Osveta, jalova rabota

Teško je poverovati da postoje ljudi koji ne poznaju motiv osvete. Neko vam je naneo bol, možda čak i nenamerno, a u vama se automatski rađa želja da učinite nešto kako bi i ta osoba patila, uprkos tome što ste verovatno već naučili da tuđa patnja vama ne mora da donese ništa.

Da, tačno je toliko besmisleno koliko i zvuči kad se prepriča. Uprkos tome, nekim ljudima osveta se pretvori u strast i proguta im čitave živote. Mnogi roditelji poznaju snagu tog impulsa. Neko povredi dete (ili makar ono tako doživi neku situaciju) i odrasli oseti da on mora da razreši situaciju. Zapreti drugom detetu ili ga čak kazni, tako da i ono plače koliko je njegovo dete plakalo. Sve je još neuporedivo intenzivnije ako je bol inicijalno izazvala odrasla osoba. Isto može da važi za podsmeh ili udarac doživljen u školskom dvorištu, sportska rivalstva, romantična razočaranja, poslovne neuspehe, pa čak i međunacionalne odnose, ratove i izdaje.

PRIKAZI IZ UMETNOSTI I KROZ UMETNOST

Skoro svako je ovo gledao barem u jednom filmu. U možda najčuvenijoj verziji, mladog čoveka pošalju, ni krivog ni dužnog, na doživotnu robiju. Dok on truli, okovan, na ostrvu nadomak Marseja, jedan od zaverenika se oženi njegovom verenicom. U zatvoru, međutim, mladić nauči ne samo najrazličitije jezike, nauke i manire, već i kako da pobegne i gde da nađe blago. Kad se bude vratio, niko ga neće prepoznati. Proći će četrnaest godina, a on će misliti samo o osveti i počeće da je sprovodi u delo, po svaku cenu, beskompromisno, po potrebi i brutalno. Grof Monte Kristo vam je poznat kao roman, televizijska serija ili film (uključujući krvavu savremenu varijaciju pod naslovom Svini Tod). Ali, ima toga i u “visokoj” umetnosti.

O osveti se peva u mnogim italijanskim operama, pa tako, na primer, tragični deo zapleta u Rigoletu kulminira zbog njegovog “Si, vendetta, tremenda vendetta!” U još starije doba, čitav žanr “drama osvete” bio je prilično popularan u doba kad je Šekspir prvi put čuo za pozorište.

Umetnost može biti i sredstvo za osvetu. Najtragičniji je svakako primer Artemizije Đentileske. Kao kćerka slikara, i sama je bila talenatovana, sa željom da taj talent ispolji. Međutim, jedan od slikara kod kojeg je trebalo da uči ju je silovao, a potom joj neiskreno ponudio brak. Kada je došlo do suđenja – slučaj se odnosio na porodičnu čast, a ne na traumu i poniženje koje je doživela – mladu devojku je i sud, tokom svedočenja, izložio nekoj vrsti mučenja. Suđenje joj nije dalo ništa, baš kao ni prethodni pokušaj da se odbrani nožem. Kakva je, onda, bila njena osveta?

Eno je u “Uficiju”, hiljade ljudi je vidi svakog dana. Judita očigledno ima njen lik, a Holofern je, kažu, portret njenog silovatelja. Slika je upečatljivija i uverljivija čak i od Karavađove pošto njegova Judita drži mač kao da je penkalo, povlači se, a na licu ima čudan izraz gađenja i zabrinutosti. Artemizijina Judita je opasna, besna i odlučna. Svojim snažnim rukama ona drži Holofernovo desno uho, dok mu mačem raseca vrat i samo što mu nije odrubila glavu, a krv lipti na sve strane.

S obzirom na to da ova slika potiče iz 1620. godine, nema sumnje da je Artemizija, rođena i odrasla u Rimu, morala znati da se i Mikelanđelo osvetio Pjetru Aretinu tako što ga je ovekovečio na svom Strašnom sudu (a navodno je i druge svoje kritičare i neprijatelje prikazao kao demone na toj fresci). Znači li to da je žeđ za osvetom moguće staviti pod kontrolu i pretvoriti je u nešto uzvišeno i društveno prihvatljivo (kako je Frojd voleo da kaže – sublimisati)? Ili je to samo odraz nemoći umetnika da se izbori za pravdu u “proznom svetu”? Jer, moramo da se zapitamo na koji bi način umetnički prikazi osvete trebalo da zabole onoga ko je u stvarnosti ostao nekažnjen?

Imamo na raspolaganju i jedan elaborairani eksperiment na ovu temu. Kada Hamlet počne, svaki neupućeni gledalac bi očekivao da je u pitanju najtipičnija drama osvete. Ubili su mu oca koga je voleo (možda i idealizovao), pa će on, pošto je skupio dovoljno dokaza, sada početi da se sveti. Ali, sve postaje neuporedivo komplikovanije i poslednja dva veka ponudila su mnoštvo odgovora na pitanje – zašto Hamlet odlaže osvetu. Jedan aspekt koji deluje posebno važno jeste da on o sebi sve vreme ponavlja isto – da je slabić, kukavica, žena, licemer… Ne sveti se, ali neprestano misli i govori o osveti. Sve se završava haotičnom scenom u kojoj se Hamlet sveti tek nakon što zna da je i sam na samrti.

UROĐENI PORIV?

Ovaj bi osećaj, takođe, mogao biti univerzalan. Kao da imamo doživljaj da iz boli postoje samo dva izlaza – ili da se osvetimo ili da ostanemo poniženi; onaj ko se ne bude osvetio zauvek će nositi sramotu da je slab, strašljiv i obeščašćen. Možda čak niko ne mora to ni da nam kaže, možda mi sami mučimo sebe takvim osudama i samokritikom.

Sad se otvara još dublje i komplikovanije pitanje. Nema, naime, nikakve dileme da neku decu uče tome da na svaki udarac moraju da uzvrate, što se, ponovo, vidi kao znak snage i dostojanstva. Značaj ovog mehanizma očit je i u tome što nekad “pomeramo” osvetu i dobijamo olakšanje i iz toga što bes ispoljimo na nekom drugom, ko nam nije učinio ništa nažao ili čak nije ni povezan s onim na koga smo besni. Ali, da li primeri poput Hamletovog znače da je poriv za osvetom urođen? Da li ga imamo svi, bez obzira da li smo tako učeni ili ne?

U prilog urođenosti govori to da je osveta prisutna među životinjama. Kao što umeju da budu zahvalne, različite vrste sisara i primata svete se odmah ili ne zaboravljaju i svete se kad im se za to ukaže prilika, u nekim slučajevima, navodno, čak i godinama kasnije. Ovo bi moralo da znači da osveta ima nekakvu evolucionu funkciju pošto nije proizvod interakcija među ljudima u poslednjih nekoliko stotina ili hiljada godina. To nas, međutim, samo dovodi do sledeće misterije: da li je važno da se svetimo zato što – u prirodi i ljudskim društvima – ima opasnosti i grabljivica kojima treba jasno pokazati da smo dovoljno snažni da se odbranimo, da nismo plen koji će dozvoliti da bude ubijen ili čak istrebljen? Ipak, koliko god to na jednom nivou ima smisla, mora li to da se postigne tako što ćemo i sami postati grabljivice i/ili juriti za osvetom?

ŠTA SE OSVETOM (NE) REŠAVA

Problem postaje još očigledniji kad se podsetimo da osveta zapravo ne rešava baš ništa u vezi sa suštinom problema. Ako me neko povredi, osveta daje osećaj da imam snage, kontrole i inicijative, ali ona bol može da zamaskira, nikako da ga ukloni. A tek ne može, kao što je shvatio čak i Vito Korleone, da vam vrati nekoga koga smo izgubili ili ublaži njegovu patnju. Može, dakle, doći do strasne mržnje i napada na drugu stranu, koji često bivaju i generalizovani (osvetiću se svim muškarcima, svim ženama, svim susednim narodima, Vilotićima raznih drugih vrsta), a da ne dobijamo stvarno rešenje problema.

Kada su u pitanju velike grupe ili osobe za koje kažemo da su osvetoljubive, stvari mogu postati dodatno problematične i dovesti do strašnih zločina i ratova, pošto nas pripadnost grupi oslobađa nekih osnovnih moralnih skrupula. Tako je osveta bila u korenu rimskog zatiranja Kartagine, planiranja opisanog u Gorskom vijencu, Srebrenice kao osvete “Turcima” i aktuelnog izraelskog genocida koji koristi jedan teroristički zločin kao izgovor za potpuno nesrazmernu osvetu.

ZADATAK ODBRANE DOBROG

U ovom okeanu osveta, koji spaja praktično sve epohe i sve kontinente, novozavetna poruka deluje izolovano i utopistički. Čak i ako bismo zanemarili povezanost crkve (ili, ako hoćete, crkava) s najrazličitijim ratovima i uništenjima manje-više od prvog trenutka kad je bilo dovoljno moći za tako nešto, kako bi tu poruku uopšte trebalo razumeti, pa onda i primenjivati? Svi smo za nju čuli: ako vas neko ošamari, trebalo bi da mu ponudite da vas udari i po drugom obrazu; ako neko na vas baci kamen, vi bi njemu trebalo da date parče hleba. Ne samo da osveta ni ne ulazi u razmatranje, već bi baš neprijatelju trebalo ponuditi ljubav. Možda je moguće poverovati u takvog Boga, beskrajno samilosnog (da ne kažem empatičnog), jagnje koje se ponudilo za žrtvu i ako bi se bez problema moglo odbraniti. Ali, kako bi ovo trebalo da postigne čovek? Kako bi ograničeno biće, podložno impulsima, kome su bes i strah barem jednako jaki kao ljubav i milosrđe, trebalo ne samo da prevaziđe žudnju za osvetom već i da u sebi otkrije kapacitet za ljubav prema neprijatelju!?

Kako je ovde jedina misterija. Naravno da je jedini način za opstanak čovečanstva to da ne prenosimo osvetu, kao zarazu, jedni na druge i, još gore, na naredne generacije, do u beskraj. Naravno da ako neko povredi osobu koju volim, moram ostati fokusiran na brigu o njoj, a ne na mržnju prema počiniocu, odnosno da ako mene povredi neko koga sam voleo, moram u sebi da odbranim tu ljubav od poriva da uzvratim.

Zašto je sasvim jasno. Svako od nas ima zadatak da pokuša da prevaziđe sebe, da ne uradi ono što bi bilo impulsivno i očekivano, da brani dobrotu i ljubav. Niko nam drugi ne može dati recept za to kako da prevaziđemo sebe, ali je uspeh u ovome jedini pravi put do unutrašnjeg mira.

Autor je psiholog

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.