Kako bismo dobili odgovor na pitanje kakav bi predsednik vlade bio Aleksandar Vučić, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i interesne grupe poznate po skraćenici SNS
Aleksandar Vućić dobrovoljno abdicira sa funkcije predsednika i hoće premijersku fotelju kako bi, konačno u okvirima Ustava, nastavio svoju mesijansku misiju, uveren da će ga istorija pamtiti kao vizionarskog lidera, mudrog državnika, hrabrog spasitelja zemlje, čuvara srpske istorije, kulture i tradicije, stražara stabilnosti, velikog dobročinitelja i grandioznog neimara.
Ostavku podosi na mesto predsednika Republike i tako manipulativnim manevrom skraćuje sebi petogodišnji mandat, koji mu ističe krajem maja 2027, a po Ustavu više ne može ponovo da se kandiduje za šefa države. Vučić nešto ne može?
Scenario je već utvrđen. SNS ga je kao “običnog člana” ozvaničio kao kandidata za predsednika Vlade. Njegovo drugo premijersko krunisanje – prvo je bilo aprila 2014 – deo je političkog projekta koji pratimo u realnom vremenu.
Predsednica Skupštine Ana Brnabić lačila se mata. Nagovestila je “Putin-Medvedev model”: dok je on predsednik vlade da se promeni Ustav, “pa nek se vrati da bude predsednik”. Doživotno.
Srbija ulazi u period neizvesnosti pred vanredne parlamentarne izbore, ali Vožd je, dok sanja velike snove i ne jede ništa, uveren u pobedu kartela svojih naprednjaka..
Kakav bi Vučić bio premijer? Kakva bi bila njegova unutrašnja i spoljna politika dok izrazitim insignijama kulta ličnosti udara lični pečat na sva zbivanja?
Kako bismo dobili odgovore, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i stranke poznate po skraćenici SNS.
Svi njegovi planovi nisu poznati, obrti nisu isključeni, ali matrica razmišljanja Velikog župana kanda je ojačana stalnim konsultacijama sa astrolozima. Da li je slučajno odabrao 25. oktobar za izborni dan? Naime, tada će na vrhuncu biti retrogradni Merkur, simbol crnila i agresije. Nagoveštava neizmenjenu viziju razvoja Srbije – uprkos činjenici da većina građana smatra da zemlja ne ide u dobrom pravcu.
Do sada je Vučić bespogovorno kontrolisao zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, vojsku, policiju i službe. Po istoj matrici obezbedio je poslušnost Srpske pravoslavne crkve i sebe ubeđuje da će ga narod na novim izborima kanonski uvrstiti u svetački imenoslov napaćene zemlje. Ne mari on za to što se sveci, ugodnici Božji, proglašavaju tek posle smrti. U volji Božjoj vreme je relativna stvar, ali nema on vremena za čekanje jer je toliko poslova koje još treba obaviti.
Ono što je do sada kidnapovao, sada bi, pozivajući se na Ustav, zadržao kao prvi ministar. Velmoža je nameran da učini sve kako bi pokazao da je vlast u Srbiji tamo gde je on. Vlast mora da ima sve, a protivnici ne treba da postoje ili bi mogli barem da budu nevidljivi.
Najbolji signal kolapsa demokratije jeste nespremnost političkog lidera da se povuče, pa je jasno da Vučić nema nameru da reformiše zemlju u pravcu demokratije, izgradnje pravne države, ljudskih i medijskih sloboda… Posmatrano iz njegove vizure – a i zašto bi kada je blizu deceniju i po neprekidno na vlasti.
Tim koji pobeđuje ne treba menjati, staro je pravilo iz sporta, ali u društvenom životu i te kako je važno kako se pobeđuje. U fer utakmici ili uz podmićenog sudiju koji crveni karton vadi samo protivnicima, ili uz policiju kojoj se omilio pendrek?
Carevali bi autoritarnost, despotizam, ksenofobija, kult ličnosti, obnavljanje nacionalnih mitova, brutalna propaganda, antievropska politika, eliminacija političkih protivnika, slavljenje ratova i ratnih zločina…
Jednom populista, uvek populista. Nastavio bi Vučić da se probija između zastava i transparenata, da obilazi pogone za proizvodnju pečuraka i indonežanskih nudli, visoke peći, bolnice i ambulante, postrojenja za preradu vode, da priča sa radnicima i seljacima, igra šah, miluje dečicu i s njima jede sutlijaš, da u lokalnoj bakalnici kupuje jabuke i grickalice, sa domaćinom pije rakiju… Da konačno u istoriju pošalje čučavce po školama.
Zemlja koja je već polarizovana do granica usijanja nastavila bi da se deli jer Vučić gradi mentalitet bunkera, u koji se zatvaraju vlast i oni koje je okupio pomoću povlastica i ucena. Sledilo bi novo zaoštravanje političkog i društvenog konflikta i nestabilnost koja bi kao odgovor dobila dodatnu restauraciju apsolutizma i pojačavanje represije.
Još od radikalskih vremena, Vučić politiku posmatra kao beskonačnu borbu između “nas” i “njih”. Alergičan je na svaku kritiku i dijalog. Od radikalskog vremena ostala mu je navika da na drugu stranu ne gleda kao na rivale, već kao zlo koje treba ućutkakti: “Nema te sile koja će me naterati da razgovaram sa liderima opozicije.”
Uveren je da je bez neprijatelja nemoguće organizovati jaku i snažnu državu, pa ih regrutuje na sve strane – od studenata preko vaspitačica, taksista, bajkera i lekara do rektora Beogradskog univerziteta.
Oslanja se, a to bi radio i kao premijer, na one kojima omogućava pristup torti korupcije i na one kojima je uspeo da ugradi osećaj tupe bespomoćnosti. Kod dobre polovine naroda s druge strane sistematski bi ubijao optimizam i entuzijazam.
Novom predizbornom kampanjom, koja traje 365 dana godišnje, obezbedio bi nastavak instrumentalizacije neproglašenog vanrednog stanja i haosa, uveren da najbolje funkcioniše u agresivnoj atmosferi i da se u takvom ambijentu najbolje snalazi. Kad nema drame, onda će je proizvesti. To su svi oni “državni udari”, “pokušaji atentata”, “svetska zavera”, “obojena revolucija”…
Osvetoljubiv kakav jeste, ne bi zaboravio kako je, zbog studenata, u četiri zida, uz flašu vina, strahovao od lustracije, privođenja, ispitivanja porekla imovine ili zatvora, svega čime su mu studenti pretili u 11 tačaka. Ne bi zaboravio one koji su mu po Užicu, Nišu ili Novom Sadu poručivali da nije dobrodošao. Duga bi bila ruka njegove odmazde. Sto blokadera za jednog Srbobrana.
Vučić je brutalno pokazao da ne želi da bude čuvar legalnosti, još manje reformator koji bi od Srbije napravio prosperitetnu demokratsku državu. Tokom dva predsednička mandata nije bio ni moralni autoritet ni model za ugled, ali to ne umanjuje opscenarske sposobnosti nekog ko šamanskom lakoćom laž proglašava za istinu.
Postao je sve i svja. Pitao se oko izbora patrijarha. Određivao je komandante u vojsci i policiji, odobravao dekane fakulteta i načelnike kliničkih centara. Kontrolisaoje pozorišta i filmske festivale. Bio je selektor fudbalske reprezentacije. Postao je prvi somilijer Srbije, a kada zatreba, i kuvar. Najbolji je student, Delija…
Sve to vreme ponižavao je obične ljude rečima da bi oni bez njega bili ništa, optuživao ih za lenjost i nedostatak protestantske etike rada. U izlivima nekontrolisanog besa psovao je ministre i gađao ih pepeljarama. Lomio je kvake po predsednišvu.
Ne bi odustao od toga da sebe po televizijama nudi u ogromnim količinama i uz njihovu pomoć stvara paralelne stvarnosti. U svojstvu glavnog urednika lično je određivao ko će od njegovih u koji jutarnji program.
Televizije i tabloidi postali su njegov instrument za često veoma perfidan obračun sa političkim neistomišljenicima i za promociju nategnutih, istorijski neutemeljnih i neuverljivih ideoloških konstrukcija, koje ne uvažavaju decenije i vekove stvarnog narodnog iskustva.
Strastveno bi se trudio da dovrši posao kako se više ne bi čuo glas “blokadera-terorista, ustaša i drugih srbomrzaca”. Režimski mediji bi veličali njegove blistave pobede i još više se otvorili za kvazinovinare, vulgarne propagandiste, samopromovisane analitičare, razne političke filozofe ili istoričare koji promovišu tezu da su prvo nastali Srbi pa tek onda amebe i da u Srbiji nikad nije bilo bolje pre nego što je on došao na vlast.
Sve bi to kao premijer zadržao, a verovatno i proširio sopstvene ingerencije. Država i nacija su nebitne, sve sa svojim interesima. Postoje samo režim i on na prestolu, on koji se sa Andrićevog venca seli u Nemanjinu ulicu.
Da bi udovoljio opsesivnoj cezarovskoj ambiciji da bude na vlasti – druge teško da je imao – radio je pregalački neumorno. “Mrzim da odmaram. Ne mogu da ležim”, izjavio je 2020. i tako održao čas političarima koji umišljaju da je dovoljan salonski angažman uz čašu viskija. Neizmenjeno gladan moći, sada obećava efikasniju vladu sa najviše 12 ministara. Hrist i 12 apostola.
Pročitao je mnogo političke, sociološke ili marketinške literature, vežbao memoriju, ali pre sedam godina je obelodanio svoj pristup. Opoziciji je poručio: Pobedite na izborima, a onda radite šta hoćete, ali dok ne pobedite, ja ću raditi šta hoću. To je njegov doživljaj vlasti. Može mi se. Pa šta?
Zemlju je vodio gradeći infrastrukturu. Prizivao je investitore nudeći im astronomske stimulanse i beneficije, ali je definitivno ubio svaku proizvodnju. Megalomanske projekte, uključujući i njegov slavljeni Expo27, finansirao je zaduživanjem, ali je pažljivo birao kreditore koji će prihvatiti mutne kombinacije, koje su postale temelj endemske korupcije.
Mogao bi da se pohvali da je za njegovog vakta Srbija dobila više od 40 dolarskih milijardera na švajcarskom spisku, ali na tome nije insistirao jer bi morao da otkrije ko su. Vučić bi kao novi delovođa nacije u ekspozeu o programu svoje vlade akcenat stavio na ekonomski razvoj, investicije, radna mesta. Poznat inventar pod sloganom “Srbija pobeđuje” bio bi začinjen upotrebom reči “promena”, ali to bi bila čista demagoška opscena. Nastavila bi se rasprodaja Srbije, tačnije onoga što je preostalo.
Sebi je pripremio teren. Institucije su uzurpirane. Država je oteta, kao i njena kasa. Motivi su nepromenjeni: personalizacija našeg novca ostala bi ideja vodilja.
Jedan od najvećih grehova, koji eventualni novi premijer ne bi nameravao da ispravi, jeste to što se društvu duže od decenije šalje pogubna poruka: kriminal se isplati.
Često je najavljivao bespoštednu borbu s mafijom. Ponavljao bi to i kao premijer, ali od pada novosadske nadsteršnice korupcija je postala temelj najvećeg političkog izazova njegove vlasti. Ko da mu veruje?
Režim bi preko Vlade štitio sebe. Za zatiranje tragova korupcije i drugih kriminogenih radnji bilo bi, kao i do sada, zaduženo pravosuđe. Tužiocima je jasno poručeno da treba ostaviti na miru korupcionaše, posebno velike.
U istom stroju bile bi i sudije koje su Vučićev urbi et orbi proučili i makijevalistički ustanovili ko je za sud a ko za Svetosavki orden.
Vojnici sa epoletama viših činova davno su ražalovani u poslušne kaplare i oko toga se ništa ne bi menjalo. Pod skramom represije nastavilo bi se glodanje ono malo demokratije koju smo onomad tek počeli da stičemo. Penetracija straha bila bi svakodnevna. Državu bi čuvali policajci koji bi trebalo da hapse narko kartele, a ne da posreduju između rivalskih kako bi vlastima obezbedili stabilan priliv reketa sa obe strane. Na braniku otadžbine stajali bi legionari pod maskama koji su mu se na odanost zakleli krvlju – što je bila samo simbolična potvrda omerte i nastanka mafijaške države. Plaća ih našim novcem da obuzdaju studente “koji ruše ustavni poredak”. Kako ruše nešto što ne postoji? Predsednik je taj koji je odavno prekršio Ustav.
Pomoćni ešalon popunjavale bi “partiote” sa poternica, kojima je prvo izgradio bastion zvani “Ćacilend”, a onda se njima okružio dodeljujući im ulogu pretorijanske garde.
Nastavio bi sa uništavanjem zdravstva i, posebno, obrazovanja jer se pokazalo da je strah od ljudi sa znanjem opravdan. Nije slučajno još 2019. izjavio da “prezire elitu”. Neke profesore Pravnog fakulteta nazivao je “smradovima i kretenima”.
Njegova užegla politika proganjala bi znanje kao subverzivno. Pitanje je samo s kim bi mogao da vodi društvo jer u slučaju pobede naprednjaka mladi znaju gde je izlaz: na aerodromu u Surčinu ili na prelazu Horgoš.
Razorio je kulturu, ali i fudbal. Na dobrom je putu da uništi dva najtrofejnija sporta: košarku i vaterpolo. Novak Đoković mu je izmakao, ali uspeo je da ga otera za Atinu.
Beograd na vodi, “koji sam sâm napravio”, arhitektonski je i ekološki zločin, ali se organizovano pretvara u prestoničku lokaciju, pa neka Dorćolci sanjaju o izgubljenom Krugu dvojke, a Čuburci nek puknu od besa.
Nastavio bi sa “posrbljavanjem Srbije”. Rukometni savez Srbije postao je Srpski rukometni savez, Vaterpolo savez Srbije postao je Srpski vaterpolo savez, Bokserski savez Srbije postao je Srpski bokserski savez. Čeka se da Narodna skupština postane Srpska narodna skupština pa da Srbija definitivno prestane da bude država građana.
Promovisao bi Novu Srbiju, zemlju čuda i zlatnog doba kao najbolji od svih poredaka, kako bi se samohvalisavo pozivao na Lajbnica. Ne bi ga zanimalo što podaci Evrostata pokazuju da u 2025. čak trećina građana nije mogla da ode na odmor van kuće, čak ni na nedelju dana.
Na globalnom planu, uklopio se u poruku autoritarnih, suverenističkih istomišljenika “Amerika prvo”, “Rusija prvo” ili “Kina prvo”. Ustezao bi se “Aca Srbin” da glasno podrži Srpski svet, “Srbija prvo”, ali jasno je da mu je ta toksična ideja bliska srcu.
Odnose sa drugim zemljama Balkana nastavio bi da gradi po konfrontacionom konceptu radikala. Iako je sa regionom davno završio, nastavo bi da iritira susede “naoružanom neutralnošću”.
Lične frustracije ugradio je u odnose sa Hrvatskom, iako se maksimalno suzdržava da citira svog nekadašnjeg ministra i šefa Bije koji njene građane kolektivno naziva “ustašama”. Važnija mu je bliskost sa Kraljevinom Tonga (konsultovati atlas sveta) nego sa prvim susedom.
Bošnjaci su samo retorički na spisku onih sa kojima se treba pomiriti, ali u praksi je to čista iluzija. Videlo se tokom sahrane generala Ratka Mladića. Pošto ni preko svojih političkih i crkvenih lojalista u Crnoj Gori nije uspeo da se nametne kao “stariji brat”, pridodao je i “montenegrine” spisku svojih neprijatelja.
Nastavio bi da se puzeći približava normalizaciji odnosa sa Kosovom, ali sve pod plaštom demagoške mimikrije. Umesto da krene da realizuje ono sa čime se saglasio u Ohridskom sporazumu, on bi hučao i bučao oko odbrane “južne srpske pokrajine” i insistirao da Priština bude ubeležena na TV karte u vremenskoj prognozi.
Ako postane premijer, neće startovati sa kapitalom koji je na globalnom planu imao kao “omiljeni autokrata” Angele Merkel. Doveo je sebe do toga da mu niko ne veruje. Srbija nema pouzdanog saveznika kakav je neophodan u ovom uzburkanom svetu. Vućić-premijer će inadžijski tvrdoglavo nastaviti putem Vućića-predsednika.
Pritisnut neobuzdanim hibrisom, nastavio bi da pluta gajeći utopističku iluziju da može uspešno da sarađuje i sa Istokom i sa Zapadom. Pritisnut oportunizmom, ne želi da shvati da su Evropska unija i Rusija dva galaktički udaljena sveta, baš kao i Amerika i Kina. U odnosima sa EU nastavio bi politiku oko koje nema dilemu: novac, a ne vrednosti. Pa dokle ga tolerišu.
Pokušao bi da se približi predsedniku Amerike i nije isključeno da ne bi uspeo. Donald Tramp energetikom kupuje svoje balkansko dvorište, a Vučić voli da rasprodaje i već mu po povoljnoj ceni nudi kapitalca zvanog Đerdap 3.
Naprednjaci sebe hrabre, uvereni da niko ne može da ih zaustavi i da će Vučić biti premijer. Veruju u onu staru priču o seljanima koji dovedu majstore da im srede oronulu crkvu. Kada majstori pitaju kakva crkva treba da bude, seljani kažu: “Pa, da bude i veća i lepša, ali da se ništa ne promeni”.
Eto kakav bi Vučić bio premijer jer, kako je rekao, “ja nisam čovek kompromisa kada je reč o budućnosti”. Svojevremeno je izjavio da se u životu napio tri puta: kada je “Zvezda” postala prvak Evrope, kad je ubijen Slavko Ćuruvija i kad je ubijen Zoran Đinđić. Ako uspe da postane predsednik Vlade, mogao bi da se napije i četvrti put.
Napio bih se i ja – zato što bi bi ostanak Vučića na vlasti označio početak prelazna etape od autokratije do diktature. Pa nek zemlja nastavi da zarasta u korov. Pa ko voli, nek izvoli.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – u Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Branimir Nestorović (na slici) je tvrdio da je u Moskvi primljen “na najvišem nivou” i da je dobio zadatak da okupi proruske snage. Izvor “Vremena” kaže da do vrha Kremlja nije stigao, već da su mu kontakte otvorili lobisti Aleksandra Vulina. Sada sa Narodnom strankom predvodi prorusku koaliciju
