“Bolje grob nego rob”

Robovlasništvo je zakonom ukinuto tek pre sto godina – 25. septembra 1926. godine. “Liga naroda”, ranija verzija Ujedinjenih nacija, tada je donela deklaraciju kojom je trebalo da ukine i zabrani ovu praksu u čitavom svetu. Moć UN-a, kao i njene prethodnice, oduvek je (bila) prilično ograničena, pa je uspeh ove inicijative u velikoj meri upitan. Ono što mi je, makar na trenutak, važnije jeste činjenica da je o tome moralo da se odlučuje pre samo jednog veka.

Svako od nas bi na 1926. godinu mogao da ima neku porodičnu asocijaciju. Ja bih mogao da kažem kako je moja najstarija tetka rođena samo četiri godine nakon toga. A ipak je u to doba još moralo da se raspravlja o robovlasništvu.

A postoji nešto i gore. Sigurno u nekim delovima sveta i dalje ima ljudi koji su tretirani kao robovi na isti način kao u srednjem veku ili u antici, a mržnja prema braći Kenedi i njihova ubistva lako bi se mogli povezati s tim što na američkom jugu i dalje postoji duboko neprihvatanje poraza u građanskom ratu i ukidanja robovlastištva. Konačno, radnih logora je sredinom prošlog veka bilo širom Evrope – u Staljinovom Sovjetskom Savezu za političke neistomišljenike, u nacističkoj Nemačkoj i za pripadnike drugih “rasa”, u SFRJ za nekoliko stotina hiljada etničkih Nemaca. Broj radnih logora u takozvanom Trećem rajhu procenjuje se na oko 42.500.

NAJRAZVIJENIJE NACIJE I ISTORIJA UGNJETAVANJA

Kao da to nikome nije strano i kao da se lako pada u iskušenje da nekoga lišimo svih ljudskih prava i koristimo kao instrument za ostvarenje svojih ciljeva.

U vreme kada je usvojen “Civil Rights Act”, istoričar Fric Fišer pročitao je sve beleške sa sednica nemačke vlade (ne smem ni da zamišljam koliko je to moralo biti dosadno) i utvrdio da su nekoliko godina tražili povod za rat protiv Engleske, za šta je na kraju iskorišćen atentat u Sarajevu. Pravi izvor želje da se ratuje bio je kolonijalizam. Zbog svog kasnog ujedinjenja, Nemačka jedva da je imala kolonije i htela je da ih preotme, ne bi li i sama dobila pristup robovima i izvorima prirodnih bogatstava. Niko nije poveo rat da bi nekoga oslobodio i pustio ga da živi u slobodi, nego samo da bi nametnuo svoje ugnjetavanje.

A ovde govorimo o državama koje rutinski smatramo najrazvijenijim ili najkulturnijim, od kojih veliki deo sveta uči i na njih se ugleda. Uprkos tome, jedna Belgija je sve do 1958organizovala “ljudske zoološke vrtove”, u kojima je izlagala svoje robove iz Konga. Engleska nikad neće platiti reparacije Indiji, pa ni onima koje je opustošila u manjoj meri, a prednjačila je i u genocidima i u izmišljanju opravdanja za njih kroz narative o prosvećivanju, obrazovanju i “teretu belog čoveka”. Francuskoj neke bivše afričke kolonije i dalje plaćaju finansijsku odštetu za sve što im je ona navodno donela i dala. Nagli uspon finansijske moći, razvoj nauke i umetnosti, kao i savremenih oblika društvenih uređenja makar se poklapaju sa počecima porobljavanja i eksploatacije drugih kontinenata, a verovatno su njima i omogućeni.

Često zaboravljamo da su antička filozofija i umetnost takođe delo malog broja pojedinaca – robovlasnika koji nisu morali ništa da rade svojim rukama i imali su vremena za raspravljanje i pisanje. Isto se odnosi na piramide, Koloseum, plantaže pamuka u SAD, kao što je trebalo da se odnosi i na kanale koji bi spojili sve velike reke po Evropi, od krajnjeg istoka do Rajne. Teško da društva mogu da budu bogata ako druga ne drže siromašnim, ili prosvetljena ako ne održavaju tuđi mrak i zaostalost.

Možda iz današnje perspektive nije lako u to poverovati, ali deluje da su, kroz istoriju, baš svi u tome učestvovali. Jesu Amerikanci prodavali robove na pijacama, ali su ti robovi prethodno bili kupljeni negde na zapadnoj obali Afrike. Krenite korak dalje i pitajte se ko ih je “lovio” po Africi. Nema drugog odgovora osim da su to radili drugi Afrikanci, zainteresovani samo za zaradu i da sami ne postanu robovi, bez trunke empatije za ljude s kojima su delili jezik, poreklo, religije, običaje… Među neoprostive grehe knjige koja pretenduje da se zove Biblija sigurno spada slepilo za problem robovlasništva, odsustvo ne samo podsticaja na pobunu već i bilo kakvog osvrta na to da bi čovečanstvo moglo imati veliki problem s tretiranjem drugih ljudi kao da su alati. Da je napisana samo jedna rečenica poput “Ljubi roba svoga kao samoga sebe”, nekoliko narednih vekova moglo je biti neuporedivo humanije.

ROPSTVA SAVREMENOG DOBA

Ali da se vratimo na početak. O čemu mi ovde zapravo govorimo? Ne znam kako bi mogla da glasi zvanična definicija ropstva, ako uopšte postoji, ali ona verovatno uključuje sledeće elemente: prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da uopšte nije osoba, kao da je “alat koji govori” ili domaća životinja koja razume i veoma složena naređenja; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi, izgubi na ruletu, sve, ponovo, kao da se radi o vrednom neživom objektu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati, a da takvo ponašanje ne podleže zakonskoj kazni i u društvu se ne smatra devijantnim.

Ako zamislite bilo koju sebi važnu osobu u ovoj poziciji, sigurno ćete se istog trenutka zalediti od užasa. Vaše dete, verenica, možda čak i kolega za susednim stolom – oteti, prevezeni u zemlju čiji jezik ne govore, vezani, možda tučeni i silovani, primorani da promene ime… Ali ako samo malo promenite “scenografiju”, bojim se da ćete uvideti da taj “scenario” živi veoma mnogo ljudi koje svakodnevno srećete. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive ili su doskora živele poput robova.

U prvoj od tih grupa pre svega su žene, ali suštinski i svi ostali članovi patrijarhalnih porodica, posebno višegeneracijskih, koji, u poslednjih nekoliko hiljada godina, osim što neprekidno rade i često gladuju, nemaju pravo da odlučuju o nekim od najvažnijih aspekata svojih života: daju ih u brakove, vraćaju, teraju iz kuće, izbacuju na sneg… Broj žrtava porodičnog nasilja ili ubistava toliko je zastrašujući da mi je teško da zamislim kako ih je počinilac poštovao kao sebi ravnopravne osobe, već bih pre pomislio da ih je video kao robove koji prete bekstvom. Ako vam deluje da se to ne može desiti u urbanim sredinama, na asfaltu, mora biti da ste Georgininu petogodišnju trudnoću doživeli kao vic, umesto kao ilustraciju prastarog pravila da je očeva reč moćnija od prirodnih zakona. Broj porodičnih ubistava, danas uglavnom ubistava žena u braku, a ranije često i dece, prečesto dolaze iz doživljaja da je domaćin kuće vlasnik svih članova porodice i da mu oni pripadaju kao svojina, pa je svaki znak nepotčinjenosti, da ne govorimo o pobuni, dovoljan za izliv besa bez pokušaja kontrole.

Druga grupa je ono što smo doskora mogli da posmatramo kao da nije deo života u Srbiji i Evropi uopšte – ekonomsko ropstvo. Odavno se podsmevamo zapadnjacima kao robovima svojih neprekidnih nizovima kredita i znamo da na drugim kontinentima neka deca, umesto da se igraju i uče, moraju da rade u fabrikama najpoznatijih multinacionalnih kompanija, i to za dnevnice pomoću kojih u Njujorku ne biste mogli da kupite ni jednu jedinu sitnicu. U međuvremenu je, nažalost, sve to stiglo i u naša dvorišta. Veliki delovi južne i istočne Evrope guše se u preskupim kreditima, a u Srbiji ima fabrika u kojima radnicima nisu dozvoljeni odlasci u toalet, već ih vlasnici i uprava višestruko ponižavaju primoravanjem na nošenje pelena. Razlog? Sistematski su izloženi takvom siromaštvu tako dugo da više nemaju prostora za bilo kakav izbor – profesionalni ili ekonomski, a ni politički kada ih sirotinja navede da prodaju svoje glasove za izborima. Nije potpuno isto kao ropstvo u starom Rimu, ali ima dramatično mnogo sličnosti.

Konačno, ovakav fenomen može da se pojavi i u porodičnim i romantičnim odnosima prema osobama bez kojih osećam da ne bih mogao da živim, da ne znam ko sam, da ću izgubiti svoj identitet. Naši roditelji ili naša deca, neko u koga smo se zaljubili, čak i različiti idoli, sve njih možemo voleti i poštovati pa im, otud, i želeti sve najbolje. Svi oni mogu, međutim, mada svakako ne moraju, postati važni na takav način da nam njihovo udaljavanje ili potpuni odlazak izazovu ne samo emocionalnu bol već i strah da ćemo izgubiti sebe, identitet koji smo preuzeli kroz poistovećenje s njima, ili makar onu verziju sebe koja nam se jako sviđa i prisutna je u tom odnosu. Kada taj strah postane vrlo intenzivan, u celokupnom našem ponašanju može postojati samo jednu namera, a to je da osobi koju volimo uskratimo slobodu i mogućnost da nas napusti. Bilo da je reč o erotskom zavođenju, prenaglašenoj patnji, izmišljenoj bolesti ili pretnji, udarima na samopoštovanje, cilj je isti – voljenog makar nakratko lišiti slobode i samostalnosti.

Mi volimo da verujemo kako bismo se borili protiv svakog zavojevača. Ali čini se da nam je možda i teže da odolimo težnji da druge potčinimo sebi, tako da bismo stalno morali da vežbamo ono staro – kako da druge branimo od sebe.

Autor je psiholog

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!