Koliko živ čovek može da podnese

Živimo u autoritarnom režimu iako deo društva još živi u poricanju. I dalje u medijima čujemo frazu kojom se neki potez vlasti tumači kao “uvod u diktaturu”.

Represiju u autoritarnim režimima većina zamišlja kao težak, ali u suštini prost i jednostavan proces: policijska brutalnost, hapšenja, prisluškivanje, policijske racije, montirani procesi, gubitak posla, zabrane putovanja… Sve ovo deluje kao jasno definisan sistem pritiska na pojedinca koji pod tim pritiskom popušta, povlači se i odustaje od pobune i borbe. I zaista, većina ljudi tako reaguje.

Ne mora ništa lično njima da se desi, svako ko nagrabusi pokazna je vežba kojom se umiri i pokori nebrojeno mnogo ljudi. Ali, dešava se i obrnuto: postoje ljudi koji što su više pritisnuti, postaju izdržljiviji, odlučniji i borbeniji. To se u Srbiji dešava u poslednjih godinu i po dana. Međutim, socijalna psihologija razdvaja reakciju kolektiva i pojedinca.

Represija po pravilu pojačava reakciju kolektiva, u našem slučaju, pobunjenih građana. No, ne znamo koliko se ljudi u poslednjih godinu i po dana umorilo i povuklo, koliko pregorelo u žaru borbe, ali ni koliko novih se priključilo. Za neke je kap koja je prelila čašu bio pad nadstrešnice u Novom Sadu, za neke druge napad na studente Fakulteta dramskih umetnosti… Neko je živeo u poricanju do jula 2025. pa prelomio da izlazi na ulicu tek posle jezivih prebijanja studenata ispred Pravnog fakulteta u Beogradu… Ali, taj proporcionalni rast otpora naspram represije nije isti kad pričamo o kolektivu i o pojedincu.

PREVOZNIK JAĆIMOVIĆ – SUDBINA KAO STUDIJA SLUČAJA

foto: fonet

Za primer ćemo uzeti jednog pobunjenog građanina, autoprevoznika Milomira Jaćimovića iz Đurđeva kod Žablja.

Sve počinje relativno neupadljivo: Jaćimović, mali autoprevoznik iz Vojvodine, odlučuje da besplatno prevozi studente i građane na proteste. U tom trenutku mediji ga prikazuju kao čoveka koji iz ličnih uverenja stavlja svoj posao u službu građanskog nezadovoljstva. Ta odluka ga brzo izdvaja iz anonimnosti i uvodi u javni prostor. Ali vrlo brzo nakon toga dolazi do prvih problema: tokom leta 2025. policija ga privodi nakon što najavljuje nove vožnje za proteste. On tada počinje da govori o pritiscima, o bušenju guma, oštećenju vozila i pretnjama.

Iako te tvrdnje ostaju na nivou njegovih izjava, one postaju konstanta u svim kasnijim događajima. U isto vreme, institucije počinju da preduzimaju formalne mere: oduzeta mu je vozačka dozvola za upravljanje autobusima uz obrazloženja koja se tiču administrativnih i zdravstvenih uslova. Za njega to nije birokratija, već pokušaj da mu se oduzme mogućnost da radi.

foto: printscreen / zborovi novi sad

Situacija se dodatno komplikuje kada ostaje bez autobusa koji su mu oduzeti i poslati na tehnički pregled, pa gubi osnovno sredstvo za rad. U tom trenutku njegova priča prestaje da bude samo politička i postaje egzistencijalna: dovozi auto ispred prostorija SNS-a u pratnji svog maloletnog sina. Poliva se benzinom i preti suicidom. Policija hapsi i njega i dete, Milomira šalju u bolnicu, odakle je prebačen u pritvor pod optužbom za izazivanje opšte opasnosti. Sud ga ipak pušta na slobodu uz obrazloženje da bi zadržavanje ugrozilo njegovu egzistenciju. U javnosti se tada dodatno učvršćuje slika čoveka koji je u otvorenom sukobu sa državnim aparatom. Tokom leta i jeseni 2025. Jaćimović prolazi kroz mnoge komplikovane situacije: još privođenja i njega i sina, konstantni zahtevi za tehničkim pregledima vozila, njegovim zdravstvenim pregledima. Više puta ga napadaju pristalice SNS, pa je zadobio i prelom zuba.

U kasnijim mesecima 2025. situacija se ne smiruje, naprotiv. Prema Nova.rs, učestvuje u protestima koji uključuju i blokade, zbog čega ponovo biva privođen. Institucije njegove postupke kvalifikuju kao prekršaje i krivična dela, dok on sve vreme insistira da je reč o politički motivisanom pritisku.

A onda, prošle nedelje, Jaćimović ponovo dolazi u centar pažnje javnosti. U noći između 16. i 17. aprila, autobus parkiran u blizini njegove kuće u Đurđevu biva zahvaćen požarom i potpuno uništeno. Policija pokreće istragu i slučaj vodi kao krivično delo, ali ipak odvodi Jaćimovića na poligraf kako bi utvrdili da nije, možda, sam zapalio autobus. Poligraf prolazi uspešno. Od borbe, kaže, ne odustaje.

U suštini, Jaćimović je dobar primer za otpornost i rast pojedinca u represiji, jer mu se desilo sve: doveden je na ivicu suicida, hapšen je, prebijan, hapšen mu je sin, štrajkovali su glađu, firma mu je praktično uništena… On i dalje ostaje istrajan u borbi, što povlači pitanje: koliko čovek, živa duša, može da izdrži i kako?

SKRIVENI OTPOR

Doktor Besel Van der Kolk, jedan od najistaknutijih svetskih stručnjaka za traumu, piše da ljudski nervni sistem ne reaguje samo na stvarnu pretnju, već i na njenu stalnu mogućnost. Kada se neizvesnost produži, organizam ulazi u stanje hronične mobilizacije. To znači: stalna napetost bez jasnog povoda, osećaj čekanja problema, smanjena sposobnost opuštanja, emocionalna redukcija svakodnevnog života. Prema Der Kolku, represivni sistem ne mora stalno da deluje, dovoljno je da uvek postoji ta mogućnost. To je psihološki temelj suptilne represije. Osnovna logika represije je jednostavna: proizvesti strah koji će biti dovoljno intenzivan da promeni ponašanje.

Dakle, strah funkcioniše kroz očekivanje kazne, ali njegova prava snaga nije u trenutnom događaju, već u anticipaciji. U političkoj psihologiji to se opisuje kao “chilling effect” (efekat zastrašivanja) političkog života, u kojem ljudi prestaju da deluju ne zato što su kažnjeni, već zato što veruju da bi mogli da budu, pa represija postaje uspešna bez direktne intervencije.

Ali tu se pojavljuje prvi paradoks: strah ne deluje jednako na sve. Kod većine ljudi on proizvodi povlačenje. Kod manjeg broja on proizvodi pojačanu političku artikulaciju.

Da bismo ovo objasnili, treba nam jedan drugi stručnjak, Džejms K. Skot, politikolog i antropolog koji je ovaj fenomen opisao kroz razliku između “javnog” i “skrivenog transkripta”. U javnom prostoru dominira konformizam, u privatnom se održava kritička svest i otpor: “Ono što vidimo kao poslušnost često je samo strategija preživljavanja”, implicitno je jedna od njegovih ključnih teza. To znači da represija ne briše političku misao, već je samo pomera u nevidljiv prostor. Ovaj dualitet je važan jer pokazuje da efekat represije nije uniforman već slojevit. Zato se savremena politička psihologija poslednjih decenija sve više udaljava od jednostavnog modela “strah proizvodi poslušnost” i prelazi na složeniji model u kojem represija može proizvesti i suprotan efekat: jačanje političkog identiteta, moralnu konsolidaciju i ono što se danas sve češće naziva transformativnom traumom.

Američka psihološkinja Džudit Herman je taj pomak sažela u jednoj rečenici koja se često citira u literaturi o političkom nasilju: “Oporavak od traume nije povratak na staro, već stvaranje novog smisla.”

E tako, neki ljudi, traumirani onim što im se dogodilo, uspevaju u tome da pronađu smisao. Kod njih, najdublji efekat represije ne dešava se na nivou ponašanja, već na nivou identiteta. Kod dela ljudi, posebno onih koji već imaju izraženu političku motivaciju, represija pokreće transformativnu traumu. Za razliku od klasične traume, koja destabilizuje i razara psihološku strukturu, transformativna trauma ima dodatnu dimenziju: ona reorganizuje identitet. Pojedinac počinje da razume sebe kroz iskustvo represije, ali ne kao pasivnu žrtvu, već kao aktera koji je prošao kroz događaj sa političkim značenjem. Ako ste se ikad pitali kako su mnogi preživeli logoraši, ljudi koji su prošli izbeglištvo, ratove i druge užase, puni života i vedri (ne svi, naravno) odgovor je – transformativna trauma ili, kako se još naziva, posttraumatski rast.

Upravo o tom rastu za Jutjub kanal “Vremena” govorila je psihološkinja prof. Tamara Džamonja Ignjatović, upravo u kontekstu života u represiji: “Kada se novi strah ili trauma nadovežu na prethodnu ranjivost, stečenu od ranijih traumatičnih događaja, sva istraživanja potvrđuju da su posledice teške i dugotrajne. Normalno je da nam treba vreme za oporavak, nekome nekoliko dana, nekom duže. Najmanji broj ljudi ostaje pogođen trajnijim posledicama. Ono što je dobro i što istraživanja pokazuju jeste da izloženost traumatičnim situacijama može da dovede do posttraumatskog rasta”, kaže profesorka Džamonja i dodaje da se to direktno vezuje za ono “što nas ne ubije, to nas ojača”.

“Kad smo izloženi lošim situacijama, koliko god izazivale u nama strepnju i negativne reakcije, istovremeno u nama pobuđuju snagu da se tome suprotstavljamo.”

Ona dodaje da ako smo našli okruženje kome pripadamo, gde se osećamo kao deo zajednice koja je solidarna u borbi, može se reći da smo prošli kroz posttraumatski rast. Zato nam studenti u protestu, bez obzira na sve što su prošli, sazrevaju pred očima, artikulisani su i poletni, a ne preplavljeni iako prolaze strašna iskustva.

KAKO SE RAĐAJU HEROJI

Psihologija ima odgovor i na to kako oni koji najviše propate pod nekim režimom često bivaju najizdržljiviji borci protiv represije. Jedan od ključnih mehanizama ovog procesa je kognitivna disonanca. Kada osoba trpi ozbiljne posledice zbog svojih uverenja, ali ih ne napušta, javlja se unutrašnja napetost koja traži razrešenje. Postoje dva izlaza: napuštanje uverenja ili njihovo jačanje. U politički motivisanim slučajevima češći je drugi.

Logika je zapravo jednostavna, jer je u pozadini rezon: “Ako je cena tako visoka, onda ono što branim mora biti značajno”. Represija tako paradoksalno postaje dokaz vrednosti uverenja i, mimo svoje namere i cilja, stvara koga drugo nego – heroje.

Zanimljivo je da transformativna trauma ili posttraumatski rast nije individualni proces u izolaciji iako se odnosi na pojedinca. Ona je duboko socijalna: “To je osećaj osnaženosti, solidarnosti među ljudima koji su zajednički u jednoj misiji. To nas motiviše da se povežemo na nove načine, da budemo pažljiviji jedni prema drugima. Takve situacije mogu od nas da naprave snažnije i bolje ljude, spremne da posvete život nekim vrednostima”, kaže Tamara Džamonja Ignjatović.

Ervin Staub, američki psiholog i profesor psihologije mira i prevencije nasilja, uvodi pojam altruističke otpornosti, u kojem iskustvo nasilja ne vodi samo u strah, već i u povećanu moralnu motivaciju: ljudi koji su bili izloženi represiji često razvijaju jaču empatiju prema drugima koji pate, kao i snažniji osećaj odgovornosti. To znači da trauma može postati povezujući faktor, a ne samo izolujući. I opet, represija je pred ovim nemoćna: ne razara uvek društvenu koheziju, već čini loše samoj sebi jer čini da se ljudi jače povežu i udruže.

foto: printscreen

ZAŠTO NEKI JAČAJU, A NEKI SE POVLAČE

Jedno od ključnih pitanja jeste: zašto represija ne proizvodi isti efekat kod svih? Odgovor se najčešće svodi na tri faktora: prethodna politička motivacija, socijalna podrška i mreža, lična interpretacija događaja. Ako je iskustvo izolovano, vodi u povlačenje, ali ako je viđeno kao kolektivni čin, poput one naše situacije sa zvučni oružjem, može voditi u jačanje pobunjeničkog identiteta.

Koliko je kolektiv važan, vidimo i iz brojnih knjiga disidenata u egzilu, jer se represija ne završava na nivou unutrašnjeg pritiska ili lokalnog progona. Odlazak iz zemlje donosi gubitak socijalnih veza, prekid kontinuiteta života i izolaciju.

I dok ovo čitamo, treba da se setimo šestoro ljudi koji su od marta 2025. u egzilu: Mila Pajić, Dorotea Antić, Anja Pitulić, Jovan Dražić, Dejan Bagarić i Branislav Đorđević. Ako je suditi po stručnoj literaturi, treba očekivati da njihova interpretacija događaja koji su ih naterali da napuste zemlju bude čak i koherentnija od onih koji su ostali i bili u pritvoru, jer imaju odmak, ne samo fizički, nego i psihološki. Transformativna trauma znači da trauma prestaje da bude samo događaj i postaje deo identiteta ili makar osovina oko koje osoba gradi identitet.

Prosto rečeno, čovek više ne razmišlja o sebi samo kao o nekome ko je preživeo represiju, već kao o nekome čije je iskustvo deo političkog konteksta, pa i istorije. To ne znači da bol nestaje, već da dobija strukturu od koje osoba, pa i društvo, imaju dobrobit.

ŽIVIMO PRASTARE OBRASCE

U Sovjetskom Savezu, posebno tokom Staljinovih čistki i gulaga, politička represija nije bila usmerena samo na fizičko uništenje opozicije, već i na psihološko preoblikovanje pojedinca. Ljudi su kroz zatvaranje, ispitivanja i dugotrajnu izolaciju često prolazili kroz duboke unutrašnje raspade, ali i kroz proces u kojem je iskustvo logora postajalo centralna tačka identiteta. Aleksandar Solženjicin, koji je i sam prošao kroz gulag, kasnije je opisivao kako se “istina logora” pretvara u moralnu obavezu svedočenja, što je tipičan primer naknadne identitetske promene kroz traumu.

U nacističkoj Nemačkoj i sistemu koncentracionih logora, autori poput Viktora Frankla su analizirali kako ekstremna represija i gubitak osnovnih ljudskih uslova ne vode samo ka psihološkom slomu, već kod dela zatvorenika i ka pronalaženju smisla u samom iskustvu patnje. Franklova ideja da “čoveku može biti oduzeto sve osim poslednje slobode – da izabere svoj stav” mnogima je pružila više utehe i spasa nego najštampanija knjiga na svetu, Biblija.

U Čileu pod Pinočeom, politički zatvorenici i nestale osobe (desaparecidos) stvorili su dugotrajan društveni efekat. Porodice žrtava represije razvile su snažan politički identitet zasnovan na svedočenju i sećanju na stradale i nestale, što je kasnije postalo ključni element demokratske tranzicije. Represija je proizvela snažan pokret za ljudska prava koji je preživeo sam režim.

U Istočnoj Evropi tokom komunističkih režima, posebno u Poljskoj i Čehoslovačkoj, disidentski pokreti poput Solidarnosti pokazali su sličan obrazac: represija nije eliminisala političku opoziciju, već ju je često učvrstila i ideološki homogenizovala. Zatvaranja i pritisci na sindikalne i intelektualne mreže doprineli su stvaranju snažnog kolektivnog identiteta koji je kasnije postao osnova političke promene.

foto: marija janković

NE MOŽE NAM NIKO NIŠTA

Represija može da ućutka ljude, ali ne sve. Može da kontroliše način na koji pišemo i pričamo, ali ne može da kontroliše kako mislimo i pamtimo, niti kako ćemo, kad sve ovo prođe, da je se sećamo. Ali sve što pokazuju i iskustva drugih i psihologija i društvene nauke dokazuje da je represija u suštini, kao što rekosmo na početku: jeziv i opasan, ali vrlo glup mehanizam. Štaviše, toliko je glup, da šta god da čini, jede samom sebi rep i na kraju, represivni režim, može se reći, sam sebe počinje da uništava onog trenutka kad se odluči da postane represivan.

A koliko može da izdrži čovek? Pa, mnogo više nego što diktaturi odgovara. Zato diktature i padaju, uvek, bez izuzetka.