Da je znao šta će ga sve snaći, onomad kad je najavio da će autom, svojom škodom, obilaziti Srbiju, Aleksandar Vučić bi možda još tada naprosto izgubio ključeve od kola. Predsednik Srbije je već nekoliko nedelja na turneji koju državna televizija Informer prenosi uživo. Zli jezici kažu da razmatraju odloženi prenos jer incidenata ne manjka. Građani Srbije više ne mole i ne traže, ne kunu se u Vučića, ne vole ga kao svog sina. Naprotiv, sve ih je više – i to njegovih glasača – koji dolaze da predsedniku saopšte da su prevareni, da ih je prevarila lokalna vlast, Srpska napredna stranka, da su ih prevarili njegovi, Vučićevi.
Istine radi, i dalje je većina onih koji dolaze na susrete sa predsednikom, hajmo reći – blagonaklona. Takođe, imali smo i do sada pritužbe građana na lokalne funkcionere, kad je 2025. predsednik šetao po domovima kulture. Ali sada prvi put imamo pred kamerama, a ne kroz tvitove i prepričavanja, izlive nezadovoljstva pristalica aktuelne vlasti, ali i tvrdnje izrečene predsedniku u lice o partijskom zapošljavanju, obavezi prikupljanja sigurnih glasova, kao i davanju novca na ruke.
KO JE OVDE GLUP
“Radim u JKP ‘Merošina’. Do 30. juna sam imao ugovor. Nisam bio na mitingu, dali su mi otkaz”, kazao je radnik tog preduzeća predsedniku.
Vučić: “Nisi bio na mitingu, zato ti dali otkaz?”
“Da, to je priča.”
Vučić: “Pa, malo je glupa.”
“Evo, ja se kunem.”
Vučić: “Proverićemo, ako je istina, dobiće oni otkaze, ali ako nije, nećeš moći da nađeš nikakav posao.”
Čekajte, šta? Je li to predsednik zapretio čoveku da neće moći da nađe nikakav posao ako zaista ne govori istinu? Naravno da jeste, ali da li je predsednik svestan da je apsolutno i potpuno svejedno da li neko dobija otkaz jer ne ide na miting ili ne može da nađe posao zato što je slagao predsednika države?
Drugo, premda nekom može da se učini nebitno: zašto Aleksandar Vučić ovom čoveku ne persira? Zašto je tako često na “ti” sa ljudima koje ne poznaje? Oni njemu persiraju.
No, tu nije kraj potpunom šizofrenom cepanju zvanične državne politike. Nakon što je organizacija Crta objavila ovaj snimak, oglasila se na društvenoj mreži Iks predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić: “Šteta što kao ‘objektivna’ nevladina organizacija ne želite (ponovo) da pružite potpunu informaciju, a koju ljudi vrlo lako mogu da čuju na snimku. Predsednik Vučić jasno pita ovog čoveka: ‘Nisi bio na mitingu i zato su ti dali otkaz?’, a onda dodaje: ‘Ako je to razlog, dobiće oni svi otkaz’. Mislim da je predsednikova poruka sasvim jasna, ali ne odgovara vašem narativu pa ste je izostavili”.
Ne, gospođo Brnabić, pun je internet snimaka koji ne samo da nisu ovo izostavili, nego i nastavak koji ste vi preskočili. Videli smo svi na Informeru.
ŽENE ĆE MU DOĆI GLAVE
Jedan od prvih faulova na ovoj turneji dogodio se u Novoj Varoši. Predsednik je najavio dolazak kompanije i naglasio kako je cilj da se obezbedi posao za najmanje 100 žena u tom gradu. Pored toga, obećana su i ulaganja u vodovodnu mrežu i lokalnu infrastrukturu. Tokom obraćanja, izvesna žena iz publike javno je upitala Vučića, predsednika opštine Branka Bjelića i direktora “Srbijašuma” Krstu Janjuševića zašto nije dobila obećani posao iako je skupila dogovoreni broj glasova za izbore. Vučić je zamolio ženu da ga pusti da joj odgovori, te rekao kako je ona pričala pet minuta šta je želela. A onda joj je poručio da to što je imala sa Janjuševićem i Bjelićem, s njima dvojicom reši.
Dakle, nije predsednik Srbije pitao da li je normalno zahtevati od nekoga sigurne glasove, a zauzvrat nuditi zaposlenje. Samo je rekao: vidi to sa njima, nemam ja sa tim ništa, iako znamo da ima sve.
ON MRZI SVOJE
U celoj ovoj turneji nije najzanimljivije to što ljudi izgovaraju. Najzanimljivije je ono što Vučić ne pita. Ne pita kako je moguće da neko ostane bez posla zbog mitinga. Ne pita ko je od žene tražio sigurne glasove za zaposlenje. Ne pita ko je obećavao radna mesta u njegovo ime. Ne pita zato što unapred zna da su svi ti ljudi deo sistema koji je sam napravio. Umesto toga, on svakog građanina tretira kao da je pojedinačan problem. Neko je nešto pogrešno razumeo. Neko je možda slagao. Neka neko razgovara sa predsednikom opštine. Uvek je krivac pojedinac, nikada sistem.
To je možda i najvažniji politički trenutak cele turneje. Godinama je Vučić gradio odnos u kome je on dobri car, a lokalni funkcioneri zli upravnici. Taj model sada puca pred kamerama. Ljudi više ne dolaze da prijave bahatog predsednika opštine. Dolaze da prijave način na koji funkcioniše vlast.
Još nešto se promenilo. Ovi ljudi nisu došli na protest. Došli su kod svog predsednika. Mnogi od njih su glasali za njega. Mnogi će možda glasati ponovo. Oni ne nastupaju kao opozicija, nego kao razočarani vernici. A upravo prema njima Vučić pokazuje možda najveću dozu prezira. Ne viče. Ne vređa ih. To više nije potrebno. Dovoljno je da čoveku koji kaže da je ostao bez posla odgovori da neće moći nigde da radi ako ne govori istinu. Dovoljno je da ženi koja javno opisuje trgovinu glasovima kaže da to reši sa lokalnim funkcionerima. Dovoljno je da se njima obraća sa “ti”, dok oni njemu uporno govore “vi” i “predsedniče”.
To “ti” nije znak bliskosti. To je znak hijerarhije. Ono poručuje: ja sam iznad tebe. Ja odlučujem da li si dostojan poštovanja.
Najveći paradoks ove turneje je to što Vučić ne pokazuje prezir prema političkim protivnicima. Prezir pokazuje prema ljudima koji su ga doveli na vlast. Toliko je siguran da će ostati uz njega da više ne oseća potrebu ni da odglumi poštovanje. Zato su ovi snimci toliko dragoceni. Oni ne pokazuju samo kako funkcioniše jedan politički sistem, već i kako taj sistem vidi svoje birače. Ne kao građane ili kao ljude kojima duguje odgovor nego kao podanike koji treba da ćute, veruju i čekaju da im se nešto udeli.
A ZAŠTO SU TAKVI
Ovi ljudi nisu postali poniženi ni ponizni sami od sebe. Nije ih takvima stvorila neka narodna narav ili mentalitet. Takvima ih je napravio sistem koji je Aleksandar Vučić gradio gotovo petnaest godina. To je sistem u kojem se posao dobija preko stranke, u kojem se ugovor produžava ako ste poslušni, u kojem se na razgovor za posao ne nosi samo radna knjižica, nego i spisak sigurnih glasova. To je sistem gde predsednik države postaje poslednja adresa za rešavanje problema koje je proizvela država kojom upravlja.
I onda se dogodi nešto gotovo perverzno: ljudi koje je taj sistem naučio da mole, da ćute i da čekaju milost, dođu pred njegovog tvorca, a on ih gleda kao da su sami krivi što su se našli u tom položaju, kao da su oni dosadni, kao da preteruju i izmišljaju. Kao da su glupi.
To je možda najdublji sloj njegovog odnosa prema sopstvenim biračima. On ih ne prezire uprkos tome što ih je njegov sistem ponizio nego upravo u onom obliku u koji ih je taj sistem pretvorio. Zato u tim razgovorima nema ni trunke saosećanja ni potrebe da razume kako je neko došao u situaciju da od predsednika države traži posao za dete ili produženje ugovora. On tu situaciju smatra normalnom.
Ali, greši. Jer, iskreno, ima li iznenađenih nad tim što pokornima i poslušnima konačno puca film? Jedini iznenađen je Aleksandar Vučić, čovek koji misli da jako dobro poznaje ovaj narod. A ne da ga ne poznaje, nego nema pojma. Da išta zna, dobro bi mu bio poznat izraz “trpilo”. Trpilo je sposobnost jednog društva da trpi i ono je ovde veliko. Ali kad jednom pukne, više nema krpljenja. Samo bežanije…
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
