednjaci ovog leta iznenada “bombarduju” grad funkcionerskim posetama, nošenjem lubenica po novim vašarištima. Ipak, na upit “Vremena” niko od lokalnih naprednjaka nije odgovorio.
“Sad su zauzeti”, kaže jedna sagovornica koja ne bi da joj otkrivamo ime jer radi u javnom preduzeću. “Svi su u kampanji. Eno, pola kolega ne dolazi na posao, uzmu ponekad i službeni automobil i obilaze sela.”
KAKO SE RASANJUJE GRAD
Baš zbog glasa koji bije Požarevac, mladi koji su se pobunili nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu možda i nisu očekivali da će se grad trgnuti. Pogotovo nakon poslednjih izbora, održanih samo nekoliko meseci pre sudbonosnog 1. novembra 2024. godine, kada je vlast dobila čak 64 odsto glasova uprkos velikom broju komunalnih problema. Jedan od većih je dotrajala vodovodna mreža zbog koje sa prvim mrazom počinju da pucaju cevi, a ekipe po cele dane samo krpe te gejzire, pa koliko stignu.
Još u vazduhu ne miriše da dolaze odsudni izbori. Nema parola, izbornih zastavica, banera, velikih bilborda sa kojih iskaču lica političara. Širom su u centru grada otvorena samo vrata šahovskog kluba, u kojem mahom sede penzioneri. U izlogu su uz pehare postavljena i obaveštenja “Ne naslanjajte bicikle na staklu (podložno je lomljenju)”.
Ali, letargija je ipak načeta. U Požarevcu, gde se godinama na protestima skupljalo istih sto ili dvesta ljudi, nešto je dovelo čak 2.760 građana da potpišu podršku Studentskoj listi u samo jednom danu. Iako grad zvanično ima jedva više od četrdeset hiljada stanovnika, sa okolinom oko sedamdeset hiljada, nezvanično je šampion po broju pečalbara, od Dragane Mirković pa nadalje.
Ognjen je ponosan. Kaže, u Požarevcu su statistički skupili četrnaest puta više glasova nego što je neophodno za doprinos kandidaturi, i to kad se računaju i opštine Malo Crniće i Žabari. “Sigurno bismo sakupili i više, ali jednostavno notar nije mogao fizički da postigne”, priča Ognjen. “Ovo je samo pokazatelj naše zajedničke borbe.”
Tu borbu su u gradu započeli maturanti Požarevačke gimnazije, koji su brzo ušli u blokade, a podržala ih je i direktorka Danijela Žukovski, koja je ubrzo smenjena. Nedugo zatim priključili su se studenti rodom iz Požarevca, među kojima je i Ognjen, koji su se našli u Beogradu i shvatili da je najbolje da se organizuju na lokalu. Onda je došao i prvi zbor, a po kiši i vetru se skupilo, kažu, najviše ljudi u ovom gradu od promena 2000. godine. Zatim je krenulo skupljanje jednom nedeljno i klupko je počelo da se odmotava.
“Grad se definitivno jeste probudio”, kaže za “Vreme” novinar lokalnog medija Boom93 Marko Tadić. “Na to ih je primoralo na neki način i ponašanje vlasti. Iako su građani prvo išli sa tezom da su to sve naša deca i neka rade šta misle, pročula se priča da je BIA kontaktirala roditelje nekih srednjoškolaca koji su bili govornici na protestima, a to je mnoge ljude uznemirilo. Zatim se desio protest tokom leta 2025. godine, kada su naprednjaci izašli na ulicu i onda su se ljudi gledali oči u oči. To nije baš bilo prijatno.”
Inače, to sa “operativcima” BIA u malom gradu zna da bude komično jer se svi znaju. I tako uđe mladi “operativac” u kafić i kao sedne za susedni sto, tobože slučajno. Onda neko dođe i kaže mu da se ne glupira, prepričava jedan Požarevljanin anegdotu.
RED PREMEŠTAJA, RED OTKAZA
Gotovo svako sa kim razgovarate u ovom gradu reći će da kod njih nije bilo previše “frke” niti osećaja ratnog stanja i striktnog deljenja ljudi. A opet, mnogi su nagrabusili zbog podrške studentima, kažu, dok su mladi koji su se najviše borili podneli brojne žrtve. Iako fizičkih okršaja nije bilo, laganim tempom, lokalni naprednjaci su izvršavali naređenja sa vrha.
“Građani koji mi prilaze na ulici misle da smo mi neustrašivi, da nemamo straha. Ali, nije tako. Jednom od nas se bez dokaza sudi za korišćenje baklje, a mnogi roditelji naših kolega su izgubili poslove u državnoj upravi jer su nas podržali. U jednom trenutku je to bio talas otkaza i premeštanja”, kaže Ognjen. “Strah je zato konstantno tu, ali nas gura dalje.”
U varoši gde svi znaju ko je “sreski špijun” iz BIA, takođe svi znaju čiji je taj mali što drži megafon. Svako ovde ima teču ili strinu koja radi na divovskim kopovima uglja u Drmnu ili u Elektroprivredi u Kostolcu, gde su plate u proseku među najvišim u Srbiji. Bez posla ostati, to se ovde lako desi, a teško podnosi.
Pomenuta smenjena direktorka gimnazije Žukovski dobijala je pretnje i ucene zbog podrške studentima i maturantima u blokadi, a njen muž, zaposlen u kostolačkoj elektrani, prebačen je na slabije plaćeno radno mesto. Majka jedne studentkinje je zbog učestvovanja ćerke bila smenjena u bolnici, a jedan zaposleni u pošti dobio je otkaz jer mu je ćerka bila aktivna u studentskom pokretu.
Sestri i bratu, Saši i Valentini Jovanović, u samo nekoliko dana promenjeni su ugovori. Saša je komunalni milicioner, a veruje da je zbog podrške studentima bio izmešten u drugu službu iako nije bilo dovoljno ljudi u njegovoj. Samo koji dan kasnije, Valentina, koja je radila u ispostavi Republičkog geodetskog zavoda u Požarevcu, takođe je prebačena na drugo mesto, a do kraja sage je ostala i bez posla.
“Režim ovde nije zaobišao ljude koji su se bunili”, kaže za “Vreme” politikolog Mitar Nikolić, koji je aktivan je u organizaciji civilnog društva Inicijativa Braničevo. Bave se lokalnim aktivizmom u Požarevcu i Braničevskom okrugu. “Nastavnicima koji su bili u obustavi, a nisu imali ugovore, otkazivali su saradnju iako su ti ljudi godinama radili u školama.”
Baš zato što se ljudi dobro poznaju, Nikolić kaže da Požarevac jeste primetio da su se pojedini rukovodioci – čak i naprednjaci – po opštinama i sudovima borili za svoje radnike koliko su mogli, ali ipak u tome mnogi nisu istrajali.
DOBAR DAN I DOVIĐENJA
Režim je ovog leta, opisuje novinar Marko Tadić, odabrao drugu strategiju i pokušao da se umili narodu. Ljudi koji su prošlog leta pretili sada su navukli nasmejana lica. SNS je s početka žege tiho krenuo sa postavljanjem štandova, a zatim su Požarevac počeli da opsedaju visoki stranački funkcioneri. Ugostili su Miloša Vučevića, koji je u selu Dragovac u okolini na Satarašijadi davao izjave dok je – držao lubenicu.
“Mnogo toga je urađeno, ali mora još mnogo toga da se uradi. Jedno vreme je Požarevac bio, neću da kažem bolje tretiran, ali je imao veću pažnju republičke vlasti, a onda, negde posle dvehiljaditih je to prešlo u fazu iracionalnog kažnjavanja Požarevca i ovog kraja. Mislim da sa dolaskom Aleksandra Vučića je to vraćeno u normalan odnos”, rekao je Vučević novinarima tokom obilaska Satarašijade.
Doduše, Požarevac i okolna sela u velikoj meri žive od doznaka i austrijskih penzija i još čekaju neku famoznu “investiciju” kakve je i Vučić “dovodio” tamo i ovamo. Na ulazu u grad, gde miriše na plazma keks, okolo su ruine, spomenici dobu kad su ovde radili šećerana, velika mesna industrija, fabrika poljoprivrednih mašina “Morava”.
Vučevićeve ocene to blaženo ne dotiče. Naprednjaci najviše vole da se ukažu kad studenti najave nešto – eto onda i njih. Još je zanimljivo i što su se “profinili”. Kada je novinarka “Vremena” bila u Požarevcu, prostorije SNS-a u centru bile su zatvorene. Ipak, nešto se jeste promenilo.
“SNS-ovci su počeli da nam se javljaju na ulici kulturno i značajno, da nas pozdravljaju sa dobar dan i doviđenja, što ranije nisu radili uopšte”, kaže Tadić. “Ne znam da li je to samo nama novinarima ili svim ljudima. Verujem da je ideja stigla odozgo, da su instruisani i da je cilj da nam pokažu da nismo zaraćene strane.”
Politikolog Mitar Nikolić objašnjava da vlast u Požarevcu, iako sa velikom podrškom na prethodnim glasanjima, donekle ima problem. On se ogleda u činjenici da grad nema nijednog “viđenijeg” naprednjaka, nekoga ko je visoko pozicioniran u Beogradu.
“Zato Požarevac nikad nije dočekao neku značajnu investiciju. Sve fabrike koje je predsednik Aleksandar Vučić otvarao zaobilazile su ovaj kraj. Čak i tokom otvaranja dela Dunavske magistrale, gradonačelnici ovih krajeva su bili u drugom planu, dok su neki drugi bili važniji”, kaže Nikolić. On misli da je priroda ovog kraja i takva da Vučiću potencijalno niko poslednjih decenija nije “zapao za oko” i pokazao se sposobnim da režimu bude posebno od koristi.
“Ovde se svi ljudi znaju i teško se onda sprovode laka završavanja kombinacija”, dodaje. Otud, smatra Nikolić i dodatni potencijal za studentsku borbu.
Dodatni problem u ovom gradu naprednjaci imaju i sa svojim koalicionim partnerom. Kako su socijalisti ranije imali osetno više slobode i moći u gradu, Nikolić misli da su sada posebno nezadovoljni, pogotovo mladi među njima. “Socijalisti vole Braničevski okrug i vole ovde da drže vlast”, kaže politikolog. “Od kada su poslednjih godina naglo skrajnuti, jako su to teško prihvatili, pogotovo što imaju i veliki pritisak od omladine SPS-a.”
Jedan mladi espeesovac, Požarevljanin, biće visoko na listi te stranke na izborima – na 13. mestu. Zove se isto Marko, a preziva isto Milošević – jedva prohodao kada je deda Slobodan padao sa vlasti.
Što se pak opozicije tiče, politikolog Nikolić kaže da se raskol sa republičkog nivoa može osetiti i na lokalu. Dok pojedini političari iz redova opozicije, čije su matične stranke stale uz studente, mogu da se vide na protestima, mnogi drugi su se zabili u mišije rupe nadajući se da niko neće pitati za njih.
ROK ZA OPORAVAK
Iako se požarevački zbor nije održao, iz njega je ostala grupa ljudi koji su studentima uvek na usluzi. Oni se gerilski i dalje sastaju. To su, kaže novinar Marko Tadić, mahom ljudi koji ne rade za državu i ne moraju da brinu o posledicama.
Ognjen kaže da su studentima građani iz zborova mnogo pomogli, pogotovo na početku borbe. Mnogi su i sami osetili potrebu da pomognu na lokalu, slično kao on, pa su gledali da učestvuju u zajedničkim akcijama i kada tokom odmora dođu u rodni grad. Ognjenu se to dopalo, jer zapravo nikada nije voleo one poruke odraslih da ode iz Požarevca ili iz sopstvenog sela. Uvek mu je to nekako zvučalo neumesno.
“Nije mi se dopadao takav narativ da treba da bežim”, priča on. “Najradije bih se vratio u svoje selo, da živim sa svojim psom i konjem, da imam dvorište i imanje. Ne volim pakovanje, ne volim stan. Najradije bih se vratio kući, da to što imam tamo ne propadne. Ali da imam od čega da živim na tom selu.”
Njegovo studiranje je krenulo turbulentno zbog studentske pobune, s obzirom da je trenutno na drugoj godini Mašinskog fakulteta u Beogradu, ali on se nada da će Srbija biti potpuno drugačija kad završi školovanje. “Voleo bih da živim u slobodnoj Srbiji u kojoj vlada Studentska lista. Da se vrati demokratija i da vidimo kako izgleda živeti u uređenoj državi i u uređenom Požarevcu”, kaže.
Njegov zamišljeni rok za oporavak zemlje je njegov apsolventski staž. Do toga nema mnogo, tu je već za dve godine.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Beograđanin Miloš Petrović izjavio je u petak FoNetu da je proverom elektronskog biračkog spiska uočio da mu je biračko mesto sa Novog Beograda prebačeno u Banjaluku. Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave podneo je zahtev za ispravku podataka.
"Radar" je objavio Skaj prepisku iz 2020. u kojoj se pominju „Oskar” i „Čvarak”. Ovaj nedeljnik tvrdi da se iza tih nadimaka krije Aleksandar Vučić. Njegovo ime se u porukama ne navodi eksplicitno, identitet se izvodi iz sadržaja poruka.
Pred podacima o screen timeu Aleksandra Vučića naprednjacima ostaje samo da budu vickasti. Poznavaoci medijske scene kampanju ocenjuju kao najprljaviju ikada
Dve godine posle nadstrešnice, naprednjaci prave „veliki skup“ u Novom Sadu koji su zaobilazili do sada. Studenti pozivaju građane da puste da taj „cirkus“ naprosto prođe
Velika izlaznost i gužve na biračkim mestima mogu da motivišu neodlučne i apatične birače da izađu na izbore, objašnjava za „Vreme“ socijalna psihološkinja Ivana Jakšić
Zašto se sve što Aleksandar Vučić dotakne pretvara u u sprdnju ili skandal, a najčešće u oboje? I zbog čega je jasno da je izgubio, ali mu to još niko nije rekao
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
