Negde na početku ulice Ljutice Bogdana u Beogradu, kada skrenete sa Trga Oslobođenja levo ka “Marakani”, bio je beli kiosk brze hrane.
Zvao se “Večiti derbi”, i tu sam sa svojim drugom iz mlađih kategorija FK “Crvena Zvezda” jeo pomfrit posle svakog treninga. Krompir su nam služili u standardnoj paprinoj kesi kakve se i danas koriste u kisocima brze hrane kada pakuju pljeskavicu; bila je bela i na njoj su bila dva igrača – jedan u crveno-belom i drugi u crno-belom dresu.
Krajem osamdesetih, kada sam otišao da treniram fudbal u pionirima “Crvene Zvezde”, koje je vodio Žota Antonijević, najveća stvar je bila da nas puste na teren “Marakane”. Sećam se kada je trener posle jednog treninga odveo nas dečurliju, među kojima i mene, iz svlačionica sa vrha južne tribine na “zapad” pa niz stepenice, skroz dole do terena. Sišli smo na atletsku stazu i pustili su nas da pipnemo travu. To je bio veći doživljaj od pomfrita posle treninga.
Bio sam mali i nisam išao na “velike utakmice”, ali taj stadion je bio nešto važno a da nisam znao zbog čega.
Posle 180. prvenstvenog derbija, koji je igran u Beogradu prošle nedelje, više nikada neću ući na taj stadion.
A nije da nisam išao.
JEDAN NIVO MRŽNJE
Prvi veliki derbi 1989, imam 13 godina, idem sa komšijom Bucom, starim navijačem “Zvezde”. Njegov rođeni brat Života i njegov sin Jovan, dve godine stariji od mene i već igrač kadeta “Partizana”, u generaciji sa Albertom Nađom i Draganom Ćirićem, odlaze na “jug”, a mi idemo na sever “Marakane”.
Ta utakmica je upamćena po kasnom golu Zvezde, strelac je bio Vladan Lukić, ali je “sudija Šipka” obeležio utakmicu. “Patrizan” i njegovi navijači pamte ga i skoro 40 godina docnije. Upamtio sam taj derbi po tome da je na “severu” bila tolika gužva da smo se jedva ubacili na pola tribine i stajali smo na stepeništu, što nikada nije bio dobar izbor. U jednom trenutku krenuo je talas sa vrha tribine i u sekundi sam odleteo pet metara niz tribinu. Na moju sreću, pao sam na nekoga i nisam ništa polomio. Oni koji su bili dole do kanala popadali su u kanal, iznosili su decu sa slomljenim rukama i krvavim arkadama.
To je bio jedan nivo nivo derbija, nivo mržnje između dva komšijska kluba, to sam tada uživo razumeo.
USTAŠE I ČETNICI
Godinu dana docnije, bio sam na istom mestu kada je “Zvezda” dočekala moćni “Dinamo” iz Zagreba.
“Delije”, tada nova i objedinjena grupa navijača “Zvezde”, upalila je na početku utakmice, tako se pričalo, preko 600 baklji, što je bio pojam i za Evropu u to vreme. ‘Ajde što su zapalili toliko baklji na prepunom “severu”, nego, kasnije saznajem u “Tempu”, baklje su bile zapaljene u obliku 4S – simbola sa srpske zastave. U krst i “četiri S” u četiri polja, preko 600 baklji, zaista nesvakidašnje.
Upamtio sam da je dima bilo toliko da nisam ni video prvih 15 minuta utakmice, a gužva na “severu” bila ja takva da se spasavala glava. Ko da misli šta se peva, skandira, kakve su poruke.
Kasnije sam razumeo da je to bio drugi nivo. Nije bilo kao na derbiju: ovde je izbila mržnja zato što su oni Hrvati, što su ustaše, a na “severu” su bili Srbi, četnici. Meni je i dalje bilo neverovatno da sam ja u toj gunguli, u toj galami, da mogu da “podržim” tim za koji navijam.
PARVOJNI REGRUTNI CENTAR
Tokom devedesetih, stvar je postala ozbiljna. “Sever” je postao regrutni centar za paravojne formacije, ali i za paravojne politike. To sam vremenom počeo da razumem. Na tom stadionu i na tom “severu” dešavalo se svašta.
Bio sam kada su bacali suzavac na tribinu, bio sam kada je Uroš Mišić krenuo da zapali policajca, bio sam kada je upucan jedan od Dunjića.
Pevalo se Srbiji, Draži, skandiralo za i protiv Miloševića, a poslednjih deset-petnaest godina – Rusija, Putin, Kosovo, anti-EU, antigej.
Potom sam zbog te ekstremne grupe sa “severa” prestao da idem na tu tribinu, a posle sve ređe i na utakmice uopšte. Ipak, bilo je svetlih trenutaka: utakmica sa “Laciom” početkom dvehiljaditih, gol Žigića protiv “Rome” 2005, tri gola i autogol zaboravljenog Dejana Lekića protiv “Dinama” iz Tbilisija 2009…
Ipak, ono što je bila i ostala konstanta svih godina i generacija jeste militarizam “severa”. Možda Srbija nije bila u ratu devedesetih, kako su nam govorili, možda nije ni 1999. bila u ratu sa Natoom, možda se Srbija vratila u svet posle oktobra 2000. Ali “sever” je sve vreme u ratu, i sve vreme su neka vrsta vojne formacije – tako se ponašaju, tako se upravljaju, tako pevaju i prete.
POGANŠTINA BEZ PRESEDANA
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad?
Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je o najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena.
“Pravac Potočari” je novo ubijanje ubijenih i vređanje žrtava najstašnijeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata. Taj poklič, njegovo isticanje, koje je urađeno u dogovoru sa upravom kluba koju predvodi Zvezdan Terzić, a koji je aminovao Aleksandar Vučić i koji je sam klub “ponosno” objavio na svojim društvenim mrežama, novi je nivo besčašća i besramlja. Bukvalno niko normalan to ne bi uradio. A ovo što su uradili, i što su inicirali munut čutanja “za upokojenog generala” jeste jasan politički stav koji je nemoguće opravdati.
Već čujem kako govore: “A ne smeta ti kada na ‘Poljudu’ u Splitu skandiraju ‘Za dom spremni’”? Čuo sam i čuli smo. Ali ako je vaš cilj da se takmičite u veličini genocida, onda samo napred, ali u institucijama zatvorenog tipa. Stadion i klub za koji su igrali Sead Sušić, Sulejman Halilović, Husref Musemić, Refik Šabanadžović, Ibrahim Gaj – da pomenem samo neke – ne može nikada da dozvoli ovo što se dogodilo. Ovi ništa drugo ne znaju, niti išta drugo ne priznaju.
Koja je to pamet, koji je to mozak odlučio da se na tom igralištu postavi takav genocidni slogan – trebalo bi da pokaže neka istraga. Te “Delije” koje slave svoje “pravoslavlje”, taj Terzić koji ljubi ruke vladikama kada god ih sretne u gradu, trebalo bi da znaju da postoje neke stvari koje se ne rade, naprotiv.
DAVAOCI TUĐE KRVI
U Potočarima su skupljene kosti nevinih ljudi koje je pobila vojska predvođena Ratkom Mladićem, “na pravdi Boga” i iz čiste obesti. Te kosti se skupljaju trideset godina i samo nečovek može da ih ismeva, sprda se s njima i da ih nipodaštava. Žrtvama u Potočarima – na primer, kao i žrtvama u Prebilovcu – možete samo da se poklonite i ništa više. Kada ljudi ovo ne znaju, ništa ne znaju.
“Ako Boga nema, znači da je sve dozvoljeno”, nihilizam je ruskih fanatika iz 19. veka, koji sada uživo gledamo u upravi “Zvezde”, vrhu srpske države i, konačno, na tribini stadiona.
I zato ono malo civila koji idu na utakmice “Crvene Zvezde” to treba da prestanu da rade. Niko više tamo ne treba da ide. To više nije nikakav stadion, već mesto zločina, koje nikave veze nema sa sportom. Na kraju, i danas u “Zvezdi” igraju fudbaleri islamske veroispovesti, ali ni to više nije “Zvezda”, nego jedna od frakcija Vučićevih lojalista. On ih je namirio građevinskim i drugim poslovima, a oni mu vraćaju ovakvim kampanjama.
Ako je, kao što se kaže, rat u Jugoslaviji krenuo na stadionima, ovaj slučaj pokazuje da i dalje traje uz podršku uprava klubova i države i da se samo čeka povod pa da se krene u novu turu “davanja tuđe krvi”.
Ne znam šta će uraditi UEFA, ne znam šta će uraditi FSS, ali ovo svakako nije za “sportske forume”. Reč je o pitanju za kriminalističku policiju i psihijatriju.
Sada na tom prostoru treba da se napravi nešto drugo. Na primer, spomenik sportu i klubu koji je nekad postojao i koji jeste bio prvak sveta i Evrope. A onda su ga oteli i od njega napravili partijski nužnik. Zato to treba oprati i očistiti. Pa Jovo nanovo.
