Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
(26. maj 2016, Vreme br. 1325)
Ako se dobro sećam, bile su govnjive rane devedesete – za kojima će uslediti govnjive srednje devedesete i govnjive pozne devedesete – a nama se nekako ukvario telefon, znate, onaj prastari, s brojčanikom, sav zaobljen, boje bele kafe, pa je otac odnekud, valjda s neke buvlje pijace – a to je u to vreme bio uglavnom bilo koji prostor gde si mogao da prostreš neko ćebe na trotoar ili da raširiš svoj asortiman po haubi natrulog tristaća – sav srećan kući doneo ulov u vidu novog telefona: „Vidi ga, Panasonik, a skoro džabe!“
Zagledao sam sumnjičavo tu neobećavajuću spravu na kojoj je lepo pisalo: PANASOANIC. „Ćale, ovo je Panasonik koliko sam ja Eddie Vedder: imamo iste crte lica, samo drastično različito raspoređene! Uvalili ti mangupi neku kinesku kopiju…“ Otac je bio preneražen, mada sam mu prstom pokazivao na ono suvišno treće „a“, razliku je jedva nekako uočio, prosto kao da je bio slep za nju, ne zato što bi mu manjkalo pismenosti, ali je kanda bio nepismen za znake novog vremena i novih standarda, onih po kojima je normalno da ništa ne bude ono za šta se izdaje, nego samo nešto što liči na to. A i to ličenje, brate mili, vrlo je diskutabilna stvar… Najčešće samo liči da liči, a zapravo niđe veze.
Štošta je i tada, a i u potonjim vremenima, do dan-danas, bilo samo kineska kopija onoga za šta se izdavalo, nije da nismo negde i oguglali na fundamentalnu neautentičnost stvari, bića i pojava u našem svetu. Čak ni ona odrednica „kineska kopija“ nije pouzdana i ništa ne znači osim generičkog imena svake neverodostojnosti, pošto se u stvarnosti možda proizvodi u bestragijama unutrašnje Mongolije, a možda i u Kuršumliji. Ili u ilegalnoj manufakturi u predgrađu Napulja, zašto da ne.
Nemam ja, međutim, problem s „lažnim“ telefonima, majicama ili patikama: baš me briga za andrmolje. Mnogo je toksičnije nasilje koje nad nama sprovode oni čiji motiv nije (nužno i prevashodno) komercijalne naravi, a koji nam što silom što podlom prevarom uvaljuju kineske kopije važnih i vrednih stvari (što uopšte ne moraju biti predmeti) koje čine dragocenost u našim životima, obeležje onog boljeg što smo bili, jesmo ili možemo biti.
Čemu sav ovaj uvod? Pa, evo, okolišam kao mačak oko Kragujevca i kiša oko vruće kaše od silne nelagode što ću morati da vam saopštim da je izdavačko preduzeće Prosveta iz Beograda, u svojoj znamenitoj ediciji Veliki romani, upravo objavilo tri rana rada Ljiljane Habjanović Đurović u jednom tomu.
Čekaj, Pančiću, čemu ovako idiotski gruba šala?! Ne, nije šala, istina je, živa i doslovna. Uz nekoliko neophodnih napomena: kao prvo, ova Prosveta nije ona Prosveta, nekada najugledniji i najznačajniji izdavač jedne velike zemlje, nego njena groteskna kineska kopija, koja doduše stanuje na istoj adresi, a vode je neki otužni ljudi koji su, u najboljem slučaju, najslabije kineske kopije njenih slavnih urednika. Edicija Veliki romani pak nije ona čija su se izdanja kočoperila na počasnim mestima vaših biblioteka i uz koje ste odrastali u pismena i senzibilna bića, nego je nekakav bizarni Panasoanic koji je, u granicama mogućnosti, iskopirao izvorni dizajn, ali mu nedostaje odgovarajuće kvalitetan sadržaj, dakle suština, pa je otuda moguće da se unutra, među koricama, umesto Tomasa Mana, Darela, Rablea, Ruždija, Apdajka ili Andrića zapati Habjanović Đurović Ljiljana, ta Sveta Tetka savremene srpske… književnosti, takoreći. E sad, ima tu i dobra vest: Ljiljana H. Đ. je prava, autentična, neprskana; uostalom, nemoguće je napraviti njenu kinesku kopiju, baš kao što ni onaj Panasoanic koji je ćale doneo u kuću niko nije dalje krivotvorio u neki, šta znam, Panasoainiac, ili tako nešto. Mada, ko zna…
Bilo bi banalno i odviše „pravolinijski“ verovati da je Ljiljana H. Đ. ovim zaumnim hirotonisanjem nagrađena za podršku vodećoj režimskoj stranci, a u svojstvu „istaknute javne ličnosti“. Ma ne, to bi doduše bilo odvratno, ali bi sadržavalo neku unutrašnju logiku, koliko god izvitoperenu, a ovo je nešto mnogo gore jer je sasvim spontano i „nevezano“: stvar je prosto u tome da smo ponovo u Panasoanic vremenima u punom sjaju, u razobručenoj tiraniji Panasoanic likova, ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i samoljubljem neomeđenim znanjem, ukusom i osećanjem stvarne ljudske pristojnosti (čiji je neizostavan deo i posedovanje razumne doze svesti o sopstvenom mestu u svetu). Logično je otuda da opet imaju iste težnje, ojačane za protok vremena i tome primereni napredak u pokondirenosti: ako imamo kinesku kopiju protestantskog radenika za premijera, ako nam vladaju kineske kopije diplomanata i doktoranada, ako vlast uništava prave televizije praveći njihove kineske kopije, ako ruši pravi grad da bi na ruševini izgradila kinesku kopiju arapske kopije provincijske američke kopije Ničega, zašto ne bi isto bilo i u tzv. kulturnoj nadgradnji? Koj’ će im zabrani?!
A šta je neophodan sastojak koji sve ovo omogućava? Posvemašnje odsustvo stida. Te ljude ničega nije sramota. I uvek kada pomislite na njih, setite se da je to jedino što je stvarno važno znati o njima, jer sve drugo iz toga proizilazi: tamo gde je drugima smešteno autentično osećanje stida, oni imaju tek ofrlje ugrađenu kinesku kopiju, koja se raspadne na prvoj kiši.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ratko Mladić nije rođen kao nacionalni mit već su njegov oreol planski zidali politički centri, televizije i novine. I to od početka ratova pa do danas, piše „Vreme“ u novom broju
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
