Grupa mladića i devojaka iz organizacije “Studenti pobeđuju” iznela je na konferenciji za novinare u Beogradu ozbiljne indicije da su njihovi telefoni bili zaraženi špijunskim softverom Pegazus i da se sve dešavalo u vreme održavanja izbora u deset opština i gradova širom Srbije, krajem marta.
Predstavnici SHARE fondacije rekli su da je sličnih, pojedinačnih slučajeva bilo i ranije, naročito nakon što su pojedini novinari, političari ili lokalni aktivisti boravili u policijskim stanicama, gde su operativci BIA imali neometani pristup njihovim telefonima duži vremenski period.
Reč je o softveru koji je izradila kompanija NSO grupa i koji omogućava onome ko ga koristi da, bez prekida i bez fizičkog pristupa, ostvaruje uvid u ekran nečijeg telefona, u kompletan sadržaj na aparatu pa čak i da daljinski uključuje kameru i mikrofon, kao i da pomoću GPS-a u realnom vremenu vidi gde se nalazi vlasnik uređaja.
Za razliku od nekih ranijih sličnih softvera, koji su navodno instalirani dok je vlasnik davao iskaz u policijskoj stanici (vidi antrfile), Pegazus je moguće aktivirati i bez fizičkog kontakta pa čak i bez kliktanja na primljeni zaraženi link. Navodno je sve moguće uraditi preko takozvanog “nultog klika”, odnosno nije nužno da vlasnik uradi bilo šta.
STUDENTI IZNELI VERIFIKOVANE INFORMACIJE
Direktor istraživanja u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP) Predrag Petrović rekao je za “Vreme” da studenti nisu izneli samo neproverene navode već vrlo konkretne informacije, verifikovane od kredibilnih međunarodnih institucija koje su specijalizovane za digitalnu forenziku.
“To nije prvi takav slučaj iz Srbije u kojima su oni radili i otkrili nezakonitu upotrebu softvera za tajni nadzor telefona. Nisu u pitanju samo izjave oštećenih već postoje i ozbiljni digitalni tragovi da je korišćen špijunski softver”, rekao je on.
Predstavnik BCBP je rekao da posebno zabrinjava to što je u nekim od tih slučajeva primećen trag IP adrese koja je vodila do BIA, što bi, u normalnim uslovima, zajedno sa onim što su studenti izneli na konferenciji za novinare, bilo dovoljno da tužilaštvo pokrene predistražni postupak. Prema njegovoj oceni, ne postoji mogućnost da se takva aktivnost “pokrije” sa pravne strane na bilo koji način, jer alati za digitalni nadzor nisu adekvatno regulisani u zakonskoj regulativi Srbije:
“Zakon o BIA je usvojen 2022. godine i bio je menjan, ali nije dovoljno precizan kada je reč o tim alatima. Adekvatna upotreba tog alata je nešto što je teško kontrolisati. Tajni nadzor bi trebalo da bude fokusiran samo na komunikacije, a mi znamo da ti alati snimaju sve. Imaju pristup celokupnom sadržaju telefona i, samim tim, celokupnom životu osobe, jer telefon prati sve što radimo tokom dana. Radi se o ogromnom ugrožavanju privatnosti jer u praksi nije moguće ispratiti da li je predmet obrade bio fokusiran samo na ono što je zaista deo istrage”, rekao je on.
Petrović je rekao kako nema dileme da iza toga mora stajati neka vladina agencija jer softver Pegaz za svoje klijente ima samo države, odnosno agencije koje se bave borbom protiv terorizma i organizovanog kriminala i ne prodaje svoj program civilima.
AFERA “VULINGEJT” I PORNO SAJTOVI
Iako se i ranije pretpostavljalo da vlast i bezbednosne službe rutinski nadziru komunikacije svojih političkih protivnika, prvi uverljivi dokaz da je to realnost pojavio se početkom 2020. godine. Tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin je u zvaničnom saopštenju ministarstva kritkovao delove teksta koji je za list “Nedeljnik” napisao tadašnji opozicioni lider, a sadašnji ambasador Srbije u SAD Dragan Šutanovac.
Problem je bio u tome što tekst sa kojim je Vulin polemisao nije, u tom trenutku, izašao u “Nedeljniku” već je i dalje bio samo predmet imejl prepiske između autora i uredništva tog lista. Taj “detalj” je dao argumente onom delu javnosti koja je verovala da tajne službe prate i prisluškuju novinare i opoziciju.
Vulin je u akciji kontrole štete tvrdio da je saopštenje Ministarstva odbrane “gruba greška PR tima”, da se radi o političkoj montaži i da je on, zapravo, polemisao sa delovima intervjua koji je Šutanovac dao za list “Kurir”, ali se iz saopštenja videlo da se pominju delovi teksta kojih nema u “Kuriru”, ali ima u tekstu koji “Nedeljnik” do tog momenta nije objavio.
Uvek budno tužilaštvo, naravno, nije istražilo kako je moguće da PR tim Ministarstva odbrane ima uvid u imejl prepisku opozicionog prvaka i nezavisnog nedeljnika, ali je Vulin povukao bizarni politički potez i preko svog stranačkog kolege Đorđa Komlenskog najavio prijavu protiv samog sebe, kako bi se u tom slučaju utvrdila istina.
Slične političke bizarnosti nisu izostale ni u slučaju navodnog prisluškivanja studenata. Iako niko nije optužio njega već BIA, prvi se javio predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je rekao da studenti nisu izneli nikakve relevantne navode već besmislene sumnje bez ijednog dokaza.
Vučić je rekao da je zapravo on nulta žrtva prisluškivanja tajnih službi. To se, navodno, dešavalo ne samo kada je bio opozicioni prvak već i nakon što je postao predsednik, ali da on od toga nije želeo da pravi veliku dramu već je to “muški istrpeo i prećutao”.
Vučićev politički saborac, poslanik i funkcioner vladajuće Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović rekao je kako ne veruje da je BIA prisluškivala studente, ali da zna da takve viruse najlakše dobijaju ljudi koji preko svojih telefona posećuju pornografske sajtove. Đukanović nije objasnio kako zna da je na porno sajtovima najlakše zaraziti telefon nekim virusom, ali ćemo za potrebe teksta pretpostaviti da je to saznao od nekog drugara.
Reagovala je i sama BIA koja je optužbe nazvala “trivijalnim senzacionalizmom” i navela da radi isključivo u skladu sa zakonima Srbije. Iako ovo deluje kao demanti, poznavaoci prilika iz bezbednosnog sektora ukazuju da ovako sročeno saopštenje zapravo predstavlja svojevrsno priznanje da je tajna služba bila uključena u to, ali da je sve urađeno po zakonu.
Naime, rečenica po kojoj BIA radi “u skladu sa zakonima”, prema tim izvorima, znači da oni jesu slušali studente (novinare, političare…), ali da su to pokrili “fintom” za koju veruju da ih oslobađa odgovornosti. Kada se BIA zainteresuje za nekoga, tvrde isti izvori, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste. Tako da se na kraju može ispostaviti da su svi ovi ljudi špijunirani, ali sa dozvolom nadležnih organa, odnosno da je BIA zaista radila “u skladu sa zakonima”.
REAKCIJE NA AKTIVNOSTI BEZBEDNOSNIH AGENCIJA
Navodi o prisluškivanju studenata su izazvali dosta reakcija u Evropi ali, za sada, nije bilo radikalnih iskoraka prema Srbiji zbog toga. Evropska unija je saopštila da je upoznata sa navodima o upotrebi špijunskog softvera uz dodatak da je “neprihvatljiv” svaki pokušaj nezakonitog pristupa podacima građana i političkih protivnika.
Poslanici Evropskog parlamenta iz grupe Zelenih zatražili su od Evropske komisije da reaguje na te navode i da se zamrznu sve isplate Srbiji u okviru Plana rasta, kao i da se uslovi dalji napredak Srbije u procesu pristupanja EU odgovornošću u oblasti vladavine prava.
Evroposlanica iz Belgije Saskija Brikmon je navela da je zabrinuta jer zemlja kandidat za članstvo u EU koristi špijunski softver bez bilo kakvog pravnog okvira, dok je njen kolega iz Slovenije Vladimir Prebilič ocenio da slobodni izbori nisu mogući ako su aktivisti, studenti i politička opozicija mete državnog nadzora. Austrijski evroposlanik Andreas Šider je pozvao EU da reaguje jer novi navodi o špijuniranju političkih protivnika u Srbiji predstavljaju “ozbiljnu eskalaciju”.
Što se tiče Srbije, mnogi je političar požurio da saopšti javnosti da je i on ili ona bio žrtva prisluškivanja, ali je jedino lider Demokratske stranke (DS) Srđan Milivojević imao konkretan predlog da ovaj slučaj posluži kao povod da se BIA raspusti.
Priče o raspuštanju tajnih službi, po ugledu na istočnonemački Štazi ili nekadašnju službu Sadama Huseina, pominju se periodično još od obnove višestranačja u Srbiji, ali osim blage i kozmetičke evolucije nakon 5. oktobra 2000. godine ništa konkretno nije urađeno na tom planu.
Ovaj put Milivojević je zatražio raspuštanje ne samo BIA već i ostalih tajnih službi zbog navodnog kršenja Ustava i zakonskih ovlašćenja. Uslov za to je pobeda studentske liste na predstojećim izborima. Imaćemo, dakle, između 45 i 60 dana da vidimo da li će ta ideja ovaj put biti sprovedena do kraja ili će se sve opet završiti na još jednoj konferenciji za novinare ispred sedišta BIA u Kraljice Ane bb, na beogradskoj Banjici.
Uloga BIA u političkom i javnom životu Srbije
Bez obzira da li je BIA te aktivnosti navodno sprovodila u skladu sa zakonom ili uz njegovo brutalno kršenje, postavlja se pitanje zbog čega bi se, pobogu, BIA bavila time? Agencija kojoj je u opisu posla da štiti bezbednost države zaista bi svoje resurse mogla da troši na neke ozbiljnije stvari.
Podsećanja radi, toj agenciji je neopaženo prošlo uspostavljanje vrlo ozbiljne kriminalne grupe Veljka Belivuka, koja je nadomak Beograda brutalno ubijala čak i ljude koji su bili pod nadzorom policije. Pre toga je u Staroj Pazovi neopaženo nikla ogromna plantaža marihuane. Kada se dogodila katastrofa u Banjskoj, u kojoj su poginuli jedan albanski policajac i trojica Srba, tadašnji potpredsednik Srpske liste Milan Radoičić je preuzeo punu odgovornost za taj slučaj i naveo da vlasti u Srbiji ništa nisu znale o tome. Ako su znali za to, koja je uopšte bila ideja iza toga i zašto je akcija doživela takav fijasko? Ako nisu, kako je moguće da je formiranje takve oružane formacije promaklo oku bezbednosnih službi? Radoičić je dodao da je oružje nabavljao u Tuzli i preko teritorije Beograda ga upućivao na Kosovo.
I ovde je moguće postaviti isto pitanje – kako BIA nije registrovala jednu takvu operaciju, odnosno prebacivanje oružja dovoljnog za opremanje ojačanog pešadijskog voda po punoj formaciji? A ako jeste, zašto se sve završilo tako traljavo i uz velike ljudske i materijalne žrtve?
Zašto nikada nismo pronašli kosovski dron oboren u okolini Raške? Kako se tako lako prešlo preko optužbi o prisluškivanju predsednika Srbije koje su, navodno, sprovodili njegovi bliski saradnici iz SNS, koji su tada radili u MUP-u? Umesto da se bavi svim tim pitanjima, BIA svoje resurse troši na studente?! Naravno da je u pitanju politička zloupotreba državnih institucija, ali da li je moguće da opstanak ove vlasti, naročito na lokalu, zavisi od toga šta neki nadobudni wannabe marksista pošalje na vajber grupi ostalim članovima plenuma? Ako je dotle došlo, onda zaista možda treba poslušati predlog lidera DS.
UNS prati slučaj navodnog prisluškivanja novinara iz Dimitrovgrada
Članica Stalne radne grupe za bezbednost novinara iz Udruženja novinara Srbije (UNS) Dragana Bjelica izjavila je za “Vreme” da to novinarsko udruženje prati slučaj Slaviše Milanova, novinara portala FAR iz Dimitrovgrada kojem je ubačen špijunski softver u telefon. To se, navodno, dogodilo dok je Milanov boravio u policijskoj stanici.
“To je slučaj koji nije rešen do danas. Tužilaštvo traži, policija ne postupa. Sećam se da su predstavnici tužilaštva sa skepsom gledali na to da je jednom lokalnom novinaru ubačen špijunski softver. Govorili su da je to skupo. I sama sam pomislila: ‘Ma da li je to moguće?’. Od tada desilo se još slučajeva. Pokazalo se da je moguće”, rekla je Bjelica.
Predstavnica UNS-a je rekla da je lako razumeti kolegu Milanova kada kaže da nije ugodno živeti sa saznanjem da vas neko prati i zna sve o vama, dok vi ne znate ni ko to radi ni zbog čega, ali da je nakon toga usledio i slučaj obijanja stana novinarke KRIK-a.
“Neko obije stan, boravi u prostoru u kojem novinarke žive, nadziru šta vam je u telefonu i ništa. Mi to imamo danas”, rekla je Bjelica.
Ona je dodala da su članovi Stalne radne grupe, u neformalnom razgovoru, od predstavnika tužilaštva dobili savet da na svakih nekoliko dana resetuju telefone na fabrička podešavanja ukoliko posumnjaju da im se nešto čudno dešava sa aparatom.
