Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
(26. maj 2016, Vreme br. 1325)
Ako se dobro sećam, bile su govnjive rane devedesete – za kojima će uslediti govnjive srednje devedesete i govnjive pozne devedesete – a nama se nekako ukvario telefon, znate, onaj prastari, s brojčanikom, sav zaobljen, boje bele kafe, pa je otac odnekud, valjda s neke buvlje pijace – a to je u to vreme bio uglavnom bilo koji prostor gde si mogao da prostreš neko ćebe na trotoar ili da raširiš svoj asortiman po haubi natrulog tristaća – sav srećan kući doneo ulov u vidu novog telefona: „Vidi ga, Panasonik, a skoro džabe!“
Zagledao sam sumnjičavo tu neobećavajuću spravu na kojoj je lepo pisalo: PANASOANIC. „Ćale, ovo je Panasonik koliko sam ja Eddie Vedder: imamo iste crte lica, samo drastično različito raspoređene! Uvalili ti mangupi neku kinesku kopiju…“ Otac je bio preneražen, mada sam mu prstom pokazivao na ono suvišno treće „a“, razliku je jedva nekako uočio, prosto kao da je bio slep za nju, ne zato što bi mu manjkalo pismenosti, ali je kanda bio nepismen za znake novog vremena i novih standarda, onih po kojima je normalno da ništa ne bude ono za šta se izdaje, nego samo nešto što liči na to. A i to ličenje, brate mili, vrlo je diskutabilna stvar… Najčešće samo liči da liči, a zapravo niđe veze.
Štošta je i tada, a i u potonjim vremenima, do dan-danas, bilo samo kineska kopija onoga za šta se izdavalo, nije da nismo negde i oguglali na fundamentalnu neautentičnost stvari, bića i pojava u našem svetu. Čak ni ona odrednica „kineska kopija“ nije pouzdana i ništa ne znači osim generičkog imena svake neverodostojnosti, pošto se u stvarnosti možda proizvodi u bestragijama unutrašnje Mongolije, a možda i u Kuršumliji. Ili u ilegalnoj manufakturi u predgrađu Napulja, zašto da ne.
Nemam ja, međutim, problem s „lažnim“ telefonima, majicama ili patikama: baš me briga za andrmolje. Mnogo je toksičnije nasilje koje nad nama sprovode oni čiji motiv nije (nužno i prevashodno) komercijalne naravi, a koji nam što silom što podlom prevarom uvaljuju kineske kopije važnih i vrednih stvari (što uopšte ne moraju biti predmeti) koje čine dragocenost u našim životima, obeležje onog boljeg što smo bili, jesmo ili možemo biti.
Čemu sav ovaj uvod? Pa, evo, okolišam kao mačak oko Kragujevca i kiša oko vruće kaše od silne nelagode što ću morati da vam saopštim da je izdavačko preduzeće Prosveta iz Beograda, u svojoj znamenitoj ediciji Veliki romani, upravo objavilo tri rana rada Ljiljane Habjanović Đurović u jednom tomu.
Čekaj, Pančiću, čemu ovako idiotski gruba šala?! Ne, nije šala, istina je, živa i doslovna. Uz nekoliko neophodnih napomena: kao prvo, ova Prosveta nije ona Prosveta, nekada najugledniji i najznačajniji izdavač jedne velike zemlje, nego njena groteskna kineska kopija, koja doduše stanuje na istoj adresi, a vode je neki otužni ljudi koji su, u najboljem slučaju, najslabije kineske kopije njenih slavnih urednika. Edicija Veliki romani pak nije ona čija su se izdanja kočoperila na počasnim mestima vaših biblioteka i uz koje ste odrastali u pismena i senzibilna bića, nego je nekakav bizarni Panasoanic koji je, u granicama mogućnosti, iskopirao izvorni dizajn, ali mu nedostaje odgovarajuće kvalitetan sadržaj, dakle suština, pa je otuda moguće da se unutra, među koricama, umesto Tomasa Mana, Darela, Rablea, Ruždija, Apdajka ili Andrića zapati Habjanović Đurović Ljiljana, ta Sveta Tetka savremene srpske… književnosti, takoreći. E sad, ima tu i dobra vest: Ljiljana H. Đ. je prava, autentična, neprskana; uostalom, nemoguće je napraviti njenu kinesku kopiju, baš kao što ni onaj Panasoanic koji je ćale doneo u kuću niko nije dalje krivotvorio u neki, šta znam, Panasoainiac, ili tako nešto. Mada, ko zna…
Bilo bi banalno i odviše „pravolinijski“ verovati da je Ljiljana H. Đ. ovim zaumnim hirotonisanjem nagrađena za podršku vodećoj režimskoj stranci, a u svojstvu „istaknute javne ličnosti“. Ma ne, to bi doduše bilo odvratno, ali bi sadržavalo neku unutrašnju logiku, koliko god izvitoperenu, a ovo je nešto mnogo gore jer je sasvim spontano i „nevezano“: stvar je prosto u tome da smo ponovo u Panasoanic vremenima u punom sjaju, u razobručenoj tiraniji Panasoanic likova, ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i samoljubljem neomeđenim znanjem, ukusom i osećanjem stvarne ljudske pristojnosti (čiji je neizostavan deo i posedovanje razumne doze svesti o sopstvenom mestu u svetu). Logično je otuda da opet imaju iste težnje, ojačane za protok vremena i tome primereni napredak u pokondirenosti: ako imamo kinesku kopiju protestantskog radenika za premijera, ako nam vladaju kineske kopije diplomanata i doktoranada, ako vlast uništava prave televizije praveći njihove kineske kopije, ako ruši pravi grad da bi na ruševini izgradila kinesku kopiju arapske kopije provincijske američke kopije Ničega, zašto ne bi isto bilo i u tzv. kulturnoj nadgradnji? Koj’ će im zabrani?!
A šta je neophodan sastojak koji sve ovo omogućava? Posvemašnje odsustvo stida. Te ljude ničega nije sramota. I uvek kada pomislite na njih, setite se da je to jedino što je stvarno važno znati o njima, jer sve drugo iz toga proizilazi: tamo gde je drugima smešteno autentično osećanje stida, oni imaju tek ofrlje ugrađenu kinesku kopiju, koja se raspadne na prvoj kiši.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Rodio sam se, živim i radim u ovoj zemlji, naravno da me zanima šta se u njoj dešava, pa to je dužnost i obaveza svakog građanina. Ne da pijan na slavi lupetaš o podvizima dedova i pradedova dok paralelno sklanjaš pogled i ćutiš na nepravdu koja se sada dešava oko tebe. Nikada nisam pomislio da će moja zemlja doći u situaciju da naoružani kriminalci sa fantomkama preteći stoje rame uz rame sa policijom, okrenuti ka ljudima koji ne žele da ćute”
Kako bismo dobili odgovor na pitanje kakav bi predsednik vlade bio Aleksandar Vučić, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i interesne grupe poznate po skraćenici SNS
Branimir Nestorović (na slici) je tvrdio da je u Moskvi primljen “na najvišem nivou” i da je dobio zadatak da okupi proruske snage. Izvor “Vremena” kaže da do vrha Kremlja nije stigao, već da su mu kontakte otvorili lobisti Aleksandra Vulina. Sada sa Narodnom strankom predvodi prorusku koaliciju
Kada se rak proširi, ne možete ga jednostavno hirurški odstraniti, već pokušavate da ga smanjite, lokalizujete drugim metodama, poput zračenja, da biste ga eventualno na kraju operisali i izvadili. Korupcija i kriminal koje je vlast SNS-a uvela u sve pore društva i kojima je država predata na tanjiru, duboko su metastazirali. Na nama je da probamo da ih umanjimo i lokalizujemo raznim merama koje su predložene u programu Studentske liste, poput formiranja specijalne tužilačke policije ili lustracije javnih funkcionera, pa da ih, nadamo se, jednog dana i operišemo, ili bar svedemo na minimum
Zoran Kesić je sada samo na Jutjubu, među stotinama podkasta i drugih uradaka. Mogu li televizijske emisije i novinarstvo da prežive na ovoj platformi i od nje
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Kada je Evropa videla da je listi od 250 poslaničkih kandidata predvođenim profesionalnim političkim huliganima suprotstavljena lista od 250 političkih amatera i časnih ljudi? Zvuči kao bajka. Hoće li i ishod biti kao u bajci: pobeda dobra nad zlom?
Šta se može očekivati od Vučićevog podnošenja ostavke? Zbog čega će je građani usvojiti 25. oktobra i omogućiti mu da do mile volje pere škodu, peca i peva uz Radio Lolu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
