Između dva četvrtka dogodilo se mnogo toga u Srbiji, ali ponajmanje onog što u osnovi ima organizovano opoziciono delovanje. Dok čitava zemlja vri, dok narod, opravdano i neopravdano, prepada na ulicama aktiviste i funkcionere vladajuće partije, opozicija, bar ona koja je zastupljena u parlamentu Srbije, pojavljuje se kao ovaj nedeljnik – jednom u sedam dana, a ponekad i ređe.
Tako su prošle nedelje, nekoliko dana posle velikog protesta u Beogradu 15. marta, konačno istupili u nekoj zajedničkoj formi i obznanili ideju formiranja prelazne-ekspertske Vlade Srbije kao način za prevazilaženje političke i društvene krize u Srbiji.
Uprkos desetina puta ranije izrečenog direktnog stava vrha režima oličenog u Aleksandru Vučiću da će pre morati da ga ubiju nego da da vlast bilo kome bez izbora, ideja prelazne vlade je preživela u javnosti poslednjih nekoliko meseci i sada je imamo na stolu kao koherentan i jedinstven predlog većeg dela parlamentarne opozicije.
KONAČNO – OPOZICIJA PREDLAŽE
Opozicija koju čine skoro svi osim Ekološkog ustanka Aleksandra Jovanovića Ćute i Demokratske stranke – kao i “konstruktivnih opozicionara” onih koji su se ocepili od SSP-a i sada nastupaju samostalno, kao i nekoliko verzija Nestorovićevog pokreta – nastupila je jedinstveno i saopštila svoju ponudu režimu da bi se ispunili zahtevi studenata i obezbedili uslovi za koliko-toliko slobodne izbore.
Taj “usaglašeni predlog” nije čista vlada stručnjaka, kao što su mnogi mislili, nego se veruje da bi u njoj trebalo da budu i političari, odnosno, da ima stručni i politički deo. Takav predlog je predstavljen javnosti na konferenciji za novinare u parlamentu i narednih su dana vođe opozicije objašnjavali ideju na dve TV stanice na kojima je to bilo moguće. Razume se, Javni servis je ostao nepremostiva prepreka za opoziciju. Nismo videli niti gostovanje opozicionara niti debatne emisije u kojima bi se o tom predlogu raspravljalo.
Za razliku od režima – suočenog sa narastajućim otporom građana, besom i nadom koju su donele studentske akcije – koji ostaje blokiran i jedino što nudi je veća represija, opozicija je iznela svoj stav koji je na neki način pružena ruka režimu da se zajedno na politički način dođe do rešenja koje će smiriti stanje u Srbiji i otvoriti vrata demokratizaciji države.
ČEKANJE VUČIĆA
Čini se, prvi put na ovakav način, opozicija, okupljena ne na jednoj strani nego oko istog interesa, daje tempo političkom procesu, ide ispred režima, koji ne samo što je srušio svoju vladu koja je imala apsolutnu većinu u parlamentu, nego nema ni predlog kako do nove vlade i ko bi tu vladu činio.
Formalno, vođa većine Miloš Vučević, koji je napustio čelo Vlade ali je i dalje predsednik, da kažemo, najveće partije, trebalo bi da odredi mandatara, ali i bebe u srpskim porodilištima znaju da se on pita taman koliko i one, kao i da ne postoji, zaista, niti predsednik SNS-a niti SNS kao organizovana politička partija.
Čeka se Vučić i njegova odluka, a on je ostao na svom starom stanovištu da pusti stvari da idu svojim tokom, da razvlači koliko god je to moguće, jer u tom institucionalnom međustanju – koje je odlika njegove trinaestogodišnje vladavine – raste njegova moć jer “samo on ima legitimitet da odluči” jer je “za njega glasao narod”.
PRAZAN, A OTVOREN PROSTOR
Opozicija se, sa druge strane, pojavila sa nekakvom inicijativom drugi put u mesec dana – pre toga su probali da spreče održavanje sednice parlamenta, pa kada im to nije uspelo, nisu ni išli u Skupštinu. I onda je Ana Brnabić sa svojim poslanicima uradila ono što je bio plan, a to je usvajanje desetina propisa i na kraju kao konstatovanje ostavke kabineta Miloša Vučevića.
Opozicija, o čemu je bilo reči na ovim stranicama, kao da nema snage za više od jednog zajedničkog okupljanja – bilo da je to opravdani pokušaj opstrukcije rada nelegalnog parlamenta, bilo da je produbljeniji rad na ostvarivanju ideje ekspertske vlade. Njihov rad se odvija u kontekstu koji je za njih povoljan jer je studentska inicijativa u poslednjih nekoliko meseci uradila najmanje dve ključne stvari koje bi mogle odlučujuće da odrede buduću političku scenu Srbije: oslobodili su birače straha i doveli do toga da se i biračko telo vlasti zapita da li im je to najbolja opcija i, takođe, počeli su da menjaju odnos javnog mnjenja u Evropi o prirodi vlasti Aleksandra Vučića, koji teško da sada može bilo koga da ubedi da je neki demokrata. Iako njega i dalje tretiraju kao najozbiljnijeg partnera, kada vesti o protestima u Srbiji i razlozima za te proteste postanu deo javnog diskursa u zemljama zapadne Evrope, i stav lokalnih političara će se menjati.
Jednostavnije: studentska pobuna otvorila je novi prostor i promenila politički ambijent u Srbiji i oko nje.
Opozicija je na sve ovo prilično inertna i spora, bez odlučnosti i plana koji bi pokazao da su oni spremni da u skoroj budućnosti preuzmu vlast na nekom nivou u Srbiji. Kada Vučić kaže da oni žele da “sednu u fotelje” bez izbora, to je toliko daleko od istine – srpska opozicija se plaši i da pomene da bi njen cilj bio da sutra vodi Srbiju.
A prostora za delovanje ima na pretek, upravo u delu koji je oslobođen u poslednja tri meseca neverovatnim akcijama srpskih studenata i građana koji su prodisali, ispravili se i ponovo izgledaju kao ljudi koji žele da budu slobodni građani, a ne poslušni podanici.
NEOPHODNO POLITIČKO REŠENJE
Nije jasno zašto ta opoziciona grupa, pored vlade narodnog poverenja, kako su je krstili, nije tražila smenu Ane Brnabić opet, nije tražila Anketni odbor kojim bi se istražilo šta se dešavalo na ulicama Beograda pre i za vreme protesta 15. marta, nije jasno zašto ne izađu sa timom ljudi koji bi mogli da vode tu vladu…
Razume se, ovo su više retorička pitanja koja postoje u jednom delu javnosti. Na njih lideri partija mahom nemaju odgovore, nego kažu da se dogovaraju, da imaju sastanke i slično, ali slaba vajda ako im je za jednu odluku potrebno nekoliko meseci. Dodatno, stvar je teža i zbog toga što nisu svi skupa jer očevidno Ekološki ustanak veruje da je rešenje na ulici, da sa režimom nema šta da se pregovara, kao i da ovo što im je “ponuđeno” ne bi smelo da bude, jer je to vrsta amnestije za sve loše što su radili poslednjih deset i više godina. Sa takvim pristupom se slaže i Demokratska stranka koja je decenijama bila “stožer okupljanja”, a sada stoji sama van parlamenta, van ove opozicione skupine i ponavlja da “sa teroristima ne pregovara”.
U zbiru, deo opozicije bi da se ovo reši institucionalno, u institucijama koje i dalje imaju znak AV na sebi jer, veruju, to je način da se spreči svaki mogući unutrašnji sukob u Srbiji, koji bi imao nesagledive posledice. Drugi deo, manji deo po broju poslanika ali možda trenutno veći u biračkom telu, veruje da je blokada rešenje i da upornim delovanjem na blokadi dolazi do transformacija institucija koje će valjda u jednom trenutku da otvore oči i da smene korumpiranu vlast oličenu u Aleksandru Vučiću.
Oba pristupa deluju nerealno na prvi pogled, ali to je ono što je sada na stolu pred svim građanima Srbije. Oni su, s druge strane i posebno na lokalu, dakle, van Beograda, krenuli u samoorganizovanje, u zborovanje po uputstvima studentskih plenuma i čini se da imaju isti način kao i podeljena opozicija: s jedne strane, ne mogu više da podnesu SNS i Vučića, to sad ide na nivou čistih emocija, ali traže na zborovima da lokalne vlasti učine ono što su se oni dogovorili na ulici. Iako često na tim zborovima govore da se gade i Vučića i opozicije, oni pokušavaju isto što i opozicija i sada je potrebno da se te dve strane nekako prepoznaju i vide da li mogu da rade zajedno jer im nalikuju i zahtevi i metodologija.
Da bi se to dogodilo, trebalo bi da vidimo više opozicionara na ulicama, u kampanji, u šetnjama, nevezano od onoga što rade studenti. Studenti rade “svoju stvar”, politika mora to da im omogući, a da bi se do politike došlo, moramo da vidimo da deluju organizovane političke grupacije.
Studentska ideja o “neposrednoj demokratiji” može da funkcioniše na manjem broj ljudi, u zgradi, ulici, bloku, ali Srbija je i dalje republika. A republika je zasnovana na predstavničkoj demokratiji i jasno je da je nemoguće okupiti sve punoletne građane na jednom mestu i tražiti od njih da se neprestano o nečemu izjašnjavaju. Osim ako neko ne predloži vajber grupu Srbija na e-upravi, gde će svi punoletni građani Srbije biti članovi i izjašnjavati se i raspravljati o najvažnijim stvarima u državi. Ali ko god ima bilo kakvu grupu na svom telefonu u kojoj je više od pet osoba zna kako to funkcioniše.
Dakle, režim je uzdrman, ali dok tužilac i policija ne krenu da hapse sami zbog korupcije, a ne po nalogu, mora se tražiti političko rešenje za ono što se dešava u Srbiji. Pa ako će sutra za isti sto da sednu Netanjahu i preživeli vođa Hamasa, ili Putin i Zelenski… razumete šta hoću da vam kažem.
