Piše na jednom mestu Hana Arent da se, posle velikih prevrata, ljudi boje “radikalne kontingentnosti” onoga što sledi. Drugim rečima, posle velikih prevrata nema nikakvog jemstva da će biti bolje i drugačije. Nema nikakve nužnosti u političkom polju, niti je ima u „ljudskim stvarima“: sve je slučajnost i ishod odnosa moći. Upravo zbog toga je, uostalom, demokratija najmanje loš od svih sistema: demokratija, za razliku od bilo kog drugog političkog oblika, nudi relativnu stabilnost i slobodu.
U srpskom slučaju ne mali broj građana boji se da će posle Vučićeve ere biti gore. No, to je malo verovatno, čak i kada bi, usled sloma mafijaške Vučićeve strukture, nastao vakuum u preuzimanju vlasti jer bi se ova struktura „radikalnog i radikalskog diskontinuiteta“ („istorija počinje s nama i s nama se završava, posle nas potop“), naprosto izmakla, kao što se bila izmakla i Miloševićeva mafijaška ekipa pa je zemlja, jedno vreme, morala da uvozi struju, a Beograd, recimo, neko vreme bio bez javnog prevoza. Malo je verovatno da će posle Vučića biti gore jer je teško zamisliti da ima gore od ovoga.
No, slučajnost ostaje.
Izvesnost u slučaju pobede Vučića
S jedne strane, dakle, imamo potpunu izvesnost u slučaju da Vučić kvalitetno pokrade izbore koje je upravo raspisao: za tili čas bi rasprodao zemlju, još brže nego što je to radio do sada, te bi trovačnice poput rudnika litijuma počele da niču kao otrovne pečurke posle kiše; zločini njegovi i njegove ekipe bili bi zatrpani još dublje; medijska scena bila bi gotovo potpuno ugašena, dakle bez N1 i Nove, bez Radara i Danasa; vazduh u Beogradu i drugim većim ili industrijskim gradovima postao bi još otrovniji, a stopa smrtnosti od raka bi porasla; zdravstveni sistem bio bi dokrajčen; sudski procesi, koji ni sada ne liče ni na šta, najzad bi oslobodili svu silinu staljinističkog šarma; potpuno bi uništio Univerzitet i obrazovanje; mladi ljudi bi u širokim kolonama, na njegovo neopisivo zadovoljstvo, pohrlili preko granica; siromašan svet koji na svaki način pokušava da ga održi na vlasti postao bi još siromašniji, još očajniji i još zahvalniji velikom Vođi na svemu tome.
I tako do savršenog i potpunog sloma Srbije koja je, za njegove vladavine, već dostigla afrički standard.
Razume se, čak i kada bi kvalitetno pokrao ove izbore – a već sada ih, kao i uvek uostalom, debelo krade što kroz gotovo potpunu medijsku kontrolu, što kroz funkcionersku kampanju, što kroz nezakonito korišćenje novca građana Srbije (dakle pljačku) – on ne može da vlada civilizacijskim mehanizmima (kao što to nije radio ni do sada, uostalom), već samo policijskim nasiljem i batinaškom brutalnošću.
Vučić ni danas bez debele policijske zaštite i organizovanih kriminalnih falangi ne sme nos da promoli (videti pod Užice, Novi Sad i Niš). Naravno, to još izvesno vreme može da funkcioniše, po inerciji, osim ako ne bi zaokružio beloruski ili ruski model, što bi mu kvalitetno pokradeni izbori otvorili kao mogućnost.
Neizvesnost u slučaju pada naprednjačkog režima
Toliko o izvesnosti.
Pad Vučićevog režima, međutim, ne bi otvorio polje „radikalne slučajnosti“ jer ovde, najpre, nije na delu revolucija koja počiva na neoprobanim idejama, već je ovo borba protiv diktature, odnosno borba za uspostavljanje republike. Studentski pokret je nastao na republikanskim idejama, pa iako je u međuvremenu pomešao sve i svašta, te ideje ostale su vodilja za delanje posle pada režima.
No, ne postoji teži zadatak nego uspostaviti Republiku, u ovom slučaju Drugu srpsku Republiku (Prva je bila ona petooktobarska). Ne samo da nas čeka izgradnja do temelja razorenih institucija – a Vučićev režim srušio je, doslovno, sve – već i enormno veliki zadatak koji ide naporedo s izgradnjom republikanskih ustanova, dakle naporedo s konstituisanjem skupštine umesto trenutne kloake, uvođenje policije u zakonske okvire, oporavak sudstva, učvršćivanje funkcije predsednika, obnavljanje javnog prostora, razdvajanje države i crkve.
Taj enormni zadatak je izvlačenje građana iz odvoda u koji su ih, najpre Milošević i Šešelj, potom Vučić i Dačić, s radošću ugurali, da bi danas, veseli da smrde, slavili masovnog ubicu i nesposobnog oficira kao neprevaziđeni uzor. Nikada Srbija, do Miloševića, nije bila tako nisko na civilizacijskoj lestvici, ali se mora priznati da je Vučić vrlo uspešno drži u istim tim otpadnim vodama.
Ne postoji, dakle, teži zadatak na svetu od toga. I ne postoji nikakav, ali nikakav izgovor da svaki građanin, posle pada Vučićevog režima, ne prihvati deo tog đavolski teškog zadatka na sebe.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
