Strogo kontrolisano obrazovanje

Hrabro smo izlazili iz školskih zgrada na šesnaest minuta tišine i na stepenicama istih zgrada držali govore o nepokolebljivim principima iza kojih stojimo. Spremili smo se za posledice, ali odmazda nije došla kao presuda, naglo i definitivno, već u etapama, kao mestimična plima za koju misliš da će tvoju školu zaobići.

Prvo su prošlog leta smenjeni direktori nekih škola, zatim su stari i novi podobni direktori odlučili da ne produže nastavnicima ugovore na određeno vreme. Neki su našli angažovanje u školama u kojima je falio kadar i tako su se karte malo promešale, borbeni kolektivi su osujećeni, neki su započeli sudske procese i delovalo je da je prosveta makar malo pala u drugi plan. Pa ipak, čitavo javno mnjenje je ostalo zatečeno najnovijim predlogom izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja od strane Ministarstva prosvete.

Svima je odmah bilo jasno da su predložene izmene zapravo način da se u budućnosti spreči bilo kakva naznaka mobilizacije i organizacije učenika, roditelja i profesora. U šumi tehničkih korekcija i formalnih rešenja, našli su se i sporni član 79 kojim se precizira da se učenici mogu samo i jedino organizovati u Učenički parlament, koji je pod nadzorom koordinatora, najčešće iz reda nastavnika. Tu je i član 149 o oduzimanju licence nastavniku koji ne drži nastavu iako ZOSOV već propisuje mere i kazne za povredu radne obaveze, i sigurno najsporniji, član 120, kojim se drastično smanjuje broj članova Saveta roditelja, čime se praktično roditelji proteruju iz škola.

JAVNA RASPRAVA BEZ MEDIJA I MOBILNIH TELEFONA

Predlog izmena je stigao usred leta kada su ljudi najčešće odsutni, a Ministarstvo se odlučilo za još jednu brzu akciju – u ponedeljak 3. avgusta je zakazalo javnu raspravu za sredu 5. avgust i otvorili onlajn prijavljivanje. Mada su temperature visoke i vlada opšta sumnja da se javnom raspravom išta može postići, nas pedesetak najbržih uspelo je da se prijavi, prisustvuje i da izloži argumente protiv ovog štetnog predloga.

Odmah je bilo jasno da će se ova javna rasprava razlikovati od one za nacionalne udžbenike. Tačnije, ona je neformalno počela već ispred lifta. Obezbeđenje je zahtevalo da predamo telefone, jer je svako snimanje zabranjeno, pa u vezi s tim, ni predstavnicima medija nije bilo dozvoljeno da prisustvuju. Mi smo se pobunili, jer je događaj na prvom mestu javan, dakle, morao bi biti transparentan i otvoren, i zatražili da se kaže na osnovu kog zakona se to od nas traži. Neki su pokazali i bojazan za svoju bezbednost i bezbednost svog telefona. Ubrzo je naišao i sam ministar koji se uključio sa nepokolebljivim stavom da će prisustvovati samo onaj ko ostavi telefon. Izgovor za to je da i on tako čini “kad ide na Vladu”, kao i da su želeli da razgovor bude demokratski i otvoren (jer kad se snima nije takav?). Posle polučasovne diskusije, dogovoreno je da telefone stavimo u kutiju u samoj sali i da ona bude pred nama do kraja tribine. Predstavnici Ministarstva zadržali su svoje telefone.

Moderator je odmah pročitao pravila ponašanja i učestvovanja, kao i dnevni red od nekoliko tačaka mada je diskusija posle pet sati stigla tek do treće.

Diskutovalo se o bezbednosti dece, o sigurnosti i zaštiti zaposlenih, i delovalo je kao da zapravo vodimo svrsishodan dijalog, da razmenjujemo argumente i usaglašavamo rešenja. Državni sekretari su bili prilično opširni u svojim izlaganjima, vrlo detaljno su nas upoznavali sa onim što su smatrali ključnim za određenu tačku. Tokom diskusije o drugoj tački dnevnog reda razgovoru se pridružio ministar. Moram reći da je delovalo da je svima laknulo, osobito predstavnicima Ministarstva jer imaju pojačanje i nisu više na udaru pitanja, a nama jer očekujemo odgovore od centralne figure sistema.

Moderator koji je u početku pokušavao, prilično neuspešno, da meri vreme govornicima i da vodi računa o redosledu javljanja i repliciranja, sada je već potpuno odustao. Ministar se nikako nije držao teme. Lični utisci, impresije iz skupštine, nipodaštavajući odnos prema kolegama iz opozicije (iako je odmah po dolasku postavio pravilo da se neće govoriti o politici, jer “politici nije mesto u školama”), direktna obraćanja predstavnici sindikata Ani Dimitrijević koja su varirala od uvredljivih do šaljivih, stvarali su šum koji je kočio raspravu i ometao učesnike. Pored svega, ministar je svakog govornika prekidao, nekad jer mu je potrebno pojašnjenje (naime, ministar nije nikada radio u osnovnoj niti srednjoj školi), pa su pomagali i sekretari, nekad jer se ne slaže i ne prihvata ono što čuje, a nekad jer baš tu dobro dođe jedan citat Maksa Vebera ili Čarlsa Sandersa Pirsa.

foto: jovana kulašević / tanjug

TO SAMO TAKO PIŠE

Treća tačka dnevnog reda, do koje se stiglo tek u nekom četvrtom satu rasprave, odnosila se, između ostalog, na obaveze i odgovornosti učenika, roditelja i zaposlenih. Na pitanje prisutnog gimnazijalca zašto se oduzima učenicima mogućnost da se udružuju u neformalne grupe kad su takva udruživanja, recimo u oblasti robotike, postizala uspehe na međunarodnom nivou, ministar je odgovorio da u predlogu ne piše da je zabranjeno. Iako su prisutni istakli da je sada precrtano, što znači da se eliminiše, i da nikakvog udruživanja osim Učeničkog parlamenta više neće biti u školama, jer zakonom to više neće biti predviđeno, organizatori tribine su ostali pri tome da to nije i ne može biti zabranjeno, zato što ni oni ne vide u tome ništa sporno. Na naše pitanje zašto se onda precrtava stav, prešlo se na klizav teren pravnog formulisanja rešenja. Jedan od glavnih ministrovih argumenata je bio da “to samo tako piše”, da se mora videti kako će se pokazati u praksi i da rešenja moraju da budu sveobuhvatna i široka, jer treba da imaju u vidu sve škole od gradskih gimnazija do škola u pasivnim krajevima. Podučio nas je da zakon daje neki opšti kurs, a podzakonska akta će to precizno razraditi.

KAO U LOŠE REŽIRANOM FILMU

Izmoreni, gladni i žedni, stigli smo do teme svih tema: flagrantnog rezanja uloge Saveta roditelja. Bilo je kao u loše režiranom filmu gde se kulminacija dramske radnje neproporcionalno dugo razvija, a zatim se u poslednjih pola sata zaplet rasplete i ostavi gledaoca u čudu. Na sve naše apele da je svođenje jednog obimnog demokratskog tela koje ima savetodavnu ulogu na nešto što bi mogla biti neka komisija ili odbor, dobili smo samo odgovor da su se saveti retko sastajali i odlučivali, te da zbog svog obima često nisu imali kvorum. Uzalud su prisutni roditelji i nastavnici to opovrgavali, ministar je uz sufliranje sekretara insistirao da će sve biti isto, da predstavnik svog razreda treba samo da “baci Viber poruku”, kako je sekretar Borko Petrović formulisao, i kako oni očigledno smatraju da Savet roditelja treba da funkcioniše. Aktivistički nastrojeni roditelji, koji ispravno razumeju svoju ulogu i participaciju u školi, dragoceni su saveznici nastavnicima i, paradoksalno, izmena člana 109 to potvrđuje. Reč je o pravilima ponašanja u ustanovi u koje se uvodi dodatak – umesto da samo zaposleni imaju obavezu da doprinose povoljnoj atmosferi u ustanovi, sada je to obaveza i roditelja i učenika. Prepoznavanje roditelja i učenika kao ravnopravnih aktera sa nastavnicima je dokaz da su postali vidljivi za sistem. Sad samo sistem treba da ih prihvati kao saveznike, a ne kao neprijatelje. Dakle, treba da ih uvede u red ključnih aktera u obrazovanju tako što će ih uključiti, a ne tako što će ih, iako ih konstatuje kao važne, odstraniti i uvesti zabrane i sankcije.

Roditelj je ključna podrška obrazovnom sistemu kada treba da nadomesti ono za šta je nadležna lokalna samouprava ili država: da kupi i da održava klima uređaje, da donese higijenski paket, da donira za zavese, pametne table, popravke vrata, prozora, toaleta, da plati. Tada je rado viđen gost, ali ako treba da razmatra trošenje novca, odluke i postupke uprave škole, da podrži ili da pozove na odgovornost, roditelj je nepoželjan. Tako nešto se smatra mešanjem u poslove škole. Tada se roditelj izmešta, kao da je korisnik usluge a škola preduzeće ili kompanija. Ukida mu se to malo prostora koji je imao u najdemokratskijem telu škole – Savetu roditelja.

Iako sporni predlog zakona ima i druge brojne nedostatke poput isključivanja sekretara škole iz javnih nabavki, ukidanje Tima za samovrednovanje, prisustvo predstavnika Učeničkog parlamenta na sednici Školskog odbora samo na predlog predsednika i slično, o njima se može diskutovati. Ali član kojim se menjaju nadležnosti i struktura Saveta roditelja mora biti crvena linija.

Školski kolektivi i saveti roditelja koji su u obustavi nastave pokazali da su solidarni i jedinstveni su najveća pretnja režimu. Tokom javne rasprave je bilo jasno da se vlast najviše plaši našeg zajedništva i da upravo zato želi da uspostavi potpunu kontrolu nad sistemom obrazovanja i vodi ga ka sve većoj centralizaciji. Zbog toga je izuzetno važno da se neprestano povezujemo, dogovaramo i da delamo ujedinjeni u snagu koja u određenom trenutku samo može da zaustavi sve i uprkos svemu.

Autorka je nastavnica srpskog jezika i književnosti i koordinatorka Programske grupe za obrazovanje ZLF

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.