Sloboda nas čeka, uzmimo je

Šef Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Oliver Tošković nalazi se na 21. mestu Studentske liste. Dugo je već prisutan u javnosti kao oštar kritičar političkih, društvenih, kulturnih i drugih (dopišite sami) devijacija u našem društvu. Njegova veza sa studentskim buntom ima takođe, da tako kažemo, bogatu tradiciju. Kada to i nije bilo odveć popularno, javno je, recimo, podržao ne samo studentski, ali u dobroj meri studentski protest “Jedan od pet miliona”, na koji smo skoro zaboravili, a koji je započeo krajem 2018. godine i uspeo da probudi dobar deo uspavane Srbije.

Nakon okončanja ovog protesta, Tošković je u jednom intervjuu rekao da je problem ovog bunta bio u tome što su ljudi verovali da će biti lako srušiti naprednjačku vlast.

“Režim koji je građen toliko dugo, koji uključuje ogromne novčane malverzacije i od koga zavisi veliki broj multi-kriminalno-političkih grupa, ne može se lako skloniti. Potrebne su godine istrajnog pokušavanja”, rekao je tada i dodao da će sigurno “biti još prilika”. Taj protest, prema njemu, ne treba posmatrati kao “neuspeli pokušaj”, već “kao jedan korak u nizu”.

Ne voli profesor Tošković da se to pominje, jer mu liči na jeftini senzacionalizam, ali svojevremeno su ga jedne novine predstavile kao “čudo od mladića”, budući da je sa trideset godina doktorirao na psihologiji i “napisao više naučnih radova nego što ima godina”. Koautor je i nekih udžbenika iz psihologije, a svoju nauku je popularisao sarađujući sa “Politikinim zabavnikom” i nekim portalima namenjenim širokoj publici.

“VREME”: Vaše ime nalazi se visoko na Studentskoj listi. Niste planirali da se bavite politikom, ali ste na kraju ipak odlučili da se aktivno uključite u naš, malo je reći, pogani politički život. Šta kažete porodici i prijateljima, onima koji vas pitaju otprilike: “Šta ti to treba?”

OLIVER TOŠKOVIĆ: Ne treba samo meni, treba nama. Ali baš svima nama. Meni treba da bih mogao da se vratim svom poslu, da se vratim pisanju i predavanju kada mi istekne mandat. Da se vratim svojoj deci, da ih vodim na koncerte i predstave umesto na proteste. Porodici i prijateljima treba da bi prestali da strepe da će nas neko maltretirati samo zato što smo se “drznuli” da javno izgovorimo kritiku.

Ostalm građanima, uključujući i glasače SNS-a, treba da bi prestali da trpe pritiske, maltretiranja, kao i da žive u strahu da ih neko prati, sluša i da će izgubiti posao ili nešto drugo ako kažu štogod “pogrešno”. Uostalom, što bi rekao jedan filozof iz osamdesetih: “Ako želiš da saznaš, pristani na sve, ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se!”

Očekivano, ljudi na Studentskoj listi postali su meta provladinih medija. Opet očekivano, u pitanju je primitivna propaganda. Da li ste se pripremili za to? Kao psiholog, šta biste preporučili ljudima koji prvi put izlaze u političku arenu i do sada nisu bili toliko poznati javnosti – kako se braniti od takvih napada?

Ta propaganda samo svedoči o tome u kakvo je blato aktuelna vlast pretvorila politiku. Što se više trude da nama ogade politiku, to njima ostaje više prostora da u tom blatu završavaju svoje poslove, naravno o našem trošku. Studentski pokret je već uspeo da vrati ljude u politiku, pravu politiku, da im vrati snagu odlučivanja i izbora. Od tog trenutka blata je manje, ili ga barem manje primećujemo. Prestalo je da bude važno. Tako je manje važno i šta tabloidi pišu.

Ljudi sa liste nisu estradne zvezde da bi se brecali na svakojake ogavštine koje se mogu objaviti u tabloidima. Najbolja strategija jeste ignorisanje i tužba ukoliko postoji povreda zakona. Tabloidi deluju kao pijane kavgadžije u kafani koje dobacuju i vređaju, očekujući bilo kakav odgovor da bi započele tuču. A ako tih pijanih kavgadžija ima previše pa se još i puno deru, onda ni oni sebe više ne čuju, niti na to više iko obraća pažnju. Naravno da nije prijatno kada vas neko vređa – to čitaju vaša deca, porodica i prijatelji – ali blato se čisti polako, isušivanjem močvare, ignorisanjem i tužbama.

Kada je reč o blatu, nekako se čini da su kroz proces formiranja svoje liste studenti vlast zatekli u raskoraku. Oštrica demonizacije bila je usmerena ka rektoru Đokiću, a on se na kraju uopšte ne nalazi na listi. Šta to govori o vlasti i njenoj sposobnosti da sazna i anticipira poteze studentskog pokreta?

Deluje mi da SNS nikada nije shvatio da je Studentski pokret nastao zaista tako kako je nastao. Odozdo, iz bunta, samoorganizovanjem, povezivanjem, u diskusijama, iz argumenata i kontrargumenata… Verovatno oni obitavaju u svetu u kojem se naređenja primaju i ne dovode u pitanje, sve se radi iz ličnih interesa, kriminal vlada a korupcija podrazumeva, pa im je teško da zamisle da je nešto drugačije uopšte moguće.

Oni konstantno traže sebe u Studentskom pokretu i pošto to ne nalaze, predviđanja su im potpuno pogrešna. Čak i da su, bar neki od njih, počeli da shvataju kako stvari zaista funkcionišu u Studentskom pokretu, sama priroda donošenja odluka unutar pokreta takva je da je teško napadati ga. Nema lidera koje možete razvlačiti po tabloidima, kupovati ih ili im pretiti. Odluke se zaista donose, ne dobijaju se, i u toj situaciji – niko ne zna unapred kakva će konačna odluka biti.

A kako uopšte studenti uspevaju da se zaštite od curenja informacija? To će biti važno pitanje i tokom kampanje, ali i nakon izbora, pogotovo ako vaša lista bude u mogućnosti da formira vladu.

Curenje informacija je veliki problem samo u Srbiji i sličnim autokratijama, u kojima bezbednosne strukture rade za jednu stranku, a ne za državu. U SAD je 1974. godine Ričard Nikson dao ostavku nakon optužbi da je špijunirao opoziciju. U Srbiji, 50 godina kasnije, predsednik Ustavnog suda izjavljuje da je normalno prisluškivati studente i opoziciju, jer ako nemaju šta da kriju, on ne vidi u čemu bi bio problem. Dakle, ne samo da se prisluškuju politički protivnici, već se protivzakonito, protivustavno i javno, državni resursi i službe zloupotrebljavaju u političke svrhe, uz naravno čuveni odgovor “pa šta!”. Trebalo bi da te bezbednosne službe obezbede da informacije ne cure, da politički proces teče normalno, trebalo bi da štite državu, narod i demokratiju, umesto da rade za jednu stranku razarajući društvo i državu. I to nije problem studentskog pokreta, to je problem otete države.

Da li način na koji studenti donose odluke može da bude efikasan uprkos svojoj kompleksnosti? Gde su granice takvog modela odlučivanja, pogotovo ako, kako rekoh, Studentski pokret bude mogao formirati vladu?

Način donošenja odluka unutar studentskog pokreta jeste kompleksan, ali je do sada pokazao svoju zrelost i snagu. Suprotno državi u kojoj živimo, u Studentskom pokretu se svačiji glas uvažava, broji, čuva i doprinosi funkcionisanju cele mreže i vrednosti pokreta. Ovakav način funkcionisanja i donošenja odluka podseća na blokčejn tehnologiju. Poput blokčejn tehnologije, studentski pokret je decentralizovan (omogućava veću autonomiju i otpornost na probleme), transparentan (svi učesnici imaju pristup celokupnom procesu), neizmenjiv (odluke su uvezane i javne) i siguran (otporan na napade).

Naravno da taj model ima svoja ograničenja, naročito u vremenski ograničenim uslovima kakvi su oni u predizbornoj kampanji, pre svega zbog svoje sporosti. Kao i blokčejn, sistem plenumskog odlučivanja odlično funkcioniše unutar sebe, ali kada dođe u kontakt sa “spoljnim svetom”, nastaju ozbiljni problemi. Na primer, kada dođe do komunikacije sa drugim sistemima u državi, koji ne funkcionišu po sistemu plenuma, može doći do daleko sporijih i skupljih procesa, koji će vrlo lako biti cenzurisani. Ali, s druge strane, takav model odlučivanja prepoznaje i delegiranje, formiranje manjih jedinica, radnih grupa, koje jesu operativnije. Tu efikasnost ćemo uskoro moći i da izmerimo.

Dolazimo do možda i najvažnijeg pitanja, a to je: šta posle Vučića? Sledeća vlast naslediće duboko urušene institucije, moćne interesne i kriminalne mreže i ljude koji su tokom prethodnog perioda stekli ogromnu političku i ekonomsku moć, a koji će svakako pokušati da zadrže uticaj na društvo. S druge strane, očekivanja građana biće velika. Težak posao. Kako ga obaviti?

Kada se rak proširi, ne možete ga jednostavno hirurški odstraniti, već pokušavate da ga smanjite, lokalizujete drugim metodama, poput zračenja, da biste ga eventualno na kraju operisali i izvadili. Korupcija i kriminal koje je vlast SNS-a uvela u sve pore društva i kojima je država predata na tanjiru, duboko su metastazirali. Na nama je da probamo da ih umanjimo i lokalizujemo raznim merama koje su predložene u programu Studentske liste, poput formiranja specijalne tužilačke policije ili lustracije javnih funkcionera, pa da ih, nadamo se, jednog dana i operišemo, ili bar svedemo na minimum.

Ozdravljenje države Srbije će trajati, i to nas sve čeka u godinama koje dolaze. Verovatno neće biti završeno tokom jednog mandata, ali je važno da se sa lečenjem počne što pre. Dok je pacijent živ, dok država iole diše, pa makar i na aparatima, imamo šansu. Ako naše terapije budu iole uspešne, ako kriminalno-korupcijski rak bude iole počeo da se povlači, svi ćemo osetiti olakšanje. Kao kada posle pravog leka temperatura počne da pada. Čim malo osnažimo institucije, državu ćemo skinuti sa respiratora, počeće da diše, a kako institucije budu jačale, država će biti sve zdravija. To je nešto što bi svi građani mogli da osete već nekoliko meseci nakon formiranja nove vlade.

foto: marija janković

Da li je psihološki teže srušiti sistem ili živeti sa odgovornošću nakon toga? Jer kada nestane zajednički neprijatelj koji je godinama povezivao ljude, šta onda drži jedan ovakav pokret zajedno?

Studentska lista nije koalicija. Mi smo lista koja je već izabrana. Nismo došli na predlog stranačkih struktura, već nas je predlagalo puno ljudi, puno fakulteta iz svih delova Srbije. Vezuje nas odgovornost prema onima koji su za nas već glasali, a tek će nas vezivati odgovornost prema građanima koji budu za nas glasali. Pored toga, vezuje nas zajednički cilj, program Studentske liste, kome je, bar po meni, zajednički imenitelj jačanje institucija države Srbije.

Mi se nismo udružili da bismo prigrabili ličnu korist ili gradili karijere, jer već imamo izgrađene karijere, a pre liste se nismo ni poznavali jer su nas predlagali i birali studenti. Sve dok nas bude držao taj zajednički cilj, mi ćemo biti zajedno i funkcionisati. A taj cilj nije samo smena SNS režima, to je samo polazna tačka. Cilj je jačanje institucija i ozdravljenje društva, da bi se ono dalje razvijalo.

Vratimo se iz, nadamo se, bliske budućnosti u sadašnjost. Da li se slažete sa nekim analitičarima koji tvrde da je vlast tokom poslednjih godinu i po dana, kroz danonoćne aktivnosti i funkcionerske kampanje, ali i kroz zloupotrebu pravosudnog sistema i primenu nasilja, pokušavala da vrati percepciju sopstvene svemoći koja mnoge ljude zastrašuje? Odnosno, da se jedna od glavnih Vučićevih političkih snaga krije upravo u percepciji da je svemoćan. Koliko su u tome uspeli? Ili se, naprotiv, može reći da su i režim i Vučić postali sopstvene karikature?

Od dolaska na vlast SNS se ponaša tako. Krajem 2012. godine sam prvi put posle 2000. čuo od prijatelja, u bašti nekog kafea, da pazim šta pričam, ko zna ko bi to mogao da sluša. SNS je odmah po dolasku na vlast širila tu atmosferu opreza, paranoje, pritiska. Paralelno sa tim, podizali su i održavali tenzije deljenjem društva i kreiranjem spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, uz građenje kulta ličnosti jedine osobe koja sve to može da prati, pritiska i spasava od konstantnih neprijatelja. I to zapravo nije ništa novo, jer predstavlja klasičan obrazac vladavine u autoritarnim režimima. U današnje vreme sve to se dodatno postiže i raspiruje tabloidima, uz pomoć kojih SNS i slični režimi od društva i države prave rijaliti šou. U tabloidima se uzdiže kult ličnosti, blate i satiru protivnici, donose presude, gazi obrazovanje i kultura…

Na taj način oni od čitave države, pa i od sebe, prave karikaturu, s tim što oni sami od tih karikatura dobro žive i bogate se, a ostatak društva dobija samo tabloidno blato. SNS je na taj način došao na vlast, na isti način opstaje na vlasti, a sada kada su osetili ugroženost, onda pojačavaju sve to i postaju još agresivniji. To svakako jeste znak slabljenja, ali i znak upozorenja svima nama, jer u toj fazi takvi režimi postaju opasni po sopstvene građane, kako one koji im se protive, tako i po one koji su ih podržavali.

Studenti će imati težak zadatak da probude uspavane, ali i da pobede tzv. naučenu bespomoćnost. Mislim na ljude koji su protiv režima, ali misle da je on nepobediv, da će “pokrasti izbore” i da se ništa ne može promeniti. Kao psiholog, šta kažete: kako se pobeđuje naučena bespomoćnost? I može li se ona promeniti političkim delovanjem ili je za to potreban neki dublji proces?

Kao i sve naučene reakcije, naučena bespomoćnost se odučava. To se može uraditi polako, korak po korak, tzv. sistematskom desenzitizacijom, ili naglo, odjednom, tzv. preplavljivanjem. Za sistematsku desenzitizaciju potreban je sistem, plan, terapeut (u ovom slučaju verovatno institucije društva) koji bi to sprovodio. Nama se desilo nekoliko tragedija zaredom, preplavljeni smo i samo je “puklo”. Nakon pada nadstrešnice, blokada i marševa studenata kroz celu Srbiju i veliki deo Evrope, malo je ostalo od te bespomoćnosti. Oni koji veruju da će SNS pokrasti izbore danas se uglavnom obučavaju za kontrolu izbora i verovatno su spremni i za odbranu volje građana dan posle.

U jednom davnom intervjuu razgovarali smo o “lošoj beskonačnosti”, o društvu koje se pomirilo sa sudbinom. Rekli ste tada da je teško predvideti kada će režim preći granicu i kada će građani reći: dosta! Da li je pad nadstrešnice bio ta granica? Ili se granica u društvenim procesima zapravo ne može vezati za jedan događaj?

Mislim da se granica ne može vezati za jedan događaj. Pad nadstrešnice je bio samo inicijalna kapisla, nešto što je prelilo čašu nakon 12 godina sipanja mulja u nju. Godinu dana pre pada nadstrešnice, na protestima nakon masovnih ubistava u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, već je bilo jasno da je nezadovoljstvo građana ogromno. SNS je uspeo da se izvuče iz toga, ali znatno oslabljen. Pad nadstrešnice, protesti koji su usledili i zapravo agresivna reakcija vlasti na njih – samo su dodatno razbuktali proteste. Studentski pokret je to kanalisao kroz svoje akcije, povezujući građane, oslobađajući ih straha, dajući im nadu i vraćajući ih u politiku.

Mnogi su skloni fatalizmu. Ako sada Vučić ne padne, čeka nas pakao: Belorusija, uništavanje obrazovnog sistema kao centra otpora, potpuno gušenje medijskih i drugih sloboda i ljudskih prava. Da li i vi tako mislite? Gde je granica između realnog straha od autoritarnog razvoja društva i fatalizma koji ljudima dodatno oduzima osećaj da mogu nešto da promene?

Tu granicu je teško odrediti, a još teže osetiti u realnom životu, naročito kada ste deo društva u kome se sve to dešava. Istovremeno ste i glumac i publika, i obično primetite da ste u paklu tek kad izgorite. Zato nije loše uvek imati na umu da takvo nešto može da se desi, naročito zato što imamo slične primere danas u državama poput Belorusije. Kada je Fric Gerlih pisao protiv Hitlera i nacizma, puno ljudi je mislilo da preteruje, a urednik mu je sugerisao da je Hitler prošlost i da mu ne treba pridavati toliku pažnju. Svi znamo šta se posle desilo.

Čak i kada su neki događaji malo verovatni, ako su njihove posledice strašne, treba ih imati na umu i paziti da se oni ipak ne dese. Ako nakon 25. oktobra SNS ne formira skupštinsku većinu, to će biti kao da je Srbija bila automobil na pružnom prelazu koji je uspeo da izmakne SNS vozu. Ako se pak desi da SNS formira vladu nakon 25. oktobra, Srbiju će udariti taj voz. Pitanje je, naravno, koliko je težak taj voz i kojom brzinom on sada ide, nakon svih ovih godina propadanja, kako voza tako i mašinovođe. Naravno, pitanje je i kakav je automobil Srbija postala nakon pobune koja se desila tokom poslednje dve godine. Bilo kako bilo, nije dobro da se ponašamo kao da voz neće doći, jer smo ipak na toj pruzi. A nije dobro ni da se zamrznemo u fići, u panici da će nas voz smrskati. Moramo od fiće da pravimo oklopno vozilo i da damo gas. Ne zaboravimo da “sloboda nije jednostavan domaći zadatak…” Sloboda nas čeka, uzmimo je.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!