I dalje slobodno da šetam Beogradom

Vest da je 11. jula, na 31. godišnjicu genocida u Srebrenici, pretučen u Beogradu pisac i mirovni aktivista Vladimir Arsenijević, kao da je više zgrozila region nego javnost u Srbiji. No, čini se da ni sam Arsenijević nije bio previše iznenađen što ga je dvadeset ili trideset tinejdžera tuklo u osam ujutru ispod Brankovog mosta. O tom odsustvu šoka, činjenici da su ljudi koji su ga napali zapanjujuće mladi, ali i o snebivanju dela ovdašnje javnosti da osudi napad na njega, jer onda mora da kaže koju i o razlogu napada (komemoracija srebreničkim žrtvama u Beogradu), Vladimir Arsenijević priča za “Vreme”.

“VREME”: Šta ti je prvo prošlo kroz glavu kad je počeo napad nakon što si izašao iz taksija?

Vladimir Arsenijević: Meni je u glavi bilo samo: jebote, ja mogu da im budem deda. Ne da mogu da im budem otac, teorijski mogu da im budem deda. Ja imam 61 godinu, a to su sedamnaestogodišnjaci. Ja nisam tučen masovno, da me neko cipelari na fudbalskim utakmicama… To su bili pojedinačni udarci usred nečega što je bila neka vrsta razgovora između nas. Onda oni toliko, kao, ne mogu da podnesu to što govorim, da me svaki put udario neko drugi. Kao, ne mogu da slušaju, toliko sam im gadan da me onda udare. Onda ovi drugi kao viču: “Nemoj, nemoj!”, pa se onda ovaj opet iznervira time što ja kažem i tako dalje.

Oni su sa mnom pokušali da komuniciraju tu svoju fantaziju, nacionalno-etničku, etno-nacionalno intoniranu. I ti vidiš da su ta deca popila sve čime su ih trovali u životu.

Ja sam došao sa namerom da sredim malo taj prostor, jer je ovaj događaj bio zakazan za 11 sati i mi smo to uredno prijavili policiji i pozvali goste, trebalo je da dođu određeni ambasadori i drugi gosti. I onda sam ih video na platou. Nisam ja sad stao pa brojao, ali bilo je negde između 20 i 30 tih mladih ljudi. Sad, ti možeš misliti, u tom relativno malom prostoru, oni su bili posvuda. Jedna grupa je ispisivala neke grafite – ono “Ratko Mladić srpski heroj” i slična sranja. Ovi drugi su nešto kao sedeli i, onako, listom su bili u tim crnim majcama sa kačketima, što je klasičan izgled tih huligana, desničara.

Ja sam samo izašao iz taksija, nisam znao kuda da se denem u tom trenutku, ali mi se nije dalo da se šunjam i da ih izbegavam.

Čim su me ugledali, nekako su se grupno okrenuli prema meni i krenula je interakcija, tako da ja nisam imao sad nešto mnogo vremena da promišlam tu situaciju. Krenuo sam prema njima jer mi se instinktivno činilo glupim da im okrenem leđa i da idem prema Krokodilovom centru. Rekao sam: “Momci, zašto žrljate?” i onda je krenula ta razmena koja se završila udarcima.

Sve vreme koristiš opise poput “klasično”, “uobičajene uvrede”, na Instagramu, odmah nakon napada, upotrebio si frazu “dobro poznat vokabular”. Da li mi normalizujemo taj njihov jezik mržnje posle ovoliko decenija suočavanja sa tim?

Pa, nažalost, taj jezik je svudo oko nas, mi živimo u tome. Kad je počela ta pomama desničarskog ovladavanja gradskim površinama i zidovima, jedan grafiti umetnik je rekao: “Najgori dan u mom životu je bio kad je neko fudbalskom huliganu uvalio sprej za ispisivanje grafita”.

I to jeste činjenica, taj jezik, te poruke, reduktivnost tih poruka, multipliciranje tih redukovanih poruka u hiljadama verzija, to je nešto što je deo naše vizualne stvarnosti. I ja sam čak video koliko su ljudi otupeli na sve to još pre nekoliko godina kada smo ukonili onaj prvi natpis “Kad se vojska na Kosovo vrati”, koji je bio okrenut ka dečjem igralištu u Mitićevoj rupi na Slaviji, na Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju. Mi smo to prekrečili belom bojom, to je stajalo sat vremena i odmah su se pojavili neki novi ispisi, potpuno ludilo, nešto tipa “Živeo Putin”, “Vučiću pederu”, “Kosovo”… Dakle, onako jedan buvljak tih njihovih političkih ideja, je li… To sam fotografisao i primetio, fotografišući, kako tu prolaze neki ljudi, muškarac i dve žene. Posmatrao sam posle tu fotografiju, kako oni tu prolaze beslovesno i ništa ne primećuju, ne obraćaju pažnju. Tad sam shvatio da tu može da bude beli zid, grafit “Kad se vojska na Kosovo vrati”, “Vučiću pederu” ili bilo koji četvrti simbol, ljudi jednostavno nemaju više kapaciteta da to konzumiraju i primete.

I to je najstrašnija posledica svega toga, da smo mi strahovito desenzitivirani i jednostavno ne možemo da osetimo te stvari. To je ono što je strašno, jer možeš da povučeš neke analogije i da zamisliš isto taku finu, dobru, normalnu osobu, normalne ljude, kako tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj prolaze pored kukasti krstova, prolaze pored polomljenijih izloga nakon Kristalne noći, prolaze pored gasnih komora i koncentracionih logara i jednostavno ništa ne primećuju. I mi smo u tom procesu trenutno.

Da li smo u tom procesu ili u preplavljenosti, i vizuelnoj i mentalnoj, jer ti više ne možeš da prođeš kroz centar Beograda, pa i šire, a da ne vidiš da je sve prežvrljano onim “FCKBLK”, “rektalni đokica”, “blokaderi ustaše”? To je zaista vizuelni napad, koji te, čini mi se, čak i neurološki ugasi.

Vizuelna strana je jedan deo svega toga. Naprosto su naše javne površine unakažene. One bi isto tako mogle da budu unakažene, recimo, benignim porukama. Isto bi bilo kad bi svuda pisalo, ne znam, “Ana voli Milovana”, pa da opet sve bude uništeno. Ali ovde je prisutna značenjska stvar, semantička, to kako se mi privikavamo. Svuda piše “rektalni đokica” i ako staneš i promisliš… Pa to je toliko odvratno.

Naročito spram toga na koga se odnosi. Ali neprestanim mutipliciranjem toga mi se jednostavno privikavamo, to postaje deo našeg vokabulara, mi više ni ne mislimo o tome. Meni je šokantno da se zaista skandira “Aco Šiptare” i “Vučiću pederu” i tako dalje.

Ako pokušate da skrenete pažnju na to zašto ne bi trebalo vređati ljude pežorativnim nazivom za jednu etničku skupinu i naciju, na kraj krajeva, te za seksualno opredeljenje, ljudi kažu: pa šta sad, ne smemo ni da ga vređamo. Jednostavno su ljudi izgubili kontakt sa autentičnim značenjem tih reči.

Onog dana kad si napadnut bilo je zaista dosta saopštenja podrške, osude napada i tako dalje. Međutim, bilo je upadljivo i da se jedan deo društva nije oglasio, i tu ne mislim na ovaj prorežimski, čini mi se, koji je ćutao, kao da misle: ako osudimo napad na Vladimira Arsenijevića, moramo da pomenemo i razlog zašto je napadnut. Da li i ti vidiš taj problem?

To je u našem društu dobro poznata tradicija koja nije od juče. Meni je to bilo fenomenalno u knjizi Noga u vratima Dubravke Stojanović, koja prolazi kroz period od šezdesetih do današnjih dana i dosta vispreno analizira taj večno opozicioni ambijent u našoj zemlji. Njen zaključak je da je kod nas strah od posledica uvek bio grozniji od samih posledica. Ako se sećaš kada je bila ona situacija sa beloruskim političkim imigrantom u našoj zemlji Andrejem Gnjotom, za koga su beloruske vlasti tražile da ga Srbija isporoči, pa je on bio ovde u zatvoru, pa su mu onda stavili nanogicu, mogao je s vremena da napusti stan i na kraju je otišao u neku zemlju EU…

I onda su neki od tih mladih Belorusa koji žive u našoj zemlji demonstrirali ispred Palate pravde i nosili su plakate na kojima su bila ispisana imena i godine ljudi koje je samo pokupio beloruski režim na ovim antivladinim demonstracijama tada. Bilo je ljudi kojih nema po 500 i više dana i niko ne zna gde su. A kod nas, recimo, kada smo mi uklanjali grafite i radili slične stvari, šta ti se dogodi sa ovim sistemom ovde? Jeste da te zaspu nekim sitnim prekršajnim prijavama koje se svode na plaćanja novčane kazne. U slučaju Aide Ćorović, to je bilo značajnih 100.000 dinara, ali uglavnom se to svodi na 10.000 dinara. E, onda ti se pojavljuje “senzibilitet” zemlje Srbije u 21. veku – ako platiš za mesec dana, imaš 50 posto popusta. Taj popust nije bez veze tu. To je način da se tim sitnim finansijskim globama, koje ničiji džep neće da probuše, navedu ljudi da implicitno priznaju da su radili nešto što je prekršaj iako su samo uklonili neki grafit.

Dakle, posledice kod nas nisu tako straobalne, ali postoji jedan veliki otklon kod ljudi da zavrnu rukave, da se pozabe nekim stvarima i da reše neke probleme. To kalkulantstvo je nekako postalo široko rasprostranjeno i ljudi radije ne bi sebi zadavali glavobolje, nego je jednostavnije tako da se ćuti.

Ali opet bih se vratila na činjenicu da je napad na tebe uzrokovan činjenicom da ste hteli da odražite događaj koji je komemoracija žrtvama genocida u Srebrenici. I svaki put kad treba da izgovorimo tu reč, genocid, mi koji smo vidljivi u javnosti malo zastanemo, jer se plašimo baš ovoga što se tebi desilo.

Ja mislim da ona priča o sendvičima i dnevnicama stoji, ali mislim da kod nas postoji jedna harmonizacija, ono što bi se reklo, bottom–up i top–down. Znači, istovremeno su ti ljudi koji vrše te prljave poslove motivisani nečim i dobiju instrukcije odozgo, ali mislim i da oni autentično veruju u to što im se serviralo u ovom društvu u prethodnih 40 godina.

Mnogo ljudi je stasalo i živi isključivo u tom pogledu na svet. Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem….

Pitala si me šta mi je bilo u glavi dok su me tukli. Da se opet vratim na Dubravku Stojanović i njenu analizu udžbenika istorije Prošlost dolazi, gde vidiš šta se i na koji način servira toj deci i na čemu odrastaju. Ali, čemu god da te sistem uči, nemaš pravo da budeš idiot. I mene su učili marksizmu u školi, pa nisam nasedao na sve. Dakle, mislim da i oni, iako mladi, imaju odgovornost za to kako koriste kapacitete koji su im dati.

foto: marija janković

Ali, oni su uvek mladi, ne piju sigurno eliksir mladosti, nego se stalno regrutuju nove generacije. Kako je moguće da taj sistem, neki paralelni sistem odgajanja mladih, radikalnih i agresivnih, opstaje tri decenije?

Moj sin je 1990. godište i kritični trenuci sazrevanja za njega bili su početkom dvehiljaditih. Do tada on je živeo unutar porodičnog ambijenta i slušao one stvari o kojima smo i mi komunicirali. O svemu o čemu smo međusobno pričali, pričali smo i sa našom decom. Ali onda je on krenuo da se odvaja od porodice, što se obično desi tako što dete sa 11-12 godina ostaje uveče malo u parkiću sa drugarima. Odjednom je počeo da dolazi kući sa jako čudnim stavovima, počeo je da oseća neprijatnost od stvari u koje mi verujemo, čak na vrlo elementarnom nivou. Recimo, ako ti kažeš: svi su ljudi dobri… Takve najelementarnije istine se nisu uklapale zato što već u parkiću ta deca utiču na nekog koje je samo dve-tri godine mlađi od njih. Dakle, neko ko ima 14-15 godina i ko propoveda mračnjačku ideologiju izaziva strahovitu neprijatnost kod dece. Šta ćeš ti da kažeš – okej je biti gej, kad imaš 14 godina? U grupi dečaka, ti si gotov, ti si socijalno mrtav.

E, tako se to neprestano obnavlja i imaš stalno ista mlada lica, stalno dolaze novi i novi. I to je jedna široka skupina koja je jako agilna, koja je jako pokretna, koja može raditi šta god hoćeš i mi to vrlo dobro osećamo na konkretnim primerima.

Beograd među turistima važi za bezbedan grad. A šta sa lokalcima, pogotovo kad su prepoznatljivi u javnosti?

Pa, to su isto neke paralelne stvarnosti. Dok je trajala ta scena ispod Brankovog mosta, primetio sam krajičkom oka dvoje vremešnih turista, rekao bih, iz Zapadne Evrope. Nekako su prošli tuda i onako, sa čuđenjem, posmatrali šta se događa, ali je bilo jasno da se ne bi mnogo zadržavali. I tu su imali priliku da vide jedan deo naše stvarnosti koji im uglavnom ostaje nevidljiv i dobro je što je tako. Stalno govorim da je za naše goste iz inostranstva dobro što je veliki deo grafita mržnje na ćirilici, pa blage veze nemaju šta tu piše.

Zamisli da im je neko objasnio da huligani upravo tuku pisca.

Ali pazi, šta god mi mislili i osećali, ipak je Beograd i dalje grad u kom u dva ujutru možeš da hodaš sa rukama u džepovima i da ne razmišljaš, jer ti se ništa neće dogoditi. A turisti ovde dođu sa jednim očekivanjem nečeg mračnog, pa dođu i zatekne ih jedan šaren grad, sa atraktivnim ljudima koji govore engleski, dobrom kulinarskom ponudom, noćnim životom, pa se prijatno iznenade. Ja sam toga svestan i spreman sam na tu bipolarnost; dok mi trpimo te naše dinamike, a one ne prodiru do gostiju i dobro je što je tako.

Da li ti i dalje možeš u dva ujutru da prošetaš Beogradom sa rukama u džepovima?

Ma, mogu… Mogu. Oni su završili to što su hteli da urade i otišli. Ja sam se popeo u “Krokodil” i javio se porodici. Ništa, došle su kolege, pozvali smo policiju, otišao sam u Urgentni i posle smo probali da prekrečimo koliko smo mogli od tih njihovih grafita. Hiljadu puta su nam dolazili, imamo snimke, to su zaista nenormalni dijalozi koje mi s njima vodimo s terase. Ali, oni dođu, odu i mi u pet sati normalno odemo s posla.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!