Kako policajci razvaljuju policiju

Kada se pre tri meseca saznale za “ubistvo u restoranu 27” na Senjaku, moglo se pretpostaviti da je untar sistema MUP-a Srbije nešto gadno krenulo po zlu.

Danas, tri meseca kasnije, više nema priče o odgovornosti policije za učešće u mafijaškom ubistvu, niti se govori o novom Zakonu, kojim bi se policajcima zabranilo da štite kriminalce. Izostala je čak i jasna ideja kada bi suđenje za ubistvo u restoranu “27” moglo da počne i šta bi bilo u optužnici – sve se svelo na lični obračun dvojice načelnika, Veselina Milića i Marka Krička, obračun koji podseća na porodičnu svađu.

Od trenutka kada je 12. maja, za stolom za kojim je, prema navodima iz istrage, sedeo tadašnji načelnik beogradske policije Veselin Milić, ubijen Aleksandar Nešović Baja, koji se u policijskim evidencijama vodio kao saradnik grupe Dejana Stojanovića Keke, za jedan deo Srbije to je bio kraj srpske policije, a za vlast prilika da se obračuna sa “bludnim sinom”.

Čovek je nestao, pa se ispostavilo da je mrtav, pa se ispostavilo da su tragovi njegove smrti uklanjani… Ono što je usledilo nije ličilo na istragu, nego na razvod. Razvod dvojice ljudi koji su godinama delili istu postelju vlasti, a sada jedan o drugom, preko tužilaštva, iznose prljav veš.

VESELIN NEPOTOPIVI

Veselin Milić je vrsta funkcionera koju u Srbiji prepoznaju po jednoj osobini – nepotopivosti. Načelnik beogradske policije bio je prvi put od 2013. do 2018, a zatim ponovo od 2020. do hapšenja u maju 2026. godine. Preživeo je toliko afera da bi njihovo puko nabrajanje zauzelo pola ovog teksta.

Bio je u priči o Savamali kada je osuđeni policajac Goran Stamenković tvrdio da su ga, između ostalih, tadašnji načelnik beogradske policije Veselin Milić i državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović pritiskali da preuzme krivicu za policijski propust tokom noći u kojoj su u Hercegovačkoj ulici srušeni objekti. Stamenković je tvrdio da su mu zauzvrat obećali unapređenje i legalizaciju bespravno izgrađenih objekata – obećanje koje, prema njegovim rečima, nikada nije ispunjeno.

Bio je Milić uživo pred kamerama kada je posle masakra u školi “Vladislav Ribnikar” pokazao fotografiju spiska dece – gest zbog kog su ga roditelji poginule i preživele dece krivično prijavili, a koji do danas nema javno poznatog epiloga. Taj čovek preživeo je toliko toga da preživljavanje deluje kao njegov jedini pravi posao.

Na Senjaku, čini se prvi put, sistem nije mogao ili nije hteo da ga zaštiti do kraja – uhapšen je zbog sumnje da nije prijavio krivično delo i učinioca i da je pomagao učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, zadržan je po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Međutim, tokom istrage tužilaštvo je odbacilo deo krivične prijave koji se odnosio na pomaganje učiniocu, utvrdivši da Milić nije bio, niti je mogao biti u restoranu “27” u vreme ubistva. U julu je protiv njega podnet optužni predlog za neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca i falsifikovanje službene isprave. Sada izgleda da je Milić iz pritvora izašao s planom i da je svoj kontraudar sproveo sa plaže u Crnoj Gori.

UČENIK IZ “RIBNIKARA”, PRODAVAC PORŠEA

Ako Milić predstavlja stari soj – onaj koji je karijeru gradio decenijama, kroz usluge, tišinu i pravovremeno okretanje glave – čovek kog je odabrao za protivnika predstavlja noviji model. Marko Kričak je, pre ulaska u bezbednosni sektor, prema medijskim navodima radio kao prodavac automobila u “Porše autu”. Pre toga, završio je Osnovnu školu “Vladislav Ribnikar” u Beogradu.

U Biji se zaposlio 2018. godine, kada je njen direktor bio Bratislav Gašić. A čim je Gašić postao ministar policije, Kričak je prešao u MUP, gde je najpre postavljen za zamenika komandanta JZO, a 2023. godine postao komandant te jedinice. Krajem 2025. postavljen je za načelnika Uprave kriminalističke policije. Prema dostupnim medijskim izvorima, u MUP je prešao bez završene osnovne policijske obuke, što je bilo predmet javnih polemika, dok je MUP osporavao pojedine navode o njegovim kvalifikacijama.

JZO nije jedinica koja postoji mimo Zakona o policiji: ona je zakonom definisana kao posebna jedinica policije, dok Vlada uredbom propisuje njenu organizaciju, delokrug i sistematizaciju. Međutim, kritičari JZO opisuju ga godinama kao “policiju u policiji” ukazujući na njegov položaj i način delovanja unutar MUP-a.

Šira javnost je Krička upoznala prošlog avgusta. Studentkinja Fakulteta političkih nauka Nikolina Sinđelić te je noći, vraćajući se s protesta, silazila niz Nemanjinu ulicu. Iz garaže Vlade Srbije su, prema njenom svedočenju, izjurili maskirani muškarci u civilu i počeli da tuku prolaznike pendrecima i teleskopskim palicama. Nju su uvukli unutra, naredili joj da legne na pod, a zatim joj je, kako je posvedočila, prišao komandant jedinice i udarao je i gurao o zid, uz pretnju silovanjem. Drugi mladi ljudi privedeni te noći takođe su javno govorili o fizičkom zlostavljanju. Kričak je protiv Sinđelić podneo privatnu tužbu zbog povrede časti i ugleda. Ona je protiv njega podnela krivičnu prijavu, a postupak, prema javno dostupnim informacijama, nije dobio sudski epilog.

Nekoliko meseci kasnije Kričak je postavljen za načelnika Uprave kriminalističke policije. Tako se dogodilo da optužbe za brutalnost prema građanima nisu prepreka za napredovanje, naprotiv.

UTUK NA UTUK

Krajem jula, Milićevi advokati iz kancelarije “Vasiljević legal” podneli su krivičnu prijavu protiv Krička i njegovog kolege Boška Sekulovića. Prijava ih tereti za zloupotrebu položaja: tvrdi se da tužilaštvu nisu dostavili sve dokaze, da su ih selektivno prezentovali, pojedine i krivotvorili, te da su pritiskali svedoke kako bi se stvorio utisak da je Milić prisustvovao ubistvu i pomagao u uklanjanju tragova. Prijava, kako je preneo nedeljnik “Radar”, ide dotle da Krička tereti da je fizički nasrnuo na jednog svedoka kako bi ga naveo da tereti Milića.

U tome postoji nešto gotovo amblematsko. Isti čovek protiv koga je studentkinja podnela krivičnu prijavu zbog navodnog nasilja u garaži Vlade Srbije sada se, prema tvrdnjama iz druge krivične prijave, optužuje za pritisak na svedoke i manipulisanje dokazima protiv kolege iz vrha MUP-a. Dok je meta bila devojka s protesta, gotovo u potpunosti je izostala reakcija institucija. Kad je meta postao čovek iz vrha policije, odjednom su se pojavile advokatske kancelarije, saopštenja za javnost i procesni podnesci tužilaštvu.

Vlasnik restorana “27”, čiji je iskaz, prema pisanju “Radara” i drugih medija, važan za razumevanje čitavog slučaja, tvrdio je da su ga u policiji tukli pripadnici UKP-a i da mu se kao jedan od policajaca predstavio upravo Kričak. Tužilaštvo je navode o zlostavljanju prosledilo nadležnom osnovnom javnom tužilaštvu radi provere sumnji na zlostavljanje i mučenje.

Ostaje i pitanje na koje verovatno neće biti odgovora: otkud je crnogorski begunac od pravde Miloš Medenica, čitav dan pre nego što je policija javno saopštila detalje, na društvenim mrežama znao pojedine detalje o ubistvu na Senjaku i teško optuživao Milića, kada se kasnije pokazalo da je samo deo njegovih tvrdnji bio zasnovan na činjenicama? Da li mu je to stiglo iz podzemlja ili iz samog MUP-a, ostaje nepoznato – a upravo ta nepoznanica govori koliko je granica između podzemlja i vrha policije u današnjoj Srbiji tanka, ako uopšte postoji.

Advokat i bivši inspektor za krvne delikte Goran Stupar, komentarišući slučaj, ukazivao je na problem hijerarhijske odgovornosti u policiji i ocenio da bi sukob unutar vrha MUP-a mogao da bude dugotrajan. Advokat Jovan Rajić otišao je i korak dalje, ocenjujući da čitav spor predstavlja međusobno pozicioniranje dvojice ljudi unutar iste strukture.

SMENE BEZ REFORME

Milić nije prvi visoki policijski funkcioner koji je u poslednjih nekoliko godina završio iza rešetaka – pre njega su to bili bivša državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović i zamenik načelnika SBPOK Goran Papić. Međutim, iako se oko ovih slučajeva “podigla medijska prašina”, u krajnjem ishodu nismo imali ništa osim što se Hrkalović vratila u javnost za potrebe jedne od Vučićevih kampanja.

U taj obrazac mogu se uklopiti i nalazi Grupe država Saveta Evrope protiv korupcije. GRECO je u okviru petog kruga evaluacije Srbiji uputio ukupno 24 preporuke koje se odnose na sprečavanje korupcije i unapređivanje integriteta u centralnoj vlasti i organima za sprovođenje zakona, uključujući policiju. U prvom postavljenom roku Srbija je u potpunosti sprovela samo jednu preporuku.

Preveden na jezik svakodnevice, taj birokratski nalaz opisuje instituciju u kojoj se mehanizmi integriteta i zaštite od političkog uticaja očigledno ne razvijaju dovoljno brzo. U tom kontekstu, činjenica da je čovek čije su kvalifikacije i policijska obuka godinama predmet javne rasprave mogao da postane načelnik Uprave kriminalističke policije jeste političko pitanje, čak i kada nije moguće dokazati da je njegovo postavljenje bilo protivzakonito. Isto važi i za Milića: niko nikada nije proveravo njegov integritet, jednostavnije: niko nije utvrđivao odakle njemu toliko novaca da živi kao Dino Merlin u pesmi “Moj je život Švicarska”.

I ova ocena tela Saveta Evrope na neki načn pokazuje da je ono što bi trebalo da bude greška u sistemu zapravo sistem sam po sebi.

foto: dejan ivanišević / tanjug

IVICA I DRAGAN NA DUGOM ODMORU

U svakoj instituciji koja bar formalno funkcioniše, ovakav sukob dvojice načelnika povukao bi za sobom pitanje odgovornosti onih koji su im po hijerarhiji pretpostavljeni. U MUP-u Srbije, ta dvojica – ministar policije Ivica Dačić i direktor policije Dragan Vasiljević – ponašaju se kao da posmatraju obračun sa bezbedne udaljenosti, a ne kao da im je posao da ga spreče ili bar objasne javnosti.

Dačić se, nakon hapšenja Milića, javnosti nije obratio odmah. Kada je konačno progovorio, izabrao je rečenicu koja je, u svojoj kratkoći, rekla više nego mesec dana ćutanja: da Milić “nije iz njegovog miljea”, već da je povezan sa bivšim direktorom policije Miloradom Veljovićem, koga je, kako je rekao, postavila prethodna vlast. Istovremeno je rekao da policijom rukovodi direktor policije, a ne ministar. Na pitanje o sopstvenoj ostavci odgovorio je odrično.

Time je ministar unutrašnjih poslova, formalno politički odgovoran za rad svog resora, javno napravio distancu od jednog od najviših funkcionera MUP-a.

Direktor policije Dragan Vasiljević prošao je sličan put, samo bez ijedne otvorene reči samokritike. U prvim danima nakon otkrića zločina na Senjaku ćutao je, a potom se pojavio na zajedničkoj konferenciji sa predsednikom Vučićem, uveravajući javnost da “zaštićenih nema niti će ih biti”. Otkako je sukob između Milića i Krička izbio na površinu kroz međusobne krivične prijave, čovek koji bi, po svom položaju, trebalo da bude jedan od ključnih autoriteta u policijskoj hijerarhiji, u javnosti se jedva čuje – nema konferencije, nema javnog objašnjenja kako institucija koju vodi namerava da se izbori sa sopstvenim rukovodstvom, koje se međusobno tereti za falsifikovanje dokaza i pritisak na svedoke.

To ćutanje je najglasnija poruka. Kad se najviši funkcioneri jedne institucije povuku u senku baš onda kada bi trebalo da preuzmu odgovornost, to obično znači da odluka o ishodu sukoba ionako ne zavisi samo od njih. Dačić i Vasiljević nisu, izgleda, ni pozvani da presude ko je u pravu – Milić ili Kričak – jer se ta odluka, po svemu sudeći, donosi mnogo više u vrhu, na Andrićevom vencu ili u Jajincima. Time slika postaje potpuna: ne postoje samo dva zaraćena načelnika, postoji čitav lanac komandovanja koji je, u trenutku krize, prosto nestao.

ČEMU POLICIJA KADA I NE RADI

Kad se uklone svi pravni termini iz krivičnih prijava, ostaje jedno pitanje, prosto i neprijatno: šta zapravo ovi ljudi štite kad štite jedni druge, i koga zapravo napadaju kad se napadaju međusobno? Malo je verovatno da je ovde reč o istini, pravdi ili čak o osveti u nekom klasičnom smislu. Izgleda kao da je reč je o preraspodeli uticaja unutar sistema u kome se karijera ne gradi rezultatima nego blizinom moći, a kad ta blizina jednom pukne, obračun se vodi istim metodama kojima se dotad štitio poredak – samo sada okrenutim ka unutra.

Sukob Milića i Krička, tog dvojca koji je iznikao iz istog političkog gnezda, ili, slikovitije, iz iste političke postelje, na ogoljen način ilustruje dubinu institucionalne krize u najvažnijem sektoru u svakoj državi. Ako je Kričak lojalista, pa šta je onda tek Milić, koji je tu od prvih dana i koji je “čuvar svih tajni” ovog režima? I ako je tako, ko je uopšte smeo “da krene” na njega ako je on sposoban da na tacni isporuči kriminalne kombinacije vrha sprke vlasti?

Šta god Više javno tužilaštvo u Beogradu odlučilo povodom njihovih uzajamnih prijava, malo je verovatno da će ta odluka dotaći ono što je zapravo bolesno: policiju u kojoj se najviše funkcije dele po lojalnosti a ne po sposobnosti. Restorani i garaže mogu se menjati. Imena aktera mogu se menjati. Dok god ostane isti vrh koji odlučuje ko će biti nagrađen a ko žrtvovan, obrazac – ostaje.

Za to vreme gori automobil tužioca u Valjevu koji treba da istraži policijsku brutalnost nad građanima Valjeva u avgustu prošle godine. Ta informacija dodatno osnažuje opis stanja u delu državne uprave koji bi trebalo da “služi i štiti” – ne vlast nego građane.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.