Neće se završiti pukom promenom vlasti

Milan Marić kaže da više nema kapacitet za sofisticirane političke uvide. Kada su oko njega ljudi ubijeni, prebijeni, maltretirani i hapšeni, kaže, njegovi politički uvidi svode se na bazične, ljudske. To je možda i najkraći opis razgovora koji smo vodili: o politici, naravno, ali mnogo više o tome šta se dogodi društvu kada politika prestane da bude nešto što se gleda na televiziji i počne da ulazi u živote ljudi.

U razgovoru za “Vreme” govori i o onome što dolazi posle buđenja, kada prođe entuzijazam i kada više nije dovoljno samo znati protiv čega si. Govori i o studentskom pokretu, njegovim greškama i pritiscima pod kojima deluje, represiji koja danas izgleda drugačije nego devedesetih, ali i o sopstvenom strahu od toga koliko daleko ljudi mogu da odu kada nema ničega što ih zaustavlja.

“VREME”: Kako ti Srbija deluje ove nedelje?

MILAN MARIĆ: Teško mi je da odgovorim na to pitanje jer se svakog dana dešava dosta toga, neretko i previše apsurdnih i dijametralno različitih stvari unutar samo 24 sata, a već neko vreme nema predaha unutar tog tempa. Ne mogu sasvim jasno da sagledam stvari kako bih sa sigurnošću mogao da kažem kako mi Srbija izgleda u poslednje vreme. Mislim da osećaj koji imam još od pada nadstrešnice, a to je da živimo u neproglašenom vanrednom stanju, sada dobija svoj novi nivo.

Da li je deo tog osećaja povezan sa načinom na koji se vlast predstavlja? Imamo izvitopereno predstavljanje realnosti, a imamo i jednu vrstu političkog igrokaza.

Najveću odgovornost za taj osećaj izvitoperene realnosti i dve godine života u neproglašenom vanrednom stanju imaju ljudi na vlasti koji forsiraju narativ nasilne normalizacije situacije koja je suštinski vanredna i nenormalna. To rade prvenstveno zloupotrebom državnih resursa i zloupotrebom kroz policiju, tajne službe, tužilaštvo i sudove. Pa onda sve to besomučno forsiraju kroz medijsku propagandu i medije koji apsolutno pripadaju ljudima bliskim vlasti. Na sve to se neretko koriste i mafijaške metode podmićivanja, ucenjivanja, prisluškivanja, pretnji i fizičkog maltretiranja, za koje su odgovorni lojalisti i kriminalci bliski ljudima na vlasti. A cilj svega toga je jasan – gašenje pobune zbog pada nadstrešnice i pogibije šesnaest ljudi. Zapravo, nasilno teranje celokupnog društva da prihvati kako za pogibiju šesnaest ljudi niko nije odgovoran.

Dok se s pozicija moći spovodi taj brutalni i nasilnički proces zloupotrebe institucija, podmićivanja, prinude i ispiranja mozga, paralelno ćemo još i da izigravamo demokratsko društvo u kojem ćemo političkim protivnicima pružati ruku pomirenja i pozivati ih na dijalog i televizijske duele. Iza tih poziva naravno da ne stoji iskrena želja za dijalogom i debatom, nego najobičnija potreba za iživljavanjem.

Petnaest godina nije bilo predizbornih duela…

Naravno da toliko godina nije bilo televizijskog duela, jer se sve te godine isključivo radilo da se sama ideja dijaloga i debate u Srbiji uništi i obesmisli, a ljudi koji ukazuju na greške demonizuju i dehumanizuju. Radilo se da mediji, korak po korak, lagano dođu u njihovo vlasništvo; vredno se radilo da urednici i novinari budu dresirani, beskrupulozni i poslušni; radilo se na uništavanju svakog mehanizma kontrole zloupotrebe medija; radilo se na pravljenju dovoljno podmićenih poslušnika koji će se potom slati u te i takve medije da govore sve ono što oni sa državničkih pozicija neće smeti, jer moraju da izigravaju da veruju u evropske vrednosti; paralelno se radilo na uspostavljanju i druge ekipe podmićenih poslušnika koji će svaki dan, od jutra do mraka, ići iz emisije u emisiju po tim televizijama i neumorno i agresivno ponavljati ono što im je to jutro stiglo iz centrale u vajber grupu kao naređenje da mora da se kaže.

Takođe, paralelno sa tim, sve te godine se morao graditi mit o jednom čoveku koji je bezgrešan i svemoćan, a bez kojeg bismo svi mi propali i sve bi bilo uništeno. Bilo je mnogo posla u trovanju i uništavanju medijskog prostora, samih medija, ideje dijaloga i debate da bi se imalo vremena za nekakav otvoreni televizijski duel koji podrazumeva poštovanje sagovornika. Na kraju krajeva, u njihovim očima ne postoje sagovornici sa kojima se ne slažemo pa ćemo debatovati i ukrštati argumente. Čini mi se da u njihovim očima isključivo postoje neprijatelji koje treba uništiti, a to nije dijalog, to je dijagnoza.

Kroz koju vrstu političkog uvida prolaziš dok sve to posmatraš? Ti od politike nikada nisi bežao u svojoj karijeri.

Rodio sam se, živim i radim u ovoj zemlji, naravno da me zanima šta se u njoj dešava, pa to je dužnost i obaveza svakog građanina. Ne da pijan na slavi lupetaš o podvizima dedova i pradedova dok paralelno sklanjaš pogled i ćutiš na nepravdu koja se sada dešava oko tebe. Nikada nisam pomislio da će moja zemlja doći u situaciju da naoružani kriminalci sa fantomkama preteći stoje rame uz rame sa policijom, okrenuti ka ljudima koji ne žele da ćute zbog pogibije pod nadstrešnicom i zahtevaju odgovornost. I to je samo jedna od ogromnog broja stvari koje bih mogao nabrajati za rubriku “Nikada nisam pomislio da će se desiti”, tako da u tim apsurdnim okolnostima mislim da nije moguće imati nekakav jasan politički uvid. Moji politički uvidi su se sveli na bazične, ljudske uvide. Ne mogu da imam sofisticirane političke uvide na ubijene, prebijene, maltretirane i hapšene ljude oko mene. Nemam kapacitet da se izdignem iznad toga, a i ne želim. Želim da odgovorni za ovolike nesreće odgovaraju.

foto: marija janković

Šta za tebe onda znači baviti se politikom?

Baviti se politikom znači baviti se i razumeti društvo u kojem živiš, a baviti se politikom kroz zastupanje interesa određene stranke je nešto drugo. Oba su legitimna, ali nisu isto i namerno se pravi zabuna i tendenciozno izjednačavanje kako bi se ljudi distancirali.

Mogu li pozorište, film ili televizijska serija da postoje bez politike?

Ne može. Evo, da uzmemo radnju bilo koje najjednostavnije sapunice za primer, ona bi se suštinski razlikovala zbog zakona zemlje u kojoj bi se serija snimala. Ne bi mogla ista sapunica da se snimi u Južnoj Americi, Evropi, Aziji ili na Bliskom istoku. Negde bi Kasandra prosto bila javno bičevana ili kamenovana zbog svog ponašanja, a Randu bi bio javno osramoćen i morao bi da se ubije ili bi završio u zatvoru. I eto, stigosmo do zakona, a zakoni su, jelte stvar politike. Da ne idemo dalje u to kako je nastalo pozorište i zbog čega, analizu antičke tragedije i komedije, pa analizu toga o čemu su pisali svi veliki pisci kao što su Šekspir, Molijer, Gogolj, Čehov, Breht, Ibzen i ostali. Tako da ova patetična propaganda koja se u poslednje vreme konstantno ponavlja kako politici nije mesto ovde ili onde isključivo služi za odbranu upravo nečijih političkih pozicija, a ljudi koji to najviše zagovaraju su ljudi koji zapravo štite sopstvene i interese određene stranke.

Da li imaš utisak da se sve to izmenilo tokom ove dve godine?

Mislim da se mnogo toga promenilo u poslednje dve godine i da ljudi shvataju i jasno uočavaju da ovo društvo krupnim koracima ide u pogrešnom smeru. Desilo nam se ono što poslovica kaže: “Ukoliko se ne baviš politikom, politika će se baviti tobom”, a nama se, nažalost, pozabavila prilično surovo. Ne znam da li je naša kolektivna pasivnost došla kao posledica propuštenih šansi, razočaranja, svakodnevnih problema, agresivne propagande, negativne selekcije, prebacivanja odgovornosti na nekog tamo, sebičluka ili svega toga pomalo, ali znam da nas je kao društvo mnogo koštala. Nekako moramo prihvatiti da moramo malo menjati i sebe, kako nam se stalno ne bi događale ovakve kataklizme. Moramo preuzeti odgovornost za ovo u čemu živimo i zaustaviti taj pogubni princip delovanja u odnosu na nas same. Prvi korak se desio, a to je da se većina ljudi probudila, što znači da oni koji su duže budni ne bi trebalo da imaju ignorantski i potcenjivački odnos prema tim ljudima. Buđenje je ogromna stvar.

Ali, s druge strane, imaš ljude koji ne daju sportski centar, bazen na Novom Beogradu, koji ne daju da im se kopa. To je počelo i ranije, od Rio Tinta i tako dalje.

Naravno da postoje ljudi koji uprkos svemu reaguju i koji veruju da ima smisla boriti se, makar se borili sami. Problem je u tome što mi stalno krpimo rupe na buretu koje je trulo i koje taman ovde zapušiš, tamo počne da curi. Pitanje je dokle će to tako moći. Problem je u sistemu funkionisanja iz kojeg proizilazi da mi kao pojedinci prosto tom sistemu ne verujemo. Izgubili smo poverenje u sistem i taj sistem ne gledamo kao dobronamernog saveznika koji nas štiti, nego kao konstantnu potencijalnu opasnost zbog koje stalno moramo biti na oprezu i spavati sa jednim otvorenim okom. Institucije su zloupotrebljene od ljudi koji su izabrani da te institucije čuvaju i unapređuju. One se zloupotrebljavaju iznutra postavljanjem nestručnog ali lojalnog kadra na rukovodeće pozicije, a onda se preko tog i takvog kadra institucije i celokupan sistem koriste kao oružje za zaštitu nečije pozicije. Rezultat je da mi kao pojedinci ne verujemo institucijama i praktično izbegavamo kontakt sa njima, osim kada smo primorani na to. Opasno je i nikako nije dobro što je tako, to je patologija i logično je onda da kao društvo ne možemo mrdnuti nigde sa mrtve tačke. A važno je osvestiti da je sistem moguće promeniti, samo moramo da hoćemo.

Koliko su, po tvom utisku, stradale ljudske vrednosti i moralnost?

Stradale su dobrano i to se nije desilo juče, niti sa nadstrešnicom, to klupko je davno načeto, ono se samo odmotava dalje sve surovije i pogubnije po nas same i odmotavaće se još dalje ukoliko ga ne zaustavimo. Ne mogu da lociram, niti da izolujem jedan događaj od kojeg je to započelo, možda je to nemoguće, a zapravo nije ni bitno. Bitno je da razumemo gde smo sada, u šta smo se to pretvorili. Raznorazni ološ je uspeo da sebe proglasi za elitu, a kriminalci, zločinci i mufljuzi su prošli nekažnjeno za svoja nedela i to je jedan od glavnih razloga što su ljudi razočarani. Devedesete su dobrim delom promenile kod ovog društva. Rat i haos su idealna prilika da ispliva ološ, a svako ko nije želeo da mulja i petlja u to grozno vreme, danas se pomalo oseća kao budala koja je zapravo propustila priliku, a ne postupio časno. Naime, isti oni za koje se verovalo da će zbog toga što su tada radili odgovarati, danas su političari, biznismeni, vlasnici velikih firmi, televizija, kuća, stanova, faktički elita ovog društva koja se pita za nešto u ovoj zemlji. I sad, ukoliko su oni elita, što znači primer ljudima čemu bi trebalo težiti, pa nije čudno to moralno i etičko posrnuće. Dobro se mi i držimo u svemu tome, a to je samo jedan deo kolača.

Imamo ovaj politički eksperiment u kojem je grupacija koja je probudila ljude, podigla entuzijazam i pomogla ljudima da shvate da je politika i ono što se dešava kada zatvoriš vrata kuće, delegirala ljude za izbore. Kako se osećaš povodom činjenice da to, navodno, nikada niko nije pokušao u svetu?

Kada je društvo dovedeno u ovaj stadijum u kojem se mi nalazimo, veliki je uspeh probuditi i trgnuti društvo. Mi smo kao društvo podeljeni, nepoverljivi, ljuti i zatvoreni u svoje male svetove, koji nam daju iluziju sigurnosti i bezbednog utočišta od onoga što se oko nas događa, a na šta ne možemo da utičemo. Makar smo to tako mislili, tj. ubeđivali su nas da je to tako. E sad, moj osećaj je da se probudila nada da to i nije baš tako kako su nam servirali da jeste, pogledali smo jedni druge i videli koliko nas ima koji identično osećamo i da možemo bolje. Čini mi se zaista da su ljudi zaista spremni da rade za to opšte bolje. Iskreno, mislim da je ovde potrebno da se jedna generacija žrtvuje i zaustavi to transgeneracijsko nanošenje trauma i frustracija sledećoj generaciji. Kada kažem žrtvuje, mislim na to da izbaci iz glave argumentaciju “ni meni niko ništa nije dao, pa sam se izborio” i da je promeni u “ni meni niko ništa nije dao, baš zato želim da dam”. Blizu smo toga. No, da se vratim na početak, mi smo i dalje tek na prvom koraku, a do cilja ima da se korača. Da li mislim da će se ovaj proces završiti samo pukom promenom vlasti, zaista ne mislim. Tek onda slede izazovi, borba i rad. Mnogo je polemike izazivala ta ideja i princip po kojem je formirana studentska lista. Neke polemike su apsolutno imale smisla, ali je bilo i raznoraznih tendencioznih budalaština koje smo pročitali i čuli, pokušaja da se kroz napade sa raznih strana zamuti voda i unese nekakav razdor među Studentski pokret. Da li su oni pravili neke greške? Apsolutno da, jesu. Shodno tome, dobronamernih kritika je bilo s razlogom, ali je vrlo teško pod ovim pritiscima i uslovima u kojima živimo delati perfektno i ne napraviti nijednu grešku. To nije opravdanje, to je činjenica. Čini mi se da su studenti te izazove kao pokret prevazišli. Sada je red na svima nama da pokažemo da li smo mi dorasli situaciji i da li prepoznajemo važnost ovog trenutka u kojem se nalazimo.

U smislu, sve smo probali, pa što da ne i ovo?

Pa, nismo. Neke stvari koje su logične ovde ne prolaze.

Na šta misliš?

Na primer – da se policija, tužilaštvo i sudovi ne plaše jedne stranke i stranačkih glavešina.

Imam utisak – možda projektujem svoj strah – da strepiš od ishoda znajući koliko smo puta promašili na tom ljudsko–političkom nivou.

Ove dve godine su mi pokazale koliko monstruoznosti ima u ljudima i koliko su spremni daleko da idu u tome kada ne postoji niko i ništa da ih zauzda. To me poprilično plaši.

Mislim na redove za potpisivanje studentima i ljude koji toliko paze da nijedan papirić, nijedan pikavac ne ostave za sobom, a onda dođeš u svoj kraj, blok, i vidiš iste te ljude kako bacaju đubre. Ko smo onda mi?

A možda smo i jedno i drugo, što je okej. Zato postoji sistem zakona, pravila i kazne. Pitaj Boga šta je prava priroda čoveka bez ikakve uzde i ograničenja?

Sigurno smo bolji od onoga što mislimo, ali tragedija je u tome što ne znamo kako to bolje da aktiviramo u praksi. Osećamo da možemo, znamo da imamo fenomenalne ljude, ali isto tako osećamo da nam fali način kako da taj potencijal pretočimo u konkretno. Da on ne ostane samo mit o kojem mislimo i pričamo, dok paralelno ispraćamo decu u inostranstvo. Naravno da je to posledica kada imaš autoritarne režime koji kod ljudi prvenstveno cene nemanje kičme, integriteta i dostojanstva. Oni uspostavljaju nekakve luzere, najgore od najgorih, da se nešto pitaju u ovoj zemlji, svesni da će takvi, suštinski nikakvi, krvlju braniti te pozicije i mogućnosti koje nisu ni sanjali da će dobiti. To je pravljenje privatne vojske za odbranu njihovih pozicija, a ne pametno upravljanje zemljom.

foto: marija janković

A kako si o svemu ovome razmišljao pre godinu ili dve?

Da ovo društvo mora da se probudi i da smo došli na samu ivicu. Ali nisam očekivao šta će se desiti kada se ovo društvo probudi. Nisam očekivao količinu beskrupuloznosti i monstruoznosti koju neko sa pozicije vlasti može da izručuje prema ljudima. Uprkos svemu, imao sam naivnu iluziju da smo se ipak mrdnuli od devedesetih, da je ta mržnja prema drugačijem mišljenju ostala tamo, nadao sam se da smo makar tu lekciju naučili. Pogrešio sam.

Današnji kontekst i okolnosti potpuno su drugačiji od konteksta i okolnosti devedesetih. Protesti tada su došli na talasu trideset godina građenja neke velike zemlje, koja je tada tek počela da se razvaljuje. Protesti danas dolaze nakon trideset godina razvaljivanja svega onoga što je ostalo da se razvali, a posle krvavog razvaljivanja jedne velike zemlje. Vreme je tada bilo naivnije, ovo sada je otišlo u nešto mnogo mučnije.

Represija je drugačija. Ovde više nemaš tenkove u ulici, nemaš samo palicu.

Sa palicom i tenkom otprilike znaš kako ćeš. A sada ne ide samo tako. Sada te i lociraju, prate, prisluškuju, špijuniraju tebe, tvoje roditelje, tvoju okolinu. Psihološki lome nekoga ko ima 19, 20, 21 godinu. Otimaju, guraju u kola, dolaze ispred kuće, sačekuju, preteći ucenjuju. I još mnogo toga što mi ni ne znamo da se dešavalo.

Lome te preko porodice, preko roditelja i najbližih. Ja samo mogu da zamislim šta je nekom momku ili devojci od 20-21 godinu da prolaze kroz tako nešto. Zamisli trenutak u kojem ti neko iz policije ili neko iz kriminalnog miljea dođe i kaže: “Tata ti radi ovde, mama ti radi ovde, sestra ti radi ovo…” “Uništićemo firmu tvojim roditeljima. Majka će da ti ostane bez posla, otac će da ti ostane bez posla, sestra će da ti ostane bez posla. Tebi ćemo uništiti život. Znamo s kim si, znamo šta radiš, uradio si ovo, uradio si ono, imamo tvoje slike, prepiske…” Zamisli nekoga ko ima 20, 21 godinu. A nemaš instituciju kojoj možeš da se obratiš, da ti pomogne. Neretko baš iz tih institucija dolaze ljudi koji to i govore. Gde da odeš da se žališ? Samo onaj ko je imao dovoljno hrabrosti i ludosti da izađe u javnost i kaže šta mu se desilo, možda je našao neku zaštitu. Zamislite koliko njih nije.

Pride, ta jedna situacija je samo jedan od načina lomljenja ličnosti. Mislim, to je nauka. Ljudi se školuju i izučavaju na fakultetima kako se lome ljudi. Lome se i stariji ljudi koji imaju mnogo iskustva, pa mu nađeš gde je tanak i probušiš. To je prosto nauka. To se koristi protiv terorista i okorelih kriminalaca, a ne nad studentima i građanima koji su na ulici zbog nepravde.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!