Kosovo je daleko od završene priče

Island je podneo zahtev za članstvo u Evropskoj uniji 2009, na vrhuncu finansijske krize. Ipak, pristupni pregovori su obustavljeni nakon što je vlada desnog centra došla na vlast 2013. godine, iako zahtev nikada nije formalno povučen. Međutim, od decembra 2024. godine, proevropske partije unutar koalicione vlade reaktivirale su ovo pitanje, a referendum o nastavku pregovora zakazan je za 29. avgust 2026. Da li će Island postati 28. članica EU ili pak 29, ukoliko Crna Gora pristupi ranije?

O tome, kao i o odnosima SAD i Evrope, te pitanjima Kosova, Rusije i Grenlanda, razgovaramo sa Valurom Ingimundarsonom, profesorom savremene istorije na Univerzitetu Islanda. On je nedavno u Beogradu učestvovao na konferenciji o usponu civilizacijskih država, koju su organizovali Centar za britanske studije Fakulteta političkih nauka i LSE IDEAS.

“VREME”: Prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, 54 odsto Islanđana je protiv ulaska u EU, dok je 46 odsto za. Opozicija je jednoglasno protiv. Zašto?

VALUR INGIMUNDARSON: Mnogi ne vide jasan razlog za pridruživanje jer Island već ima bliske strukturne veze sa EU. Deo je Šengena i Evropskog ekonomskog prostora, što mu omogućava pristup jedinstvenom evropskom tržištu. Ipak, zadržava potpunu kontrolu nad svojim ribarstvom – tradicionalnom okosnicom svoje ekonomije – jer nije deo zajedničke ribarstvene politike EU. Pored toga, Island bi bio neto uplatilac u budžet EU, budući da po bogatstvu po glavi stanovnika i ukupnom životnom standardu spada u sam vrh evropskih ekonomija.

Pobornici članstva u EU, nasuprot tome, tvrde da je inflacija na Islandu obično viša i da kamatne stope ostaju visoke jer zemlja nije deo evrozone. Takođe ističu da u ekonomskoj politici nema dovoljno discipline. Međutim, Island je tradicionalno radije tolerisao višu inflaciju nego rizikovao visoku nezaposlenost. Trenutno nezaposlenost iznosi oko 5–6 odsto, ali to nesrazmerno pogađa imigrante, dok su rođeni Islanđani gotovo u potpunosti zaposleni.

Naravno, tu je i pitanje suvereniteta. Neki strahuju da bi Island morao da se odrekne dela kontrole nad ribarstvom i izrazito protekcionističkom poljoprivredom ukoliko bi ušao u EU. Ipak, EU je do sada jasno nagovestila da je spremna da razgovara o određenim izuzecima. Islandska ministarka spoljnih poslova Torgerdur Katrin Gunarsdotir (Þorgerður Katrín Gunnarsdóttir) već je izjavila da Island ne bi pristupio EU ukoliko bi to podrazumevalo prepuštanje kontrole nad morskim prirodnim resursima Evropskoj uniji.

Geopolitika igra ključnu ulogu u odluci islandske vlade da ove godine raspiše referendum, iako do sada nije imala istaknutu ulogu u debati o pristupanju EU.

Deluje da za razliku od ostatka Evrope, na Islandu ne postoji osećaj bezbednosne pretnje?

Nema direktnih strahova javnosti za bezbednost. To je uglavnom zato što je Island geografski izolovan i nema kopnene granice. Iz tog razloga vlade su uvek pazile da ne stvaraju paniku ili lažni osećaj uzbune, dok su istovremeno nastojale da pošalju poruku kako “moramo biti svesniji onoga što se dešava oko nas”.

Što se tiče pretnji Trampove administracije o aneksiji Grenlanda, evroskeptici su skloni da ih umanjuju, ali su oni koji podržavaju pristupanje EU nastojali da istaknu njihov značaj. Međutim, vladi su vezane ruke jer Island ima odbrambeni sporazum sa Sjedinjenim Državama zasnovan na Severnoatlantskom ugovoru. Iako su Amerikanci zatvorili svoju bazu 2006, obnovili su vojno prisustvo na Islandu nakon aneksije Krima. S obzirom na istorijski bliske odnose sa SAD, vlada ne želi da se okrene isključivo Evropskoj uniji.

Mislite li da će Island na kraju postati članica EU? I da li bi to trebalo da se desi?

Rekao bih da su šanse pola-pola. EU ima mnogo problema – to je podeljena organizacija u kojoj se 27 zemalja mora uskladiti, a velike države često diktiraju agendu. Ipak, u trenutnoj situaciji jasno postoji prednost u izgradnji bližih odnosa sa Evropom, jer se Vašington u velikoj meri više ne smatra pouzdanim kao pre. Ono što je u tom pogledu važno jeste posvećenost EU vladavini prava i ljudskim pravima.

Neki delovi Islanda udaljeni su manje od 500 kilometara od Grenlanda, koji je najbliži sused Islanda. Američki zvaničnici često pominju mogućnost kupovine ili čak aneksije Grenlanda. Kakav je stav Islanda o tome?

Reakcije su bile izuzetno negativne, uz punu vladinu i javnu podršku Grenlandu. Određenu nervozu unelo je nekoliko prilično bizarnih incidenata. U svom govoru u Davosu početkom ove godine, kada je izražavao želju za sticanjem te teritorije, Donald Tramp je greškom četiri puta rekao “Island” umesto “Grenland”. Kasnije je objašnjeno da je predsednik napravio lapsus. Zatim je budući američki ambasador na Islandu, u razgovoru sa američkim kongresmenima, predložio da bi Island možda trebalo da postane 52. američka država. Islanđani su ponovo bili zatečeni. Brzo se izvinio, objašnjavajući svoje opaske kao šalu.

Ukoliko bi SAD pokušao da vojno anektira Grenland, to bi izazvalo radikalnu reakciju na Islandu. Ubeđen sam da bi se povela rasprava o raskidu našeg odbrambenog sporazuma. To bi uticalo i na samu aplikaciju za članstvo u EU. Jednostavno rečeno, to bi bilo prekretnica u odnosima. Pitanje Grenlanda je veoma osetljivo. Ako pogledate izjave EU o Grenlandu, one uvek glase: “Podržavamo pravo Grenlanđana na samoopredeljenje i teritorijalni integritet Kraljevine Danske…” Tehnički gledano, veliki deo Grenlanđana na kraju želi nezavisnost. Ali otcepljenje od Danske do sada nije imalo većinsku podršku – jer 50 odsto budžeta Grenlanda dolazi iz Danske. A Danci su uvek bili jasni: imate pravo da se otcepite – naravno, postoje procedure – ali tada će subvencije biti prekinute i bićete prepušteni sami sebi. Sada su se, međutim, Danci i Grenlanđani znatno zbližili usled američkog pritiska.

Još jedna zanimljiva stvar: pokušavajući da ublaže krizu, Danci i Amerikanci su, uz učešće Grenlanđana, ušli u pregovore. Danci su izjavili da je suverenitet Kraljevine Danske crvena linija, ali da su spremni da razmotre pojačano vojno prisustvo SAD na Grenlandu. Do sada iz ovih pregovora nije proizašlo mnogo toga, ili bar nije obelodanjeno, ali je najavljeno da Amerikanci sada žele da otvore još tri vojne baze na Grenlandu.

Da li su one postojale tokom Hladnog rata?

Da, dve od te tri baze bile su u funkciji tokom dela Hladnog rata, ali SAD ih je napustio. Američka vojska je zapravo prisutna na Grenlandu još od Drugog svetskog rata. Odbrambeni sporazum o Grenlandu između Danske i SAD sklopljen je 1951. Taj sporazum je manjkav jer ne sadrži klauzulu o raskidu. To efektivno znači da Amerikanci mogu ostati tamo koliko god žele, jer obe strane moraju da se saglase da bi se sporazum raskinuo. U njemu se navodi da će sporazum ostati na snazi sve dok je na snazi Severnoatlantski ugovor.

Pomenuli ste da bi američki napad ili aneksija Grenlanda predstavljali prekretnicu u međunarodnim odnosima. Kako mislite da bi to uticalo na odnose SAD i EU?

To bi stvorilo tešku krizu unutar Natoa. Evropske članice Natoa bi se znatno više zbližile. Sledeće pitanje bi bilo da li bi, s obzirom na to da je većina članica Natoa u Evropskoj uniji, EU trebalo da preuzme bezbednosnu ulogu koju tradicionalno ima NATO.

Pisali ste o tome kako Rusija koristi slučaj Kosova da legitimizuje svoje vojne intervencije i teritorijalno širenje. Možete li to da objasnite?

Kao što znamo, Rusija je podržavala Srbiju u vezi sa Kosovom, ali je nakon sukoba u Gruziji 2008. promenila stav i priznala i Južnu Osetiju i Abhaziju kao nezavisne države. Štaviše, prihvatila je zapadne argumente korišćene u slučaju Kosova – da je reč o humanitarnoj intervenciji. Čak i kada su im ljudi skretali pažnju: “Čekajte, ne možete koristiti apsolutno isti argument u ovoj situaciji”, odgovarali su – “Ne, situacija u Južnoj Osetiji i Abhaziji bila je daleko gora.” Ali ako je to bio slučaj, zašto Rusija nije intervenisala mnogo ranije? Ona je već efektivno kontrolisala te teritorije s obzirom na to da je tamo prisutna od raspada Sovjetskog Saveza. Zatim su u Ukrajini primenili potpuno isti obrazac, počevši od Krima (2014), a potom invazijom na Ukrajinu 2022. godine. Argumentacija je upotrebljena tako da je prvo proglašena nezavisnost na Krimu, u Donjecku i Lugansku, nakon čega su usledili referendumi o pripajanju Ruskoj Federaciji.

Tamo su otišli i korak dalje u poređenju sa kosovskim presedanom. Kao što se sećamo, kosovskim institucijama je bilo izričito i strogo zabranjeno pridruživanje drugoj državi, konkretno Albaniji. Zatim su u drugim regionima – Zaporožju i Hersonu – postupili nešto drugačije. Nisu prvo proglasili nezavisnost, kao što su učinili na Krimu, već su iskoristili referendume kao izgovor i za nezavisnost i za pripajanje Rusiji.

U kojoj meri mislite da tu zaista postoji paralela?

Kada je reč konkretno o Ukrajini, mislim da nema nikakvih paralela. Kada je Međunarodni sud pravde (MSP) 2010. godine izdao svoje savetodavno mišljenje o Kosovu, naveo je da deklaracija o nezavisnosti nije bila nelegalna, u velikoj meri se oslanjajući na Rezoluciju 1244. Neuspeh u postizanju rešenja o budućem statusu Kosova pregovorima, što je rezolucija zahtevala, otvorio je put jednostranoj odluci o nezavisnosti. To u Ukrajini nije bio slučaj. Štaviše, formalno pozivanje Rusije na mišljenje MSP-a o jednostranom proglašenju nezavisnosti – kako bi se opravdala prava naroda “Donbasa i juga Ukrajine” na samoopredeljenje i pripajanje Rusiji nakon referenduma u Hersonu i Zaporožju – samo je oslabilo njenu pravnu argumentaciju. Referendumi, koji su organizovani pod vojnom upravom, sa pažljivo odabranim međunarodnim posmatračima i uz isključenje međunarodnih organizacija, bili su lišeni svakog kredibiliteta i legitimiteta. Okupacija koju izvede strana sila, čak i ako se pravno kamuflira kao “poziv”, ne daje pravo na trajni suverenitet nad tom teritorijom.S druge strane, kada posmatrate Južnu Osetiju i Abhaziju, to su bili slični slučajevi, jer su sovjetski i jugoslovenski sistemi upravljanja u suštini bili slični. Tu se mogu naći valjani argumenti za povlačenje paralela. Zapad insistira na argumentu da je Kosovo sui generis (jedinstven) slučaj, neuporediv sa bilo kojim drugim. Taj argument je očigledno bio način da se izbegne stvaranje novih problema širom sveta. I upravo je to uvek bila “Ahilova peta” zapadne argumentacije – ne to da na Kosovu nije bilo ozbiljnih kršenja ljudskih prava, već to veštačko insistiranje na tome da je ovo nešto potpuno jedinstveno i neuporedivo sa bilo čim drugim. To je bilo prilično problematično tumačenje situacije.

Da li Kosovo smatrate završenom pričom?

Nije završena priča, s obzirom na to da Srbija ne priznaje Kosovo, a taj odnos je neraskidivo vezan za evropske perspektive oba entiteta. Tek treba da vidimo kako će se i kada to rešiti. Imam utisak da trenutno na stolu nema kreativnih rešenja koja bi mogla da promene statičnu dinamiku ovog sukoba. Više od 100 zemalja priznalo je Kosovo, ali to ne znači da će ono dobiti mesto u Ujedinjenim nacijama sve dok se tome protive Kina i Rusija. Zbog toga je ovo pitanje i te kako živo.

Upravo ste govorili o civilizacijskim državama na konferenciji na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Možete li da objasnite šta su to civilizacijske države i kako taj narativ utiče na međunarodne odnose?

To je ideja koju sve više promovišu pre svega države poput Kine i Rusije, a u određenoj meri i Indije. To podrazumeva da one poseduju bogatu civilizaciju koja seže stotinama ili hiljadama godina unazad i da ih ta istorija čini zasebnom civilizacijom, iz čega proizlazi da ne bi trebalo da podležu bilo kakvim univerzalnim zapadnim normama. Drugim rečima, one tvrde: ne bi trebalo da pratimo zapadne putanje, a svet bi trebalo da bude organizovan oko svojevrsnih civilizacijskih polova – jednog zapadnog, jednog kineskog, jednog ruskog i tako dalje.

Tu nailazimo na kontradiktornosti. Da bi to postigli, pokušavaju da kontrolišu nacionalne i državne narative, mireći brojne nedoslednosti. Na primer, u Kini, vlada pokušava da spoji konfučijanizam sa marksističko-lenjinističkom doktrinom. Reč je o veoma različitim sistemima, sa sasvim drugačijim vrednostima, iako se predstavljaju kao jedinstvena celina. Istovremeno, Kina ceni mnoge međunarodne institucije stvorene nakon Drugog svetskog rata pod vođstvom Zapada, jer od njih ima koristi.

U Rusiji je akcenat na imperijalnom periodu – u kombinaciji sa osnivačkim mitom Kijevske Rusije. Ipak, sovjetski period, sa svojom internacionalističkom komunističkom ideologijom, teško se uklapa u konstrukciju jedinstvene ruske nacionalne civilizacije.

Narativi o civilizacijskim državama služe odbrani državnih politika u Kini i Rusiji od zapadnog univerzalizma, ideje da bi svi trebalo da slede propisan put demokratije, ljudskih prava i tome slično. Oni poručuju: “Ne, to nas ne obavezuje. Mi stvari radimo drugačije.”

To uključuje spajanje budućnosti i prošlosti na retrogradan način – gledanje unazad umesto unapred. Istovremeno, to ima unutrašnju funkciju: to je alat za održavanje kontrole “kod kuće”, alat koji jača neliberalne i autoritarne strukture unutar ovih država. Sjedinjene Američke Države su, pod Donaldom Trampom, počele da usvajaju mehanizme ove “civilizacijske retorike”. One oponašaju kineski i ruski diskurs govoreći Evropi: “Želimo da oživimo Zapad, a vi možete biti sa nama ili ne morate.” To se savršeno uklapa u novi američki prezir prema međunarodnim institucijama, kao što su Ujedinjene nacije. Međutim, taj argument je u suprotnosti s logikom legitimiteta same EU, čiji je autoritet vezan za institucionalne oblike zasnovane na međunarodnom pravu i demokratskoj proceduri.