Hajmo zajedno, u dubinu

Treba da razgovaramo. Ovo je rečenica od koje se mnogima stegne želudac, ali ne pišem vam je u tom tonu, nego zaista, iskreno, želim da vam kažem kako je uvek i svuda potrebno da razgovaramo.

Ne obraćam vam se samo kao novinarka nedeljnika „Vreme“, nego i kao njegova verna čitateljka, kao bivša tinejdžerka koju je „Vreme“ politički oblikovalo i učilo da razmišlja.

Čitajući „Vreme“ naučila sam zašto je važan pluralizam mišljenja, da je upravo to – mnoštvo stavova i mišljenja – taj famozni dijalog koji nam je preko potreban.

Dakle, razgovor s početka ovog pisma ne treba da počnemo. On traje već gotovo 36 godina na stranicama našeg nedeljnika i na našem portalu.

Pišući za „Vreme“, evo već gotovo četvrt veka (bože dragi), komunicirajući sa vama, naučila sam koliko je važna javno izgovorena reč. Naučila sam da promišljeno novinarstvo ima moć da pomogne i meni i vama da zajednički razumemo svet, zemlju i društvo u kom živimo, po dubini…

Upravo ta dubina izdvaja „Vreme“. Ustalila se na internetu ta reč, surfovanje. Težak i zahtevan sport koji traži da ostaneš na površini, dok te talasi nose i udaraju. To je izazov dnevnog novinarstva, sporta kojim se bave naše kolege na portalu „Vremena“.

Mi u nedeljnom, digitalnom i štampanom izdanju, pak, ronimo. Suvišno je da vam objašnjavam koliko su mračne i teskobne dubine u kojima se praćakamo, to znate dobro kao mi.

Ipak, važno mi je da vam kažem: potrebni ste nam sada, više nego ikada tokom ovih suludih decenija. Mi smo medij koji ima samo vas. Ne znam da li znate, ali mi smo jedini medij u vlasništvu svojih novinara i naslednika onih koji više nisu među nama.

Zato sam htela da vas pitam, ako može, znate, malo mi je neprijatno i ne umem da tražim, ali… Podržite nas, vaše verne ronioce kroz političke mutne vode, da vam nekad izronimo školjku, a nekad staru čizmu, pa da se nad obe zamislimo i vidimo gde smo, šta se događa i ko stoji iza toga.

Najsigurniji način da nam pomognete jeste da nas podržite kroz pretplatu.

Vaša Jovana Gligorijević