Probijanje vatrenog zida

Desničari iz Alternative za Nemačku (AfD) zaobišli su Brandmauer – Vatreni zid – koji bi trebalo da ih spreči da dođu na vlast. Od osnivanja Savezne Republike održano je više od 240 izbora za pokrajinske parlamente, ali se prvi put posle Drugog svetskog rata otvara mogućnost da u jednoj od 16 nemačkih pokrajina na vlast dođe ekstremno desna stranka.

Sve nepopularniji demohrišćanski kancelar Fridrih Merc obećavao je da će sprečiti prodor krajnje desnice. Dogodilo se obrnuto. AfD je na izborima prošle godine podršku sa 10 povećao na 21 procenat i prvi put na federalnom nivou završio kao druga najjača politička snaga u zemlji.

Sada su bili ubedljiviji: AfD je osvojio rekordnih 44 odsto glasova ostavljajući daleko ispod sebe Mercov konzervativni CDU sa samo 17,8 odsto glasova. Birači su bili veoma zainteresovani, pa je zabeležena izlaznost od 77 procenata. AfD-u je za većinu potrebno 42 mandata, a prema poslednjim projekcijama, nedostaju mu tri. Druge stranke odbijaju koaliciju sa AfD-om, a oni tvrde da nisu raspoloženi za manjinsku vladu.

Saksonija-Anhalt je mali Länder, ali potres je veliki. “Napravili smo istoriju u ovoj zemlji”, potvrdio je u Magdeburgu 35-godišnji kopredsednik AfD-a Ulrih Zigmund. “Ljudi su apsolutno jasno pokazali da konačno žele političku promenu i, povrh svega, pokazali su da to žele sa nama.”

Uspeh krajnje desnog AfD-a razbio je jedan od najvažnijih političkih tabua zemlje. Poslat je još jedan signal upozorenja Evropi gde krajnja desnica ostvaruje najviši stepen političkog uticaja u posleratnom periodu. Desničari tvrde da nude priliku za radikalnu promenu i da “spasavaju” birače nezadovoljne imigracijom, javnom sigurnošću, privredom, visokim cenama energije.

ŠTA POBEDA AFD NAJAVLJUJE

foto: ap photo

Iz Saksonije-Anhalta AfD planira da protera mnoge imigrante i da decu izbeglica pošalje u posebna školska odeljenja kako bi shvatila da je njihov boravak u Nemačkoj privremen. Zastave duginih boja, zaštitni znak LGBT zajednica, treba po školama zabraniti. Deca bi trebalo da uče manje o nacizmu a više o pozitivnim aspektima nacionalne istorije. AfD želi obnovu odnosa sa Rusijom i ukinuo bi pomoć Ukrajini.

Protivnici ukazuju na veliku opasnost od uspona neonacizma. Magazin “Špigl” je harizmatičnog Zigmunda proglasio za “najopasnijeg čoveka Nemačke”. Hildegard Bentele, nemačka poslanica u EP i članica grupacije narodnjaka je tim povodom rekla: “Kao hrišćanske demokrate, uvereni smo da je jedini način suprotstavljanja rastu krajnje desnice u Saksoniji-Anhaltu, Nemačkoj i širom Evrope da pažljivo slušamo građane, nudimo realistična rešenja i predstavljamo optimističku viziju budućnosti, zasnovanu na našim vrednostima”.

Birači sa istoka Nemačke više ovakvim obećanjima ne veruju i time samo potvrđuju širi trend. Gotovo četvrtina birača po Evropi danas podržava krajnje desne stranke, što je skoro pet puta više u poređenju sa stanjem 1995. Situacija se posebno pogoršala u poslednje tri godine.

Pristup birača ključnim temama krajnje desnice poput imigracije, nije se tokom vremena bitnije promenio, ali je postao važniji u njihovom odlučivanju za koga će glasati. Istovremeno, što su postajale veće i uspešnije, ove partije su prihvatane kao “normalne”, a njihov narativ je postao primamljiv.

RAZLIČITE NIJANSE CRNILA

Danas je po Evropi aktivno više od 130 krajnje desnih stranaka koje uniformno zastupaju tezu da države treba da naseljava isključivo lokalni svet. Svi spolja, posebno pripadnici drugih rasa, religija ili seksualnih orijentacija doživljavaju se kao pretnja.

Desničari zahtevaju red i poredak. Njihov autoritarni pristup državi je preduslov stabilnog i zdravog društva. Uz jednu, ponekad teško prepoznatljivu razliku: dok ekstremna desnica želi da sruši postojeći poredak, radikalna desnica uglavnom funkcioniše unutar demokratskih okvira.

Desničari drže vlast ili su u vladajućim koalicijama u nekoliko država, a sva ispitivanja javnog mnjenja nagoveštavaju dalji rast njihove popularnosti. Vode u Austriji, Belgiji, Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj. Desničarka Đorđa Meloni upravo je obeležila rekord najduže vlade u Italiji. Konzervativni populistički nacionalisti učestvuju u vladama Finske, Hrvatske ili Republike Češke i podržavaju manjinsku vladu Švedske.

Nacionalno okupljanje Marin le Pen je sa podrškom od 37 odsto najveća stranka u francuskom parlamentu. Njihova neformalna liderka ima ozbiljne šanse da pobedi na predsedničkim izborima aprila/maja naredne godine.

U Britaniji i Holandiji desničari okupljaju sve više birača koje privlači njihova antiimigraciona agenda, zajednička svim ekstremistima koji se zalažu za hrišćansku, belu Evropu. Austrijska Partija slobode je sa 16 procenata na izborima 2024. skočila na 29 odsto. Stranka Čega u Portugaliji se samo u poslednjem izbornom ciklusu sa sedam popela na 18 odsto podrške.

Istovremeno, kao svedočanstvo tome da mnogi ne traže rešenja među nacionalistima, populistima, suverenistima i krajnjom desnicom, Geert Vidersova holandska Partija slobode je na izborima 2025. izgubila blizu trećine mesta u Parlamentu. U aprilu ove godine u Mađarskoj je svrgnut tvorac termina globalnog slogana desnice – “neliberalna demokratija” – Viktor Orban.

Ali, desnica i dalje raste. U Evropskom parlamentu, grupacije krajnje desnice poput Patriote za Evropu i Evropski konzervativci i reformisti zajedno drže oko 200 mesta. Pretekli su centar i centar-levicu.

Koliko god delovale slično, ove stranke mogu da se svrstaju u četiri kategorije: partije koje podršku stiču svojim ambivalentnim odnosom sa fašističkom i nacističkom prošlošću (Austrija, Francuska, Italija, Mađarska, Rumunija); partije koje su fokusirane na islamofobiji (Danska, Holandija, Poljska, Švajcarska, Švedska); partije čija je propaganda usmerena protiv “pretnji” nacionalnom identitetu (Britanija, Grčka, Italija, Mađarska) i partije koje podržavaju fundamentalističke hrišćanske reakcionarne konzervativne agende (Bugarska, Poljska, Rumunija).

Da li je uspon desnice izraz frustracije građana i pomalo okoštalog političkog establišmenta protiv koga je direktno gotovo trećina evropskih birača? Ili prisustvujemo suštinskom zaokretu udesno?

Mnogo toga zavisi da li će Evropa uspeti da izgradi sopstveni ekonomski suverenitet i spreči da se krajnja desnica ukoreni po regionima uništenim globalizacijom i deindustijalizacijom. Proboj AfD-a i sličnih stranaka nagoveštava tešku bitku oko pitanja migracija, kontrole granica, odnosa prema klimatskim promenama, ali i ratu u Ukrajini.

SAD – OSLABITI ILI RAZBITI EU

foto: ap photo

Sve to u vreme kada je Evropa pod pritiscima koji dolaze i sa Istoka i sa Zapada. Podrškom krajnjoj desnici i Donald Tramp i Vladimir Putin žele isto: što slabiju Evropsku uniju.

Tramp se, istina bez komentara, “oglasio” na društvenim mrežama tako što je na svom nalogu odmah postavio rezultat AfD-a. Njegov pokret Učinimo Ameriku ponovo velikom (MAGA) se, uz podršku finansijera iz Silicijumske doline, oslanja na evropske saveznike sa krajnje desnice.

Potpredsednik Džej Di Vens je to potvrdio u februaru 2025. kada se na marginama minhenske konferencije o bezbednosti provokativno sastao sa Alis Vajdel, kopredsednicom AfD-a, i kritikovao nemačke političare zbog Vatrenog zida. Tvrdio je da marginalizacija populističkih pokreta predstavlja veću opasnost od Rusije ili Kine.

Trampovu politiku prema Evropi definiše agresivni pristup “Amerika na prvom mestu”, koji primorava saveznike iz Evrope da preuzmu finansijsku odgovornost za odbranu svog kontinenta. Pritom je sistematično narušio tradicionalne transatlantske norme i smanjio pomoć Ukrajini.

Američki predsednik ponavlja pretnje da će osvojiti Grenland, napada papu i italijansku premijerku, a njegov trgovinski i carinski rat sa EU je novo svedočanstvo ozbiljno korodiranog transatlantskog savezništva koje je stvarano osam decenija.

Tramp je i u prvom mandatu potvrdio politiku koja se nekada smatrala za ekstremnu – od klimatskog skepticizma do antiimigracione retorike. U drugom mandatu ju je usavršio oslanjajući sa na bele hrišćanske supremacioniste i plasirajući ideju o američkoj crkvi. Pseudoakademici otvaraju svoje univerzitete i organizuju konferencije koje šire krajnje desničarske ideologije. Osnivaju se razni tink-tenkovi koji popularišu neliberalne stavove. Medijski prostor je dramatično izmenjen u korist ekstremnih ideja. Mnoge platforme društvenih mreža su u funkciji krajnje desnice.

Cilj administracije u Vašingtonu je prilično jasan: oslabiti ili razbiti EU, tražiti promene režima u korist krajnje desnice. Američku industriju i trgovinu lakše je favorizovati po podeljenoj Evropi.

Američka strategija nacionalne bezbednosti iz 2025. jasno određuje ko su saveznici u očuvanju “zajedničkog civilizacijskog nasleđa Zapada”. Dokument poziva evropske nacije na “kultivisani otpor” protiv liberalnih trajektorija EU. Stejt department je opredelio četiri miliona dolara za evropske desničarske medije.

Jasno je da Tramp pokušava da svoju MAGA ideologiju (ako je to uopšte ideologija) izveze u Evropu na isti način na koji su to njegovi prethodnici radili po Jugoistočnoj Aziji, Bliskom istoku ili po Latinskoj Americi. Međutim, bliskost američkih i evropskih suverenista narušena je Trampovim trgovinskim i carinskim ratovima protiv EU i unela je podele unutar transatlantskog populističkog pokreta. Marin le Pen je skeptična uviđajući da “Amerika na prvom mestu” ostavlja minimum prostora evropskim interesima. Alis Vajdel kritikuje američke carine koje uništavaju evropsku radničku klasu.

RUSIJA – KIDANJE EVROPSKOG SOCIJALNOG TKIVA

Putinova razmišljanja su slična Trampovim – i on bi da vidi podeljenu i oslabljenu Evropu kako bi lakše ostvario svoju ambiciju “Velike Rusije”. Njegov izaslanik Kiril Dmitrijev preuzeo je Trampov post i pohvalio “istorijsku pobedu pragmatskog AfD”, koji je ranije opisao kao “partiju nade i razuma, saradnje istine i nade”.

Ruska politika prema EU označavala se kao strateška utakmica, ali je zbog agresije na Ukrajinu pretvorena u otvorenu geopolitičku konfrontaciju. Odgovarajući na 21 paket evropskih sankcija, Moskva pokušava da razbije jedinstvo Unije pošto Kremlj procenjuje da uz sadašnje evropske lidere nema šansi da se odnosi poprave u bližoj budućnosti.

Taktika je da se evropsko socijalno tkivo kida konac po konac. Putin veruje da je EU slaba zbog unutrašnjih podela i birokratske neefikasnosti pa traži saveznike među strankama krajnje desnice. Tako se zbližio sa Trampom. Američki krajnje desni influenseri plaćeni su da hvale i politiku Kremlja.

Godinama se širi priča o tome da je EU neuspeo projekat, područje raznih kriza, a promovišu se krajnje desni političari koji obećavaju da će evropskim nacijama vratiti “nekadašnju slavu”. Izbegavajući direktnu konfrontaciju sa NATO, Putin se oslanja na hibridno ratovanje, sajber napade, subverzije, sabotaže, a širenjem dezinformacija kontaminira medijski prostor.

Dok agresija na Ukrajinu ne popušta, Rusija ne odustaje. Dronovi na aerodromu u Lajpcigu samo su jedna ilustracija. Druga se tiče naloga vezanih za rusku vojsku koje su nedavno, tokom krize sa migrantima u Seuti, širili krajnje desničarski antiimigracioni narativ koji je dospeo do pola miliona ljudi. Grupe koje plasiraju dezinformacije danas su mnogo bolje organizovane nego pre nekoliko godina.

Rusija se nameće kao partner nemačkom AfD-u, italijanskom koalicionom partneru Lega, slovačkom premijeru Roberu Ficu. Suverenitet i religija su u središtu razmišljanja po Moskvi. Nije slučajno Aleksandar Dugin, omiljeni Putinov ideolog, tvrdio prošle godine da je Trampova vizija globalnog poretka ista kao Putinova.

Za Evropu tu nema mesta. Pretnje koje liberalnoj demokratiji stižu i sa Istoka i sa Zapada uvećane su korporativnim interesima i ubrzane snagama unutar Evrope. Otuda ključno pitanje ostaje bez odgovora: kako Evropa može da ostane otvorena, a da se istovremeno brani od naleta sopstvene krajnje desnice i moćnih sila koje joj ne žele dobro?

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!