Najveći čovekov porok je kukavičluk

Poslednjih godina glumica Jelena Stupljanin nije bila samo jedna od najglasnijih javnih podržavateljki svakog protesta, od ekoloških i ženskih, do studentskih. Postala je i neka vrsta ambasadorke pobune i svih onih koji pokušavaju da objasne kako izgleda život u zemlji u kojoj nasilje više nije izuzetak već metoda vladanja.

U razgovoru za “Vreme” govori o atmosferi straha koja se širi posle napada na Vladimira Arsenijevića i Stevana Filipovića, o tome zašto danas smatra da su podele oko nacionalnih i ideoloških pitanja potisnute pred mnogo važnijom dilemom, ali i zbog čega, uprkos svemu, ne gubi veru da će građani pobediti. I da svoju zemlju nikome nećemo dati da je rasproda.

“VREME”: Ovih dana imamo godišnjicu policijske brutalnosti u Valjevu. Imamo godišnjicu novosadskog policijskog nasilja. Ide nam uskoro taj 5. septembar kog se sećamo od prošlog godine. Studentske akcije ne prestaju, ali nema velikih uličnih protesta. Neku najavu izbora imamo. Studentska lista više nije tako velika tajna. Gde smo sad? U kojoj fazi?

JELENA STUPLJANIN: Ovde godinama unazad traje nešto zbog čega su ljudi s vremenom postali veoma apatični. To je počelo onog trenutka kada su nam oduzeli institucije, zarobili institucije. Oni su napravili svoje nove, tajne, ili kakve god, svoje institucije. Napravili su svoju realnost: oni su pod šatrama, vesele se, a Srbija gori. Ili, recimo, kula u Beogradu na vodi, maltene jednom nedeljno na njoj se obeležava neka apsurdna godišnjica ili proslava. Pre neki dan je obeležen rođendan Alfreda Hičkoka.

To je neki svet Alise u zemlji čuda, gde postoji neki, u ovom slučaju, zli kralj, koji ima svoju isto tako zlu vojsku. I ja se često osećam baš tako, pitam se gde se nalazim, gde živim, šta je ovo i kuda ovo ide. A bukvalno može da ode bilo kuda.

Objasnite nam još malo taj osećaj, jer i dalje ima razloga za optimizam, i dalje je teško predvideti da u konačnici sve može da se završi loše po pobunjene građane.

Ja sam vrlo optimistična što se tiče toga da ćemo mi na kraju izvojevati pobedu. Kada kažem mi, mislim slobodni ljudi, građani, narod, studenti. Nemam sumnje da će to da se desi. Međutim, ova vrsta sukoba je između dve podeljene, veoma podeljene Srbije, nešto što nismo do sada u novijoj istoriji imali. Obično su građani, narod Srbije na jednoj strani, a neko stran na drugoj strani. Dakle, bili smo mi i neko van granice Srbije.

Ovoga puta smo mi i mi. Jer kao, ovoga puta smo komšije. Direktne komšije. Zato je jako naporno prolaziti kroz sve ovo svakodnevno. Često se upitam da li je moguće da samo ja, to jest samo mi, ne znam koliko nas je, vidimo da ovo što Vučić radi nije normalno. Konkretno, na onom slavlju u Kokinom Brodu kada pevaju Idem preko zemlje Srbije, veseli, pijani, i da je okruženju u kome su oni to okej.

Isto tako gledam tu kulu koja osvetljava Hičkokov rođendan i vidim neke ljude koji šetaju po Beogradu na vodi, smeju se i, kao, lepo im je. Gde je vama lepo, na reci čiji je prirodni tok uništen? Dakle, mislim da je to nešto što nas trenutno užasno iscrpljuje.

Šta nas još iscrpljuje?

Otkad su pretukli Vladimira Arsenijevića, a nakon toga Stevana Filipovića, kada su dve javne ličnosti tako prošle u centru prestonice, više niko u Beogradu ne sme da drži oči zatvorene. A pritom, Vlada je prebijen rano ujutru, a Steva Filipović pred svedocima. A ovi kao nastavljaju da održavaju tu “sve je normalno, sve je okej, mi smo kul”, dok eto, ljude biju u centru grada, gori Deliblatska peščara, gore Stolovi, u Gornjem Milanovcu ljudi nemaju vodu za piće.

To jedino služi tome da se većina ljudi oseti kao da smo ludi. Da nas prosto dovede u situaciju da pomislimo da sa nama nama nešto nije u redu, da naša perspektiva nije dobra, da grešimo jer se iznova i iznova pitamo kako je moguće da ovo ovako postoji i da niko ništa ne preduzima od strane onih koji bi trebalo da štite građane. To kako se oni, režim ponašaju, služi kao jedna psihološki bomba za sve nas.

Mi već, evo, skoro dve godine živimo svakodnevno nasilje. Pa ipak, da li vam se čini da je napad na Vladimira Arsenijevića nešto što je mnogima pokrenulo neke stare, a možda i nove traume?

U toj situaciji sa Vladom stvari su se nekako vezale u čvor, hajde da probamo da sad raspetljamo šta se tu sve zapravo desilo. Dakle, prvo i pre svega, sam Vlada Arsenijević. Ko god da je prošao pored njega ili čuo za tog čoveka, ko god ga je video, a kamoli razgovarao s njim, zna koliko je on miran i miroljubiv čovek. Hajde da zanemarimo to što je i mirovni aktivista, pre svega je miroljubiv čovek. Te, prema tome, dakle, sama činjenica da je on, takav, napadnut, jeste nešto što je nezamislivo. Druga stvar koja se desila jeste da su ti momci poslati tamo. Dakle, to više nije situacija u kojoj policija tuče građane na protestu. Ne. Ovo su neki momci, pazi, poslati. Od koga? Ko ih je poslao? Ko je znao da će on tamo da bude? Ko je mogao da ih pošalje, a da još uvek nisu otkriveni ti “pošiljaoci”?

Dalje, malo pravim digresiju, ali je važno: u poslednje vreme slušamo rečenicu u raznim sferama našeg života, koju je, naravno, naš predsednik prvi rekao, a to je: imaju oni prava… Pa sad, da voze dok neko stoji na kolovozu, da brane svoje “imanje”, pa da nekom polome vilicu… Dolaziš u situaciju da, onda, svako ima pravo. Zato ne želim da govorim o pravu. Hajde da za trenutak samo stanemo i podsetimo se: život, kao takav, jeste i moral, i etika, i princip, i vrednosti, i milion drugoj stvari koje nemaju veze sa pravom kao zbirom procedura. Dakle, mi smo se svi uhvatili, odnosno, pre svega, on se uhvatio za pravo, ali, državu, dakle, čoveka, ne čini samo pravo u tom pravničkom, proceduralnom smislu. Neko može da bude u tom smislu u pravu, ali da greši u svim drugim.

E, sad se vraćam na ono što se Vladimiru Arsenijeviću desilo. A to je jedna duboka podeljenost društva oko tog datuma obeležavanja Srebrenice i kako se to, pa sad opet, pravno ili ne, zove: genocid, zločin, masakr… Ne zanima me kako se pravno kvalifikuje, nego ljudski.

A da li ste primetili kako je u nekim osudama napada na Arsenijevića izostalo navođenje povoda za taj napad?

Apsolutno. Kad je studentski pokret počeo da se formira, svi mi koji smo pratili njihovu ideju jako dobro smo čuli kad su oni rekli da šta god budu napravili politički, ovo neće biti pitanje toga da se mi vraćamo na bolne tačke devedesetih. Pitanja Srebrenice, Kosova i tako dalje, neće biti na dnevnom redu jer je studentima najbitnije da se pre svega uhvate za korupciju, da stave pravnu državu u tok. Ono što su sve mahinacije ovog režima uspele da naprave jeste da ipak izdvoje iz svega toga situaciju koja je trenutno i dalje aktuelna oko Kosova. I onda je postalo opet aktuelno govoriti o Kosovu, pre svega zato što je to jedno i dalje užasno nerešeno pitanje za koje direktno, apsolutno možeš da okriviš predsednika ove zemlje što je doveo do toga gde jeste. A Srebrnica je nešto za šta svi zajedno čekamo neki trenutak kada ćemo moći slobodno da govorimo o njoj. I onda je zato to sve bio podli čin, naravno. Kao što je sve što oni rade podlo. Ali u ovom slučaju je bilo toliko manipulativno da su uzeli jednog miroljubivog čoveka i neko je nekoga poslao da ga bije samog u osam ujutru na datum o kome smo se dogovorili da kao društvo ne pričamo, da ćutimo, zasad.

Da li mislite da su pogrešili sa onim memorandumom o Kosovu ili, ipak, ni to ne sme da bude tabu?

Moram priznati da ja zaista nisam pročitala taj memorandum. Ja verujem da ko god je to pisao, imao je neki razlog da to napiše i da to objavi, i ja nemam ništa protiv toga. Mislim, zašto bih imala? Samo po sebi, kakve veze ima bilo čije osećanje, mišljenje, opredeljenje sa mnom. Ne mogu to tako da gledam. Ne treba mi ta podela. U nečijem stavu koji nije moj nema ništa vezano za sadašnji trenutak u kome smo i dalje, svi zajedno za to da se ova vlast promeni. To meni ništa ne menja i zato se nisam time bavila. Izabrala sam neke svoje bitke, gde mogu da doprinesem, čini mi se, bar se trudim. Ali se ne mešam u neke drugačije bitke mojih saboraca. Dakle, to su moji saborci koji o nečemu tako misle. Okej. Ne da nije vreme da se sad mi glođemo oko toga, nego da ja poštujem njihovo mišljenje. I to je sve.

Ali, sad… Imamo na istoj strani Mila Lompara, koji je veliki podržavalac Ratka Mladića, i imamo mnogo ljudi koji ličnu granicu tolerancije povlače kod ratnih zločina i zločinaca. Tu ubrajam i sebe. Da li je to naše licemerje ili nešto drugo, ipak časno?

Evo ovako, reći ću vam kako sam ja to sebi postavila. Da ste me ovo pitali pre godinu dana i da su izbori bili najavljeni pre godinu dana, ja bih znala šta da vam odgovorim. To bi apsolutno bilo nešto gde ja podvlačim crtu. Dakle, apsolutno sam protiv bilo kakvog isticanja bilo kakvih ratnih zločinaca u devedesetima. Dakle, Mladić jeste ratni zločinac. Tačka. Pa i ako ćemo kako predsednik kaže, pravno, on je osuđeni ratni zločinac, i to bi bio moj stav pre godinu i više dana.

Danas, u ovom trenutku, mi smo toliko daleko od razgovora oko ideološko-nacionalnih, bilo kakvih pitanja koja idu dalje od toga da li ćemo preživeti do sledeće godine. Doslovce, da li ćemo ostati živi, da mi je, na kraju krajeva, jedino pitanje, kao i kod mnogih ljudi koji me okružuju, a raznih su ideoloških profila: mi ili mafija. I to je sve. U tom smislu, prepucavanje ko će biti nosilac studentske liste ili drugi, treći, peti, deseti, ne zanima me. Mogu da razumem da ljudi koji su na listi, dokle god se ne objave izbori, mogu da razgovaraju o tome i to poštujem. To oni i treba da rade. Ja nisam na listi i ja ću samo da odem i da probam tog dana da pomognem, da nema žrtava. Moj jedini cilj je da zaokružim studentsku listu i da znam da sam na kraju dana odbranila svoj glas i glasove ljudi koji su tog dana glasali. I to glasali onako kako su oni sami hteli, za koga god da su glasali.

A ta borba nije samo tog dana, nego i u danima pre, kad ljudi prodaju svoj glas za tri, četiri hiljade dinara. Kakva su vam osećanja spram njih?

Ja iskreno ne mogu da krivim ljude koji su ucenjeni. A oni jesu ucenjeni. Tih par hiljada nama nije puno, ali njima jeste zato što su siromašni i zato što im ta suma nešto znači. Ne znaju za bolje, nemaju bolje, ne vide bolje. To nije njihova krivica, nego krivica režima koji ih je prvo doveo do siromaštva, onda do neznanja i neinformisanosti i stvorio od njih one kojima može da manipuliše i da ih ucenjuje. To što neko nije imao dovoljno obrazovanja, šansi, mogućnosti izbora, to je tema o kojoj ćemo raspravljati posle. U ovom trenutku mi znamo da nisu ti ljudi nama problem. Na celom je društvu da ih nauči bolje. Naš problem je što se daje 130.000 novih državljanstava …

Meni su od tih ljudi koji nisu osvešćeni više krivi oni koji su osvešćeni, ali su odlučili da ćute. Ja tu imam problem. Oni znaju bolje, oni vide sve i nemaju svest o tome da bilo kakav doprinos društvu treba da daju i tu dolazimo opet do etike. Kamo etika, ljudi, kamo humanost? O empatiji da ne govorim. Mnogo puta se pominje reč sebičluk. Sad po treći put čitam Majstora i Margaritu. U jednom trenutku, Ješua Ha-Hocri, koji je zapravo Isus, kaže: najveći porok čoveka je kukavičluk. E, šta je to, šta leži u tom kukavičluku: strah, neke traume ili pak sebičluk, o tome bih volela da jednog dana društvene nauke raspredaju.

Pratite li Vučićeve nastupe i istupe?

Ne, ne, nikako. Ne pratim jer oni služe samo tome da se zapadne u ovo već osetljivo stanje u kom smo. Znam da novinari moraju da ga prate, ali nama ostalima on služi samo da bi produbljivao psihološki rat koji vodi protiv nas. Ne treba mi da ga slušam da bih shvatila da se nalazimo u zemlji čuda gde ništa nije normalno i gde će se uvek naći neka situacija koja će te do te mere šokirati da ćeš se pitati da li sanjaš. Ali ne treba mi Vučić da bih shvatila kako mu je to cilj: da oni kreiraju paralelni svet u koji bi da nas uvuku.

Ali nemoguće je da su toliko pametni i da je to neka mastermajnd operacija.

foto: marija janković

Vučić je glumac i to loš, koji primenjuje neka pravila priručnika za diktature, kao što radi Putin, Tramp, Netanjahu, Lukašenko… Ali oni su velike sile, pa je utoliko pre on najlošiji i najnebitniji glumac na toj sceni. E, sad, Evropa, Amerika, Rusija, pa i Kina, imaju neke svoje interese zbog koji rade sve što rade ovde kod nas. Ali, Vučić koji želi, ali ne ume niti može da bude Tito i Pokret nesvrstanih, sedi na svim tim njihovim stolicama ne da bi bio u svetu ugledan, nego da bi bio moćan među svojim mafijašima. I zaista je jedino što možeš da kažeš: dečko, skloni se… Gde si pošao, pa ne možeš da nas prodaš sve? Mislim, možeš da probaš, ali nećemo ti se dati.

Sve što studenti od početka žele i u šta ja verujem, iako možda grešim, jeste ideja da je moguće da Srbija bude suverena, što znači da budemo zemlja koja gleda svoj zajednički interes, svih nas, njenih građana. Razne strane nas vuku levo-desno, napred-nazad, ali mislim da je suština novog doba, koje možda dođe kad budem bila jako stara, da naše interese, naše zajedničko dobro stavimo na prvo mesto, a ne pojedinačne interese.

Koliko još imate snage i koliko mislite da strana koja samo želi da vidi leđa aktuelnom režimu ima snage?

Ja jesam optimistična iako mislim da prava borba tek predstoji. Ali, isto tako mislim da to zapravo nije loše. Život, sam po sebi, jeste borba. A to što smo mi naučili da se borimo isključivo za ekonomske lične interese ne znači da ne možemo da se naučimo da se borimo i za interese kulturne, etičke, humane, za prava žena, za ravnopravnost manjina. To su sve naši zajednički interesi, a neko nas je u nekom trenutku, nažalost, zbog tih pustih devedesetih naučio da su bitni samo ekonomski interesi. E, pa nisu. Dakle, da li ćemo pobediti? Pa ako se budemo borili – hoćemo.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.