Kad Veliki brat uzjaše Pegaza

“Ko nema šta da krije nema razloga da se plaši špijuniranja”, rekao je predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov komentarišući tvrdnje studenata da su njihovi telefoni napadnuti špijunskim softverom. U toj kratkoj rečenici sadržana je jedna od najopasnijih pretpostavki na kojima može da počiva društvo pod nadzorom: da privatnost pripada samo onome ko ima nešto da sakrije i da građanin, umesto države, treba da objasni zbog čega ne želi da bude posmatran.

Početkom septembra studenti su prvi put od početka studentskih protesta održali konferenciju za novinare, na kojoj su govorili o napadima na njihove telefone. Prema nalazima SHARE fondacije, najmanje 14 studenata, aktivista i opozicionih poslanika bilo je tokom 2026. godine meta naprednog špijunskog softvera. Nalaze SHARE fondacije potvrdile su dve forenzičke laboratorije, a Citizen Lab sa Univerziteta u Torontu potvrdio je da je na telefonu jednog člana studentskog pokreta pronađen Pegasus. Amnesty International je takođe potvrdio napade na uređaje, dok se na najmanje dva telefona, prema dosadašnjim nalazima, nalazi Pegasus.

Reč je o softveru koji može da omogući pristup gotovo celom sadržaju telefona, uključujući poruke, fotografije, kontakte i dokumenta, ali i da bez znanja vlasnika uključi mikrofon ili kameru, napravi snimke ekrana i podatke pošalje onome ko kontroliše napad. Takav pristup ne predstavlja samo prisluškivanje jedne osobe. On omogućava pristup ljudima sa kojima ta osoba razgovara, njenoj porodici, prijateljima, kolegama i saradnicima.

Većina osoba koje su bile mete, prema nalazima SHARE fondacije, pripadala je studentskom pokretu, aktivistima ili lokalnim opozicionim strukturama, a period napada uglavnom se poklapa sa kampanjom za lokalne izbore održane 29. marta. Andrijana Ristić iz SHARE Fondacije ocenila je da se radi o najvećem zabeleženom talasu upotrebe ovakvog špijunskog softvera u Srbiji. Ona je navela i da je slučaj infekcije Pegasusom, koji je potvrđen na uređaju studentkinje Milice, prema dosadašnjim saznanjima, prvi takav potvrđeni slučaj u svetu tokom 2026. godine.

To, međutim, još uvek ne daje odgovor na pitanje ko je naredio nadzor i ko je njime upravljao. Daje odgovor na nešto drugo, mnogo konkretnije: telefone određenih ljudi neko je napao softverom koji omogućava gotovo potpunu kontrolu nad uređajem.

JEDNA NOTIFIKACIJA

foto: aleksandar barda / fonet

Milica je 13. avgusta dobila obaveštenje kompanije Apple da je njen telefon bio meta napada špijunskim softverom. U poruci je pisalo da je Apple otkrio napad softverom mercenary spajver i preporučio joj da preduzme mere kako bi zaštitila svoje podatke. Javila se SHARE fondaciji, a njen telefon je zatim poslat na forenzičko ispitivanje.

“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže ona za “Vreme”.

Milica smatra da su napadačima mogli biti važni komunikacija studentskog pokreta i način na koji njegovi članovi međusobno sarađuju. Ona pretpostavlja da ih je moglo zanimati ko sa kim razgovara, zbog čega razgovara i kako funkcioniše mreža ljudi koji su se uključili u proteste.

“Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”, kaže ona.

Njena reakcija govori i o nečemu što se često izgubi kada se govori o špijunskom softveru kao tehničkom problemu. Telefon nije samo uređaj koji sadrži podatke svog vlasnika. On je prostor u kojem se susreće njegov privatni i javni život. U njemu se nalaze poruke koje nisu namenjene javnosti, fotografije koje nisu objavljene, razgovori sa roditeljima, partnerima i prijateljima, poslovna komunikacija i kontakti ljudi koji nikada nisu pristali da budu deo bilo kakve istrage.

Milica je na konferenciji za novinare rekla da je tek kada je došla u Beograd da joj pregledaju telefon shvatila koliko je napad širok. Neko ko je imao pristup uređaju nije mogao da vidi samo ono što se tiče studentskih sastanaka. Mogao je da pristupi privatnim razgovorima, mikrofonu i kameri.

“Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava”, rekla je.

Milica je posebno naglasila da napad nije ugrozio samo nju. Ako se u telefonu nalaze kontakti drugih ljudi, onda se nadzor jedne osobe pretvara u nadzor čitave mreže.

Kada se kompromituje jedan telefon, napadač ne dobija samo podatke osobe koja ga koristi, već i podatke svih ljudi koji sa njom komuniciraju. Obim tako prikupljenih podataka teško je ograničiti na jedan događaj, jednu osobu ili jednu konkretnu svrhu.

KAKO ŽIVETI BEZ PRIVATNOSTI

Psiholog Goran Tomin smatra da se psihološka posledica ovakvog nadzora ne može svesti na strah od toga da će neko saznati neku tajnu.

“Jednostavno rečeno, psihološki gledano, ukoliko nemamo privatnost, živimo u situaciji proganjanja”, kaže Tomin za “Vreme”. “Kada znate da u svakom trenutku neko može da zna šta radite, gde se nalazite, sa kim ste, kakve poruke ili mejlove šaljete, sa kim razgovarate, ali i da ima nameru da to na bilo koji način upotrebi protiv vas, kako uopšte da živite opušteno, bez obzira na to što nemate šta da krijete?”

Tomin insistira na razlici koja se u javnim raspravama o nadzoru često namerno briše. Čovek može da želi da nešto ostane privatno, a da istovremeno nema nikakav razlog da to skriva.

“Kriti nešto i imati privatnost su dve potpuno različite stvari”, kaže on.

Posledice stalnog osećaja da neko može da posmatra čoveka mogu da budu vrlo konkretne. Osoba može da izgubi osećaj sigurnosti čak i u sopstvenom domu, da postane anksiozna, da bude stalno napeta i da ima probleme sa spavanjem i koncentracijom. Može da počne da izbegava određena mesta, ljude ili načine komunikacije, a dugotrajna izloženost može da dovede do depresivnog raspoloženja, razdražljivosti i ozbiljnijih traumatskih reakcija.

Tomin posebno upozorava na osećaj bespomoćnosti koji nastaje kada osoba veruje da ne može da kontroliše ono što joj se događa.

Međutim, studenti za sada ne govore prvenstveno o strahu. Milica kaže da je kod njih dominantna ljutnja i da se, uprkos saznanju da su njihovi telefoni možda kompromitovani, ne osećaju nesigurno u vezi sa ciljem studentskog pokreta.

Ognjen Rašić, student Filozofskog fakulteta u Nišu, takođe je dobio upozorenje da je njegov telefon bio meta napada. On smatra da su studenti i aktivisti nadzirani zato što su učestvovali u protestima i zato što su pokušavali da doprinesu tome da lokalni izbori budu sprovedeni zakonito i pošteno.

“Želimo da razgovaramo o ovim stvarima. Zalažemo se za istinu, pravdu i transparentnost. Jeste nas neko prisluškivao, ali nemamo šta da krijemo”, rekao je Rašić na konferenciji za novinare.

Njegova rečenica vraća nas upravo na ono što je rekao predsednik Ustavnog suda, ali iz potpuno drugačijeg ugla. Ako građanin nema šta da krije, to ne znači da je pristao da država ili bilo ko drugi ima neograničen pristup njegovom životu.

KOLIKO DALEKO IDE NADZOR

SHARE fondacija je u jednom od slučajeva koji je istraživala pronašla više od 1500 snimaka ekrana koje je spajver napravio po nalogu napadača. U drugim slučajevima forenzičari su pronašli tragove koji pokazuju da je softver mogao da pristupi sadržaju telefona i da aktivira njegove funkcije.

“Nemoguće je kontrolisati obim tog nadzora”, rekla je na konferenciji za medije Ana Toskić Cvetinović, pravnica iz organizacije Partneri Srbija.

Ako neko dobije pristup telefonu, teško je unapred odrediti gde se završavaju podaci koji bi eventualno mogli biti relevantni za neku istragu, a gde počinju privatni razgovori, fotografije, poslovna komunikacija i podaci ljudi koji sa tom istragom nemaju nikakve veze.

Ana Toskić Cvetinović smatra da bi, ukoliko se potvrde okolnosti u kojima su uređaji nadzirani, moglo biti reči o više krivičnih dela, uključujući neovlašćeno prikupljanje podataka o ličnosti, unošenje računarskog virusa i neovlašćeni pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži ili elektronskoj komunikaciji. Ona smatra da bi na navode o nadzoru morali da reaguju Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

NIJE POČELO OVE GODINE

Ovogodišnji slučajevi su samo novi dokazi u nizu da se u Srbiji upotrebljava sofisticirani spajver.

Amnesty International je krajem 2024. godine objavio nalaze o prethodno nepoznatom Android spajveru koji je nazvan NoviSpy. Forenzička analiza pokazala je da taj softver može da izvlači podatke sa telefona i da daljinski aktivira mikrofon i kameru. Amnesty je sa visokim stepenom sigurnosti povezao NoviSpy sa Bezbednosno-informativnom agencijom.

U februaru 2025. Amnesty je objavio nalaze o telefonu srpskog studentskog aktiviste. Forenzičari su utvrdili da je za zaobilaženje zaštite Android uređaja korišćen Cellebrite, nakon čega je pokušano instaliranje aplikacije koja je odgovarala ranije dokumentovanim slučajevima NoviSpyja. Iste godine Amnesty je objavio i nalaze prema kojima su dva novinara BIRN-a u Srbiji bila mete Pegasusa.

Kompanija Cellebrite je nakon objavljivanja nalaza Amnesty International-a saopštila da je suspendovala korišćenje svojih proizvoda od strane “relevantnih korisnika” u Srbiji.

Ovi slučajevi su već dve godine pred Tužilaštvom za visokotehnološki kriminal bez konačnog epiloga.

Sada se pojavljuje novi talas. SHARE fondacija navodi da su u dva javno poznata slučaja korišćeni NoviSpy i da je u jednom od njih telefon prethodno bio oduzet osobi koja je odvedena u policijske prostorije. Prema nalazima SHARE-a, telefon je tamo otključan, podaci su kopirani, a zatim je instaliran spajver, nakon čega je osoba puštena kući sa kompromitovanim uređajem.

Ove navode treba razlikovati od forenzički potvrđene činjenice da je uređaj bio zaražen. Forenzika može da pokaže šta se dogodilo telefonu i kakav je softver na njemu pronađen, ali pitanje ko je naredio napad i ko je njime upravljao zahteva dodatnu istragu.

MILIONI ZA DRŽAVNI VOAJERIZAM

foto: miloš milivojević / tanjug

Pegasus proizvodi izraelska kompanija NSO Group, a SHARE fondacija navodi da se taj softver prodaje državama i državnim institucijama i da njegovo korišćenje košta milione evra.

Zato pitanje više nije samo šta spajver tehnički može da uradi. Pitanje je ko ga je nabavio, ko je odlučio da ga koristi protiv konkretnih ljudi, na osnovu kog ovlašćenja i šta se dogodilo sa podacima koji su prikupljeni.

Bez odgovora na ta pitanja ostaje samo činjenica da je neko raspolagao tehnologijom koja mu je omogućila da zaviri u živote ljudi koji su javno kritikovali vlast, učestvovali u protestima ili se angažovali u lokalnoj politici.

BIA je optužbe nazvala “trivijalnim senzacionalizmom” i ocenila da pokazuju namere ljudi i organizacija koji rade u interesu stranih službi i različitih pritisnih grupa. Predsednik Aleksandar Vučić rekao je da studenti iznose sumnje “bez ijednog dokaza” i dodao da je i sam bio prisluškivan dok je bio predsednik, kao i ranije kada je bio opozicioni lider, ali da sebe nikada nije predstavljao kao žrtvu i da je to “muški istrpeo”.

Rektoratski kolegijum Univerziteta u Beogradu, međutim, izrazio je zabrinutost zbog navoda o neovlašćenom prikupljanju podataka o studentima i zatražio hitno utvrđivanje činjenica. Kolegijum je osudio svaki oblik nezakonitog nadzora i povrede privatnosti.

Studenti su u međuvremenu odlučili da o svemu govore javno. Milica kaže da su znali da u uslovima medijske tame ovako ozbiljna stvar može ostati na nivou privatnih razgovora ako se o njoj javno ne govori. Zato su želeli da naglase kako nije reč o 14 nasumično izabranih telefona, već o telefonima ljudi koji su veoma aktivni u studentskom pokretu.

PRIVATNOST I TAJNA NISU ISTO

Čak i kada bi se pokazalo da su svi ljudi čiji su telefoni bili meta potpuno nevini u svemu što je vlast mogla da ih pita, njihova privatnost ne bi zbog toga postala manje vredna.

To je osnovni problem sa rečenicom da čovek koji nema šta da krije nema razloga da se plaši nadzora. Ona odgovornost prebacuje sa onoga ko nadzire na onoga koga nadziru. Umesto da država objasni zbog čega joj je potreban pristup nečijim razgovorima, fotografijama i kontaktima, građanin treba da objašnjava zbog čega mu je neprijatno što mu neko čita poruke.

Takav argument briše granicu između privatnosti i tajne. Tajna može da označava informaciju koju neko namerno skriva zato što bi njeno otkrivanje moglo da mu nanese štetu. Privatnost predstavlja prostor u kojem čovek ne mora nikome da polaže račun o svakom svom razgovoru, kretanju, odnosu ili misli. Goran Tomin kaže da upravo gubitak tog prostora proizvodi osećaj proganjanja. Čak i kada osoba želi da se bori protiv onoga ko je nadzire, ona mora da proceni da li se i dalje oseća kao neko ko upravlja sopstvenim životom ili kao neko ko mora stalno da bude na oprezu.

Bes može da bude snažan motiv da se borba nastavi, ali on ne može da bude zaštita od posledica stalnog nadzora. Čovek može da bude hrabar i istovremeno uplašen. Može da nastavi da govori javno i da ipak počne da razmišlja o tome šta sme da napiše u privatnoj poruci. Može da odbije da ćuti, a da mu se promeni osećaj sigurnosti.

Zato posledica spajvera ne mora da bude samo ono što napadač direktno uradi sa podacima koje je prikupio. Posledica može da nastane i onda kada ljudi počnu sami da menjaju svoje ponašanje zato što više ne znaju ko ih sluša.

Ako se građaninu kaže da nema razloga da se plaši zato što nema šta da krije, onda se od njega zapravo traži da prihvati da privatnost nije njegovo pravo, već privilegija koju mora da opravda.

Studenti sada čekaju završetak forenzičkih analiza i odgovore nadležnih institucija. Čekaju da se utvrdi ko je napao njihove telefone i ko je imao pristup podacima koje su ti telefoni sadržali.

U međuvremenu, ostaje pitanje koje je važnije od toga da li neko od njih ima šta da krije: zašto bi bilo ko morao da ima šta da krije da bi imao pravo da mu telefon, razgovori, fotografije, porodica i privatni život ostanu njegovi.